SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Podsećanje na stradanja u jasenovačkom gubilištu 1941 - 1945.
U KAZAMATIMA NA MUKAMA

Napisao:
dr Životije Đorđević.

Jedan od preživelih logoraša Josip Erlih svedočio je o Jasenovcu u Centru za istraživanjholokausta pri američkom koledžu Kingsborou. Grozote o kakvima svet nije nikada čuo

Proteklo je više od godinu dana od kada je, na zvaničnom mestu, po prvi put u inostranstvu raspravljano o logoru Jasenovac kao koncentracionom logoru. Od 29. do 31. oktobra 1997. održana je Prva međunarodna konferencija o Jasenovcu u Centru za istraživanje holokausta pri Kingsborou koleyu. Glavni koordinator ove Konferencije o Jasenovcu bio je prof. dr Bari Litači, profesor evropske istorije na tom koleyu, a domaćin konferencije profesor dr Bernard Klajn, šef odeljenja za istoriju istog koleya, poznati stručnjak za jevrejski holokaust.

Beogradska vlada je poslala film kojim je prikazan materijal iz Muzeja genocida u Beogradu, ali nije bila u stanju da plati putne troškove desetorici bivših logoraša iz Jasenovca, koji su se na Konferenciji pojavili kao svedoci.

Da podsetimo, za otvaranje Muzeja holokausta u NJujorku, koje je obavljeno ranijih godina u čijim prostorijama je i ova Konferencija održana, Srbija i Jugoslavija nisu bile pozvane, ali je Muzej otvoren i u prisustvu Franje Tuđmana, koji je za taj svečani čin dobio urednu pozivnicu.


SVEDOČENJE RUŽE RUPČIĆ

Jedna od svedokinja, Ruža Rupčić, zatočenica, inače Hrvatica, o strahotama ženskog dela logora u Kuli, izjavila je sledeće:"... Dok sam bila u logoru, a naročito od meseca svibnja 1942. pa do konca godine, dovađali su ustaše čitave transporte žena i djece. Djecu su odmah od matera odijelili a matere poslali na rad u Nemačku ili u koliko nisu bile sposobne za rad, ubili i majku i dijete. Djeca su bila u dobi od 2 mjeseca i mlađa, pa do 10-12 godina. Ishrana i postupak s djecom u logoru bio je strašan, i to tako da dojenčad uopšte nisu dobijala hranu, nego su od gladi umirala, a ostali su dobijali presnu puru, od čega su dobijali proliv tako da su im ispadala creva. Djeca su spavala na podu, gotovo potpuno gola, tako da su u velikom broju umirala, 30-40 djece dnevno. U mjesecu srpnju 1942. izdvojili su ustaše oko 2000 djece, navodno nesposobnih za život, te ih nabacali kao cepanice u jednu sobu i pogušili cijanom. Zdraviju djecu, koja su bila otpornija, odvojili su, i djeca su dalje životarila i umirala, kako je prije spomenuto. Ostatak djece konačno su stavili u jedan transport i poslali u Jasku.Kad su djeca umirala, bacali su lješine djece na dvorište na jednu hrpu, odakle su ih grobari odneli na groblje. No, dogodilo se, da su pojedine lješine ostajale i po nekoliko dana na dvorištu".(Izvod iz knjige "Zločini fašističkih okupatora i njihovih pomagača protiv Jevreja u Jugoslaviji", Beograd 1952. - izdanje SJOJ).


Otuđili srpske knjige

Zagrebački novinar Željko Krušelj u "Obzoru" piše 8. novembra 1997. i, u vezi sa Konferencijom, ocenjuje da je bilo "nezgodno što su se srbijanski prodavci magle povezali s određenim židovskim krugovima u Sjedinjenim Državama, koji se, dakako, i nadalje protive normalizaciji hrvatsko-izraelskih odnosa". Krušelj konstatuje da "na službeno otvaranje jasenovačke izložbe nitko od hrvatskih predstavnika iz protesta nije otišao", a već na samom početku Krušelj je požurio da saopšti da je predsedavajući skupa bio dr Bern Klajn "koji je prethodnih godina zapamćen po nekim antihrvatskim ispadima", koga inače predstavlja i kao "odviše lukavog". I Klajnovog pomoćnika, prof. Beri Litačija Krušelj je predstavio kao "vatrenog pripadnika srpskog lobija", zato što je članove hrvatske delegacije Krištu i Jareba upozorio da je primećeno "da su sa stola u predvorju otuđili neke srpske knjige i publikacije", a onda je naglasio "da je u srpskom stožeru nastala panika kad su shvatili da su te publikacije završile u automobilu hrvatskog konzula"

.Jedan od svedoka na ovoj međunarodnoj konferenciji bio je i Josip Erlih, koji je o sebi dao nekoliko osnovnih podataka, a onda izložio svoje svedočenje o logorima u staroj Gradiški i Jasenovcu.

Najstariji deo koncentracionog logora je "Kula" opkoljena zidom na kome su bile izvidnice (stražare) na kojima su ustaše danonoćno stražarili i "čuvali" logoraše.

Kula se nalazila s leve (slavonske strane) pored Save. Sagrađena je, kako se pretpostavlja, još za vreme Marije Terezije s namerom da zaštiti ovaj kraj, i zaustavi nadiranje Turaka prema Austriji. Znači bila je utvrđenje za zaštitu od Turaka.

Josip Erlih, 54 godine posle Jasnovca, danas u Beogradu

U "Kuli" su bili stacionirani graničari, većinom srpskog porekla, koji su prisilom pokrštavani s pravoslavne u rimokatorličku veru, jer je u to vreme uzeto kao pravilo da stanovništvo treba da bude iste vere kao i vladari te zemlje.

Pored "Kule" je kasnije sagrađena kazniona, a do nje rimokatolička crkva. U kaznioni je sagrađena bolnica, koja je nosila, za vreme okupacije, naziv "Ustaška bolnica", u čijim podrumima su se nalazile ćelije za zatočenike, u koje su logoraši ulazili, a mrtvi izbacivani. Dograđena je i "K nastamba" u kojoj su bili smešteni Hrvati i muslimani, kao i velike radionice - obućarska i krojačka.Zablombirani vagoni

Uhapšen sam krajem avgusta 1942. godine sa svojim rođacima - porodicom Rehnicer i preostalim Jevrejima i Srbima koji su živeli u Slavonskoj Požegi. Tada je pohapšeno i dosta rodoljuba - protivnika ustaškog režima, svih nacionalnosti. Bilo nas je - što muškaraca, što žena i dece - oko 80.

Posle hapšenja smešteni smo u dva marvena (stočna) vagona (u jednom žene sa decom, a u drugom muškarci). Vagoni su zablombirani i svi mi smo krenuli u mesto opredeljenja za koje nismo tada znali. Voz je stao u mestu Okučani, mi smo isterani iz vagona i prešavši 10-12 km stigli u koncentracioni logor Stara Gradiška.

Nismo znali šta nas čeka, umorni muškarci, a još umornije žene koje su pored svojih stvari vukle i decu. Prvo smo zapazili krovove, a zatim i celu kaznionu i "Kulu". Velika kapija se otvorila pred nama, a zatvorila po našem ulasku, za većinu, zauvek. Ovde se ulazilo na velika, a izlazilo na mala vrata - groblje i druga mesta gde su vršene velike masovne likvidacije.

Po ulasku u logor odmah su nas smestili u "Kulu" i to na spratu - na zapadnu stranu, a na istočnu stranu žene i decu. Prilikom pretresa skoro nam je sve oduzeto, a ja sam izvukao i nekoliko šamara, jer su mi pronašli 1000 kuna zavijenih u gazu. Ostavili su nam samo nešto malo veša, a sve drugo, pa i fotografije i dokumenta, oduzeto nam je.

Tako su počeli prvi logorski dani. U jednu prostoriju je smešteno oko 40 logoraša, tako da se nismo mogli ni kretati. Legli smo bez ičega na patos, dok nas je stražar nadgledao kroz malo okance na vratima. Vladala je strašna zatvorska atmosfera. Posle izvesnog vremena, ne znam da li isti ili, najverovatnije, drugi dan donesen je kazan sa vrućom vodom u kojoj se nalazilo malo neprosejanog kukuruznog brašna, bez soli i ikakve masnoće i tada su nas otključali i dozvolili da čorbu prime oni koji su imali u čemu da je prime. Bili smo očajni jer to "jelo" ne bi ni svinje okusile. Ali, kao što smo i kasnije sami došli do zaključka, kad je glad onda se sve jede, pa i najgori otpaci. Tekli su dani. Svakog dana bili smo sve slabiji, a privikavanje je išlo veoma teško. S nama je došao i jedan izuzetno drag i mlad čovek dr Klajn, inače hirurg iz Slavonske Požege. Savetovao nas je da svi što je moguće više mirujemo, da se nikako ne krećemo, čak ni minimalno, koliko je to uopšte i bilo moguće, da bi manje trošili energiju koje smo još malo imali. Dnevno su nas izvodili sa stražom po dva i dva u koloni oko kule i tu smo dobili malo vazduha. Na ovoj "šetnji" žene više nismo ni viđali, samo smo čuli plač dece.


Jevrejski istorijski muzej Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, u Beogradu, ul. Kralja Petra 71, uvidom u svoju evidenciju - knjige i dokumenta koja poseduje, potvrđuje da je JOSIP Vilima ERLIH, rođen 27. novembra 1927. godine u s. Koška, kotar Našice, Republika Hrvatska (tada još Kraljevina Jugoslavija), od oca Vilima i majke Berte Erlih, rođ. Polak, za vreme Drugog svetskog rata, od 1. septembra 1942. godine bio zatočen u najzloglasnijem koncentracionom logoru na teritoriji tzv. Nezavisne Države Hrvatske (prvo u Staroj Gradiški do juna 1943, a potom u Jasenovcu do 22. aprila 1945. godine) - u Jasenovcu (jedan logor na dve lokacije), odakle je sa preostalom grupom logoraša (oko 1.300) izvršio proboj i uspeo da se spasi. To je bio zadnji momenat pre likvidacije logora. Spaseno je oko 80 zatočenika, od kojih danas još ima živih oko 15 u celom svetu (nekoliko ih je i u Izraelu).Ovaj dokumenat Jevrejski istorijski muzej Saveza Jevrejskih opština Jugoslavije daje Josipu V. Erlihu radi regulisanja njegovih prava koja proističu zbog boravka u koncentracionom logoru Jasenovcu i likvidacije cele njegove porodice od strane ustaša - fašista, koji su za vreme rata formirali tzv. Nezavisnu Državu Hrvatsku.Za Jevrejski istorijski muzejupravnik Milica Mihailović


Doveli celo selo

Nije prošlo ni nekoliko dana, jednog jutra pojavila se ogromna masa sveta. Ustaše su počele dizati sva srpska sela iz okoline Pakraca, Slavonske Požege. Tako su doterali u logor sve stanovništvo mesta Kukunjevac (kod Pakraca). Mesto je bilo dugo oko 7 km. Onda se može znati koliko je to mnoštvo ljudi, žena i dece bilo. Muškarce su zatvarali u preostale prazne zatvorske prostorije, a žene sa decom su ostale vani pod vedrim nebom, a nastupila je jesen i nastali su hladniji dani a noći skoro nepodnošljive, pogotovo ako su padale kiše, a pošto je to bilo sve pored Save, magle su bile nepodnošljive. Kuknjava žena i plač dece razlegali su se neprekidno. Svakim danom sve je više naroda dolazilo, nešto iz preostalih srpskih sela iz okoline, a nešto još srpskog življa iz preostalih srpskih sela sa i ispod Kozare, koji nisu uspeli da se na vreme sklone iz ovog od ustaša okupiranog područja.

U septembru, kad smo mi došli u "Kulu" zatekli smo grupu umobolnih bolesnika (Srba) iz Pakračke bolnice. NJih su jednog dana pokupili prilikom deljenja hrane u hodniku i odveli na likvidaciju.

Posle izvesnog vremena prebacili su nas u "radni logor" i počeli da nas izvode na vanjski rad na ekonomiju. Bilo je nekoliko starijih koji nisu mogli da idu. Nama je bilo najvažnije izaći iz tih zidina. Tako sam, izlazeći na rad na ekonomiju, našao i dva moja bliska rođaka, oca i sina Krausa i od njih pošto su oni bili u nešto boljem stanju, dobio malo hrane. To je bilo nekoliko puta. Jednog dana kad smo se vratili sa rada u "Kulu" nastao je pravi šok, jer su sve žene Jevrjeke i Srpkinje sa decom iz našeg transporta, kao i sav onaj narod doteran iz srpskih sela za vreme dok smo još bili u Kuli, odvedeni u nepoznatom pravcu, da se nikada više ne vrate. Iz naše grupe su odveli sve one koji tog dana nisu otišli na rad. Nastala je mučna situacija, jer mi je tom prilikom odvedena i tetka sa dvoje male dece (jedno nešto oko 3 meseca staro). Mi tom prilikom nismo pomišljali na ono najcrnje. Tešili smo se da su prebačeni u neki drugi logor sa malo boljim uslovima života. Ali kasnije smo saznali da su svi završili u Jablancu. Tako je logor, odnosno zatvor u logoru, ili logor u logoru "Kula" imao opet dovoljno prostora za nove transporte.

Negde polovinom septembra 1942. godine ustaše su doterali u Kulu oko 50 sremskih seljaka, u seljačkim odelima, koji su uhvaćeni na Fruškoj gori. Zatvorili su ih u jednu prostoriju iste veličine u kojoj smo i mi bili. Za vreme ručka mogli smo sa njima izmeniti i po koju reč. Uhvaćeni su prilikom neke ofanzive neprijatelja (Hrvata i Nemaca) ili su pak kao bolesni zatečeni u svojim kućama. Oni su nas malo i ohrabrili. No, jadnici nisu znali šta ih čeka. Posle kraćeg vremena, bili su povezani žicom i odvedeni na stratište kod zida ustaške bolnice na zapadnom delu Kaznione. Tu su ih sve, na očigled ostalih logoraša, pobili, naredili grobarima da dovezu kola (plato), natovare i pokopaju, premda su neki od njih još davali znake života i molili da ih ne sahrane žive.

Negde u jesen 1941. godine u Jasenovac je doterana i grupa Našičana među kojima verujem da su bili i četiri Jevrejina iz mog sela (Erlih, Flajšer, i Kon sa sinom koji je tek završio veliku maturu).

Pokopane nade

Nekoliko Jevreja iz te grupe, mislim njih četiri ili pet, uspeli su čamcem da pobegnu preko Save. Među njima bio je Ervin Šmelcer i Ivica Polak - moji rođaci. Bili su s partizanima, ali slabe sreće. Polak, koji nije mnogo znao o politici, upitao je u svojoj jedinici nekog partizana šta se desilo sa kraljem Petrom. Ovo je bila tabu tema. Odmah je izdvojen i streljan, dok je Ervin Šmelcer, sin rabina Šmelcera iz Našica, zarobljen u jednoj ofanzivi i doveden u crnu kuću u Banjaluku, a odatle u Staru Gradišku, naravno u Kulu. Tu smo dosta saznali od njega. Posle kraćeg vremena, vezan je žicom i odveden na gubilište. Ostali iz te grupe su poginuli kao borci NOV-a.

Za vreme boravka naše grupe u Kuli počeli smo da gledamo drugim očima događaje koji se zbijaju oko nas. Do tada smo se nečemu nadali, ali kada su ustaše počele ubijati na očigled nas, sve naše nade su pokopane. U logoru je bio jedan ogromni bunar. Dok smo mi išli ono kratko vreme pod stražom oko Kule, videli smo jednu ženu da uzima malo vode iz tog bunara. Ustaša je iz obesti nešto dobacivao, a ona mu je na sličan način odvratila. On je sišao sa kule-stražare i kod bunara je iz puške ubio. To je bio prvi slučaj mog viđenja ubistva. Dalje se to često ponavljalo. Najveći zločinci - Vrban, Zrinušić i ostali zločinci ubijali bi svakog onog ko bi uzeo par zrna kukuruza ili klip, bilo to žena ili muškarac.

Najgore je bilo ženama sa decom koje su se nalazile u istočnom delu Kule. Kako god je bilo krvoločnih ustaša muškaraca, može se reći slobodno da su neke od ustašica bile i krvoločnije. To se videlo po onome šta su radile sa ženama u ženskom delu Kule. Među njima su bile ustaškinje Maja Buđon, neka Milka (šef ženskog šnajderaja), Božena, Nada Luburić (sestra najvećeg krvnika Vjekoslava Maksa Luburića), pa se računa da su samo one ubile oko 2000 žena. To su bile žene sumnjivog morala, a neke od njih i prostitutke iz Zagreba. Naročito se u zverstvima isticala Maja Buđon, koja je sa ostalim ustašicama svoje žrtve klala i gušila po noći u samicama Kule. Razna mučenja, kao batinanja i zatvaranja u samicu bez hrane, bila su svakodnevna, svedoči dalje Erlih.

- Ustaše su izdvojili grupu dečaka sa Kozare (veoma malih). Sašili im ustaške uniforme i počeli da ih obučavaju u ustaškom duhu. Nastavnici su im bili najkrvoločnije ustaše. Deca su to teško prihvatala. Ustaše su videle da od tih dečačića neće moći da naprave "janičare", pa su ih sve bez milosti pobili.

Iz Kule mnogo je dece poslato u Jastrebarsko (blizu Zagreba) Jazak i druga mesta. Tu su bile pod komandom i nečovečnim postupcima "časnih" sestara. Umirali su kao snoplje, a grobarima koji su dolazili da ih odvoze za ukop, samo su im po broju dece dali minimalnu sumu novca. Dakle, tu su odlazila najviše srpska deca. Jedan veoma mali broj dece poslan je u Zagreb radi usvajanja. Bio je i među Hrvatima pokoji humani čovek, pa ih je uzeo. Pošto su bila mala, poreklo im se nije znalo a ni datum rođenja, pa su im kao dan rođenja određivali 10. april - dan osnivanja Nezavisne Države Hrvatske, rođendan Ante Pavelića ili nekog sličnog događaja.

Na kraju mogu da izjavim - u prizemlju Kule bili su neki kazamati. Pridošlo srpsko življe - žene i decu gurali su u te užasne hodnike - kazamate. Kako su bili potpuno iscrpljeni na njih su se ustremljivali i grozni pacovi koji su im grizli uši, nos i druge delove tela.

Sve vreme Kula je izgledala strašno. Nepodnošljiv smrad širio se ne samo u njoj već i u okolini.

Konačno naša grupa bila je prebačena u Kaznionu - muški deo logora. Smeštaj je bio bolji, a mi raspoređeni u razne radionice i na vanjski rad.

Tada je zavladao tifus - za koji su lekari smeli samo da kažu da je to neka "gradišćanska gripa", jer da su rekli istinu ceo logor bi bio likvidiran. I ja sam se razboleo i na nogama preboleo.

U Jasenovac sam prebačen u junu 1943. godine.

Ustaše iz Stare Grdiške bili su i u Jasenovcu. Samo neka imena ću pomenuti: Majstorović-Filipović Miroslav, fratar, komandant logora u Staroj Gradiški i Jasenovcu, Orešković Mile, Gađić Nikola, Bosak Stjepan, Stojčić Jozo, Nemet, Grubišić Zvonko, Vrban Ante, Gagro Nikola, Skočibušić, Zrinušić i drugi.

Na kraju važno je pomenuti da je krajem 1941. godine oformljen "Sabirni logor" u Đakovu u koji je dovedeno iz Sarajeva 1.830 jevrejskih žena i dece i 50 srpskih devojaka, dok je iz Koncentracionog logora Stara Gradiška dovedeno oko 1.200 bednih žena i dece po ciči zimi ( -25 do -30 stepeni) tako da je u tom strašnom logoru bilo oko 3.000 duša. Žene i deca koji su došli iz Stare Gradiške već su bili inficirani tifusom.

Logor je postojao od kraja 1941. do jula 1942. godine, pa je u tom vremenu umrlo oko 600 žena i dece, dok su preostalih 2.400 prebačeni u Jasenovac i tu pobijeni.

Sabirni logor su prvo držale Redarstvene vlasti iz Osijeka, a posle ustaše iz Jasenovca.

U Đakovu danas postoji jedinstveno logorsko groblje sa imenima sahranjenih. Ono se nalazi u sklopu Jevrejskog groblja u Đakovu. Postoji tačna dokumentacija o ovome koja je opisana u knjizi Zorana Vasiljevića, izdatoj 1988. godine u Slavonskom Brodu.

Pored sveg mog izlaganja o "Kuli", zatvoru ili kako to neko može tretirati, logoru u samom koncentracionom logoru Stara Gradiška, treba istaći da posle odlaska Jevrejki sa decom u Sabirni logor Đakovo, u logorima Stara Gradiška i Jasenovac nije bilo Jevrejski sa decom. Sve su bile likvidirane. Za njih nije bilo zamene za zarobljene nemačke ili ustaške oficire, nije bilo odvođenja na rad u Nemačku, niti nekih drugih mogućnosti da se izvuku iz logora. Znači do kraja 1942. godine Jevrejki sa decom više nije bilo u logoru.


U kaznioni je sagrađena bolnica, koja je za vreme okupacije nosila naziv "Ustaška bolnica" u čijim podrumima su se nalazile ćelije za zatočenike, u koji su logoraši ulazilia mrtvi izbacivani.


Početak kraja

I pored svega nije bilo tog događaja koji se odigravao u tzv. NDH, odnosno na teritoriji bivše (Kraljevine) Jugoslavije ili u svetu za koji logoraši za vrlo kratko vreme ne bi saznali. Verovatno je bilo ljudi (zatočenika) koji su bili povezani sa vanjskim svetom, a naročito onih koji su radili u ustaškoj bolnici u samom Jasenovcu i svakodnevno stražarno odvođeni iz logora i vraćani u logor. Ponekad su donosili i neke starije novine iz kojih se moglo dosta toga zaključiti, kao atentat na Hitlera, oslobođenje Beograda i dr.

Kada je Beograd oslobođen, pa i deo Vojvodine, ustaše su već počele da razrađuju plan na koji će efikasni način likvidirati logore. Prvo je septembra 1944. godine doveden izvestan broj logoraša, većinom zanatlija iz Stare Gradiške u Jasenovac. Oni su terani u koloni pored Save od Stare Gradiške do Jasenovca. To je povremeno bio usiljeni marš, i trčeći korak. Onaj koji nije mogao da to podnese bio je ubijen, a neki su i sami skakali u Savu da bi se spasili muka. Većina ovih zatočenika bili su Hrvati i Jevreji, dok je veći broj Srba pre toga likvidiran u samom konc. logoru Stara Gradiška.

U Staroj Gradiški ostalo je nešto oko 200 logoraša radi najnužnijeg održavanja logora.Kako se situacija menjala iz sata u sat mi smo to osetili prema postupcima ustaša. I dalje je bilo ubijanja, odvođenja, likvidacije, pa čak i pripreme nekoliko grupa koje su trebale da idu na rad u Nemačku. Vagoni su dovučeni u logor, a svaki zatočenik predviđen za transport bio je fotografisan. Mislim da je jedan transport i otišao uoči zime 1944/45. Iz tog transporta dosta ih je oslobođeno od strane Crvene Armije, a neki su i pobegli iz trnasporta kada su saveznici bombardovali Beč.

Neizvesnost od jutra do večeri.

Bilo je uobičajeno da preko dana kada je neko bio zapažen u logoru da ga neki od kažnjenih ustaša, kriminalaca, saradnika ustaša i ubačenih ustaša zapiše, uveče ustaše dođu po njega i odvedu ga na likvidaciju. Nikada ujutro nisi znao šta te do večeri čeka.

Obavljane su pripreme za zatvaranje logora, tj. likvidaciju ostalih zatočenika i onih koje će, ne baš mali broj njih, dovesti u međuvremenu u logor.

Ubijanja na Savi (kod dizalice) "Granika" zakivanje žrtvi na table koje su plutale, a na kojima je bio ispisan tekst "Pozdrav Beogradu". Bio je to vid javnog isticanja mržnje.

U radionici "Lančara" sekli su železničke šinje i prebacivali preko Save na gubilište u Gradini. Odvoženo je gorivo, nafta, benzin i dr. Nismo ni sanjali šta se sve sprema. Svakodnevno je stražarno odvođeno po više desetina zatočenika koji su otkopavali velike grobnice i spaljivali ostatke žrtava. Oni sami su bili okovani, a kad više nisu mogli da rade i oni su pibijeni i spaljeni. Vatra se dizala do oblaka.Kao prva nagovest o bombardovanju bila je još zimi 1944/45, bačena jedna omanja bomba na nadgrađe peći gde se pekla cigla i crep, a na tom nadgrađu su sušeni sirova cigla i crep. Tu je spavalo i nešto logoraša, jer im je tu bilo toplije nego u barakama. Bomba je pala i oštetila nadgrađe na peći. Dva logoraša su poginuli a mi smo bili veoma uplašeni.

Bari Litači, profesor istorije, barac za istinu o Jasenovcu

Ni zec da utekne

Za "Brzi sklop" (oklopna jedinica) koji su posedovali ustaše, a koji se dotle nalazio u nadstrešnicama i radionicama pored logora, odmah posle bombardovanja je prebačen kod nekadašnje pravoslavne crkve u Jasenovcu, gde su za njega napravljene nove zgrade. Logor Jasenovac je bio pod stalnim i jakim obezbeđenjem, okružen žicom sa stražarima. Prazan prostor je bio opasan zidom visokim nekoliko metara sa stražarima. Na samoj Savi bila su utvrđenja i rovovi. Ni zec iz takvog utvrđenja nije mogao da pobegne.

Preko Save, do Bosanske Dubice, bili su bunkeri i stražarnice, što je onemogućavalo bežanje, pa čak i samu pomisao na bekstvo, završio je svoje svedočenje J. Erlih.

U vezi sa licitiranjem broja žrtava u Jasenovcu od strane V. Žerjavića iz Zagreba, na konferenciji u NJujorku, J. Erlih je zatražio da se V. Žerjaviću obrati sa katedre sledećim rečima:

"Posle upoznavanja sa stastičkim podacima poginulih u Jasenovcu, gde sam bio zatočenik tri godine, do samog proboja 22. aprila 1945. mogu da izjavim sledeće: Obično se kaže da pobednik piše istoriju, a politika se vodi prema dnevnim potrebama. Moram da kažem da je u vezi broja stradalih Jevreja, Srba, Roma i drugih pobednik ćutao i nije ni pokušao da napiše istoriju o logoru, pa su to uradili sami logoraši. Znači, logoraši smatraju da je u logoru ubijeno preko 700.000 ljudi. Sada se politika vodi prema dnevnim potrebama tj. umanjenju broja žrtava i skidanja odgovornosti sa najvećih zločinaca ovog veka. Moje mišljenje je da bi gospodin Žerjavić mogao da vodi licitaciju ljudskih duša kod Sotbija, no i tu bi sigurno njegovo izlaganje doživelo puni debakl, ali bi možda kod najveće svetske reakcije imalo velikog uspeha, jer su tamo i za to, uveren sam, utrošena velika sredstva za vreme koje tek, nažalost, dolazi.

Kolona Kozarčana na putu za stratište u Jasenovcu

"Čovek koji je sve ovo preživeo, nije mogao da bude mimoiđen ni kada se ukazala potreba da se pred javnošću predstavi i lik Dinka Šakića"

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“