SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Petar II Petrović Njegoš i Francuzi - Pariz pred gorostasom sa Lovćena
KNEZ, EPISKOP
I GENIJALNI PESNIK

piše: Slobodan Jarčević

Zabeleženo je da je francuski pesnik Šarl Nodi bio pun vatrenog divljenja za običaje i poeziju Južnih Slovena. NJegovo ubeđenje delili su La Martin V. Skot, Dž. Bajron, A. Mickijevič A. Puškin, braća Grim, Gete, Herder, Karduči. Svi oni su se slagali sa zaključkom dasrpskoj narodnoj poeziji nema ravne u svetu. Srpsku poeziju su upoređivali samo sa Homerovim delom, a u Evropi nisu našli živog pesnika dostojnog da se, svojim pesničkim dometom, upoređuje s NJegošem. Srpski nobelovac IvoAndrić će napisati da je NJegoš gorostas i da je ravan Šekspiru i Geteu, ali, eto, u prethodnom stoleću evropski književnici i kritičari takvu počast nisu davali ni Šekspiru ni Geteu. NJegoš je za njih bio u visinama na kojima je mogao da se susretne još jedino Homer.

 

Doktorska disertacija dr Krunoslava Spasića: NJegoš i Francuzi, u izdanju "Kristala", Zaječar, 1988, izuzetno je delo srpske kulture i bez obzira što je štampano pre jedanaest godina, ono je i danas novost. Kratko je vreme da bi se ovaj izuzetan rad, odbranjen na Sorboni, mogao "ukrotiti".

Dr Krunoslav Spasić je našao hiljade dokumenata o NJegošu, Crnoj Gori i srpskom narodu u francuskim arhivama, uočivši da su svi, iz ovog ili onog razloga, tako značajni za našu kulturu i istoriju, da se nije usuđivao da ih ne unese u svoj rad. Posebno zato što je u mnogima našao podatke o tome koliko su Francuzi bili opsednuti pojavom crnogorskog gorostasa. Zahvaljujući tome, objašnjava dr Spasić, francuska štampa i francuska književna dela (do naših dana) krcata su podacima o NJegošu.

Govorio deset jezika

Sve je u Francuskoj istraživano o ovom srpskom knezu-episkopu. I najsitniji detalji njegovog detinjstva, stasavanja i obrazovanja. Belfen će zapisati o njemu:

"Knez-episkop je bio veliki pesnik, filolog, geograf i istoričar. Pamćenje mu je kao kod Pika de la Mirandola; znao je napamet klasične pisce svih zemalja. Govorio je francuski, ruski, italijanski, turski, albanski, starogrčki, savremeni grčki, latinski, malo nemački. Čitao je listove pisane na ovim jezicima i rasuđivao je o politici velikih evropskih država - sa isto toliko umešnosti koliko i oštroumnosti. Istorija i geografija uzimale su veći deo njegovih proučavanja."

Kako vidimo, nema u ovom zapisu omalovažavajućih tonova prema kulturnim poslenicima malih naroda. Ovaj Francuz NJegoša uzdiže do uzora. Slično postupa i Fransoa Žozef Eten Mari (Moris Truber). Bio je toliko oduševljen NJegošem da mu je posvetio zanosne epske stihove. Pjera Moržea je toliko opčinio Lovćen, pa mu je dao novo ime - Mojsijevo sveto brdo. I mnogi drugi Francuzi su pisali o NJegošu, Crnoj Gori i srpskom narodu. Oduševljavali su se i srpskim epskim pesmama, običajima i predanjima. Dr Krunoslav Spasić nam otkriva da je u Parizu Adam Mickijevič okupljao književni svet, okupiran srpskom poezijom. Na njegovim predavanjima bili su najslavniji Francuzi: Žorž Sand, Mišle, Sent Bev, Alfred de Vinji i mnogi drugi. Mickijevič nije bio jedini koji je prenosio svoja saznanja o srpskoj kulturi. Balkanom su se kretali i drugi umni ljudi Francuske i Zapadne Evrope, tako da su veliki evropski centri bili upoznati sa srpskom poezijom i srpskim živim pesnicima. Zabeleženo je da je francuski pesnik Šarl Nodi bio pun vatrenog divljenja za običaje i poeziju Južnih Slovena. NJegovo ubeđenje delili su La Martin, V. Skot, Bajron, Mickijevič, Puškin, Karduči, Herder, Gete i braća Grim. Svi oni su se slagali sa zakljukom da srpskoj narodnoj poeziji nema ravne u svetu. Srpsku poeziju su upoređivali samo s Homerovim delom, a u Evropi nisu našli živog pesnika dostojnog da se, svojim pesničkim dometom, upoređuje s NJegošem. Naš nobelovac Ivo Andrić će napisati da je NJegoš gorostas i da je ravan Šekspiru i Geteu, ali, eto, u prethodnom stoleću evropski književnici i kritičari takvu počast nisu davali ni Šekspiru ni Geteu - NJegoš je za njih bio u visinama na kojima je mogao da se susretne još jedino Homer.

Ovakvom mišljenju evropske intelektualne elite o NJegošu, dr Spasić pridružuje i mišljenje našeg mudrog episkopa Nikolaja Velimirovića:

"NJegoš se rodio kao pesnik, onako kao što je bor nikao. I kao što ponikli bor ne postaje pod spoljašnjim uticajima ni lipa, ni jela, no ostaje bor, tako je duh NJegošev pesnički od rođenja - pa razvijao se on pod okolnostima Crne Gore ili Bretanje, bio on pod monaškom rizom ili vojvodskom dolamom..."


Isidora Sekulić piše da je NJegoševa originalnost inspiracije, sadržaja, mašte i forme jača nego kod engleskog pesnika Džordža Gordona Bajrona


Doktorat sa Sorbone

Isidora Sekulić piše da je NJegoševa originalnost inspiracije, sadržaja, mašte i forme jača nego kod engleskog pesnika Bajrona.

Dr Krunoslav Spasić je, čitajući godinama francuska dokumenta, književna dela i kritike, zapazio da su stihovi francuskog pesnika Alfreda de Vinjija nedvosmisleno podsećali, sadržajem i idejama, na NJegoševe. Spasić će, na više od 200 strana, da analizuje pesnički opus de Vinjija i u njemu će se lako prepoznati sve ono što srećemo kod NJegoša u "Gorskom vijencu". Zbog toga, nije bilo mesta Spasićevoj bojažljivosti pri nagoveštaju mogućnosti da je Alfred de Vinji, na neki način, stvarao svoja dela pod uticajem "Gorskog vijenca", istorije Crne Gore i biografije Petra Petrovića NJegoša. Naš doktorant sa Sorbone se samo pita da li ima ijedna reč u stihovima de Vinjijevog "Kaluđera trapiste" da se ne odnosi na crnogorskog kneza-episkopa:

"Tamo, taj vođ čije ime nadaleko seje užas...

Je li to surov ratnik, il' pobožni apostol?

Pod ruhom jednog, on ima crte drugog:On je sveštenik, a ipak jako razjaren,

On je i vojnik, al' pun isposničkog.

Čelo mu je tužno i bledo a oko neustrašivo;

On ide kroz gomilu, ali se s njom ne meša".

Kao što u ovim stihovima prepoznajemo NJegoša državnika i duhovnog vođu, tako ćemo u de Vinjijevim stihovima prepozanti i pevanja o teškoj sudbini srpskog naroda u Crnoj Gori, pritešnjenog pohlepnim velikim silama, sa svih strana:

"Kuda pobeći? - na prag mojih vrata

Nesreća je sela jednog dana;

I od toga dana nosim je

Kroz svoje zamračene dane".

Nema drugog naroda u Evropi, sem srpskog, kojem je de Vinji mogao posvetiti ove stihove. Pariz je bio pun ljudi koji su usmeno i pismeno, svakodnevno, obaveštavali o zbivanjima u Crnoj Gori, pa je francuski pesnik samo na osnovu saznanja o toj stešnjenoj, ali slobodnoj, srpskoj zemlji mogao tako da peva, ne pročitavši, prethodno, slične zaključke u "Gorskom vijencu":

"A ja šta ću, ali sa kime ću?

Do vrata sam iznika tartara,

Crni dane, a crna sudbino!"

Dr Spasić navodi da su pariske arhive pune svedočanstva o tome da su Francuzi u devetnaestom veku bili zaneseni Crnom Gorom, o kojoj su njihove najumnije glave svojski prikupljale najrazličitije podatke. Uzdizali su Francuzi borbu srpskog naroda protiv Turaka do mitskih visina, a kneza - vladiku NJegoša smatrali pesničkim velikanom, izniklim u sredini čija je usmena poezija nadmašila sve ono što su, na tom polju, stvorili veliki evropski narodi.

Ugledanje na uzore u srpskom narodu

Uz ovakve zaključke, nije bilo sramota za francuske književnike da se ugledaju na uzore u srpskom narodu. Zato je Alfred de Vinji bio zarobljenik crnogorskih vrleti i usamljenog naroda u njima, pa će u pesmama opevati Crnu Goru, ali će svojim junacima davati neka druga imena i smeštati ih u neke daleke sredine. No, vidi se da Alfred de Vinji opeva narod Crne Gore:

"Kao tigar on čupa, kida svoje lance;

Ustaje, raste, širi se kao hrast,

I hiljadama mišica slobodno prekriva

Očinske brazde tla koje ga je rodilo".

Francuski pesnik shvata, kao i NJegoš, zlu sudbinu slovenskog naroda ("... pošto je pisano da pleme slovensko mora nositi i jaram i ime ropsko..."), pa je razumljivo da je bio upoznat i sa istorijom srpskog naroda na Balkanu i sa njegovim pogledom na život. Zato će Alfred de Vinji imati zaključke kao i NJegoš o slobodi, časti, junaštvu i velikim silama. NJihovi stavovi u filozofiji i određenja prema religiji i Bogu (kojem zameraju što dozvoljava tiraniju) se podudaraju. Videće se da je njihova filozofija okrenuta tajnama života i čovekovoj prirodi. I Vinji i NJegoš istrajavaju u ubeđenju da čovekovo bitisanje nema opravdavajuću svrhu ako ono nije privremena tvorevina, potrebna za uspon do smislenijih i viših nivoa duha. Ovakvi zaključci su im se nametali, jer su primećivali da je ljudski rod neizlečivo bolovao od upotrebe sile, što je u Crnoj Gori bilo tako uočljivo. Vinji je izučavao prilike u Crnoj Gori i on će u svojoj "Boci umoru" zapevati:

"Samo u Okeanu, uvek sam! Izgubljen,

Kao nevidljiva tačka u uzburkanoj pustinji".

NJegoš će, takođe, u "Gorskom vijencu" isticati okrutno okruženje i nemoć svoju i svog naroda, ali će ponekad blesnuti punom nadom u pogledu crnogorske budućnosti:

"Kad svi kraji zaplamte svjetlošću...

Tad će miri i prostori strašni

Slatkoglasnom grmjet armonijom,

Vječne sreće i vječne ljubavi".

I de Vinji će poverovati u bolje sutra i to ovako:

"Širimo znanje plodonosnim pljuskovima".

I o časti, pesnici pevaju na sličan način;

NJegoš: "Ko se sebe ne stidi lagati, Taj za svijet ne obrće glave",

Alfred de Vinji: "Ja se stidim njegove sramote".

Dr Spasić primećuje da je Alfred de Vinji zapazio da je istrajnost Crnogoraca i glavara da ostanu nezavisni od Turske u osloncu da oni čuvaju poslednje svetiljke nekad moćnog srpskog carstva. Zato nisu dozvoljavali da se sultanu prizna ni simbolična vrhovna vlast nad Crnom Gorom. Ovakvo opredeljenje Crnogoraca smatralo se delom lične časti, pa su se sramote i gubljenja časti plašili više nego smrti. Takvo saznanje je toliko oduševilo ovog francuskog pesnika da je u "Sudbinama" pripisivao časti uzvišenu vrednost, do koje treba držati kao do života. Vinji je čast, kakvu je upoznao kod Crnogoraca, nazvao "religijom časti". €Posebno ga je zanelo ponašanje Crnogorki, koje su, bez potrebe da to posebno ističu, delile dobro i zlo sa svojim muževima, braćom, decom i rođacima.


Dr Spasić navodi da su pariske arhive pune svedočanstava o tome da su u 19. veku bili zaneseni Crnom Gorom, o kojoj su njihove najumnije glave svojski prikupljale najrazličitije podatke. Uzdizali su Francuzi borbu srpskog naroda protiv Turaka do mitskih visina, a kneza - vladiku NJegoša smatrali pesničkim velikanom, izniklim u sredini čija je usmena poezija nadmašila sve ono što su na tom polju stvorili veliki evropski narodi.


Prostori tajne diplomatije

Posle izučavanja NJegoševog i de Vinjijevog pesništva, mada su evropski velikani rekli da ne postoji umetnik koji se može porediti s NJegošem, dr Krunoslav Spasić tu čast daje ovom francuskom pesniku i zaključuje da de Vinji ne zaostaje iza NJegoša u pesništvu, ali da ga crnogorski gorostas nadmašuje svojim filozofskim dometima i dramatičnom snagom svoga dela.

 
Aleksandar Puškin: Delio je NJegoševa ubeđenja

Da je dr Krunoslav Spasić završio svoj doktorski rad upoređivanjem dela ove dvojice pesnika, učinio bi dovoljno da pribavi najvišu titulu na Sorboni i da zaduži srpsku i francusku kulturu, ali on je uradio mnogo preko toga. NJegovo delo je više od jedne književne studije. Ono je i hronika državničke i diplomatske delatnosti Petra Petrovića NJegoša i svedočanstvo o geopolitici Turske, Rusije, Austrije i zapadnoevropskih država na Balkanu. Mnogo je razloga da ova studija o NJegošu ne bude zapostavljena. Jedan od njih je i u tome što na sudbinu sprskog naroda danas utiče sve ono što je bilo prisutno i u vremenu Petra Drugog Petrovića. Dr Spasić je zakoračio i u prostore tajne diplomatije tog vremena, otkrivajući politiku velikih sila prema Crnoj Gori, Srbiji i Balkanu u celini. Tada, kao i danas, nije bilo samilosti moćnika prema malim narodima. Tako, Austrija zabranjuje srpskom patrijarhu Rajačiću da rukopoloži crnogorskog vladiku u Beču, pa NJegoš putuje u Moskvu, ruskom patrijarhu. NJegoš nije zasmetao Austriji samo za života. U vreme Prvog svetskog rata, austrijski vojnici srušili su NJegoševu kapelu, raskopali grob i pokušali kosti da prenesu u Beč. U Drugom svetskom ratu su Italijani nastavili skrnavljenje kapele, gađajući je artiljerijom. I oni su mu raskopavali grob, bojeći se tog kulturnog mesta i verujući da mrtav NJegoš, na neki način, može da podigne Crnogorce na ustanak. Podstaknuti ovim događajima iz dva svetska rata, francuska prva pera - Suzan Norman i Žak Leker će 1954. godine pisati da se na vrhu Lovćena i oko NJegoševe kapele "susreću sve oluje" i da se odatle "vide svi horizonti zemlje koju je NJegoš voleo i koju je opevao".

Spasić prebira po francuskim dokumentima i nalazi da su igre velikih sila oko Crne Gore i NJegoša bile stalne i da ni-jedna od njih nije želela njeno oslobađanje od Turaka, nego je svaka od njih gledala da ostvari svoje interese u njoj i na ostalom području Balkana. Tako su Austrija i Rusija, iako su zazirale jedna od druge, zajednički činile sve da onemoguće državno približavanje Francuske i Crne Gore. Videvši toliku zainteresovanost Evropljana za Crnu Goru, sultan je nudio NJegošu savez, obećavši mu vlast nad teritorijama srednjovekovne Zete (Skadar, Bar i ušće Crnog Drima) i proširenje u Hercegovini, samo da prizna sultanovu vlast i da se zadovolji položajem kneza, kakav je bio darovan Milošu Obrenoviću u Srbiji. NJegoš je odgovorio visoko moralno:

"Dokle god me moji ratnici budu podržavali, neće mi trebati sultanov berat da bih vladao, jer ja sam nezavisan knez; a ako me moji ljudi napuste, sultanov berat neće me, nikako, održati".

Pariz: francuska inteligencija je pomno pratila NJegošev rad

NJegoš o Srbima i muslimanima

Ono što je izuzetno vredno u Spasićevom delu su prikupljeni podaci o NJegoševom odnosu prema delu srpskog naroda islamskeeroispovesti. Oni govore o NJegošu reformatoru i poborniku ideje o rasnoj i religioznoj ravnopravnosti. On se uzdao da će istovetna krv pravoslavaca, muslimana i katolika omogućiti zajedniki rad na stvaranju velike srpske države, uz uklanjanje okupacije okolnih naroda i Turske. U tom smislu je pisao pismo i Osman-paši Skopljaku, potomku srpske plemićke porodice iz okoline Bugojna.

Mada dr Spasić ne posvećuje veću pažnju ovakvom opredeljenju Petra Petrovića NJegoša o svojim saplemenicima druge religije, nameće se zaključak da su nepravedni oni koji NJegoša optužuju da je u "Gorskom vijencu" "istragom poturica" zagovarao etničko čišćenje, rasnu i religioznu netrpeljivost itd. Pre će biti da je veliki pesnik bio veliki humanista i da se prema muslimanima odnosio onako kako je to učinio i njegov naslednik Nikola Petrović NJegoš, kad je od muslimana tražio da ostanu u Crnoj Gori i budu ravnopravni sa pravoslavnim rođacima, i kao pesnik Aleksa Šantić, kad im je svojom pesmom "Ostajte ovdje" poručio gde im je otadžbina. NJegoševi stihovi u "Gorskom vijencu" ne odnose se na saplemenike druge veroispovesti, ili na bilo koji narod druge rase i druge religije, nego na zavojevače protiv kojih se bori svaki narod i svaka država na svetu. Ti zavojevači, koje je opisao NJegoš u "Gorskom vijencu", gori su od divljih hordi Mongola, koji bi projurili kroz neku zemlju, opustošili je i opljačkali, pa onda nestali. Poturice su stalno ostajale na zauzetoj teritoriji i svakom je zgodom prodavali stranom gospodaru. Oni su bili stalni ešeloni zavojevača u borbi protiv srpske države. Takvima se ne bi obratio ni kralj Nikola da ostanu, niti bi im to Aleksa Šantić poručivao, pesmom.

Kad se, posle čitanja sklopi 760 strana doktorskog rada Krunoslava Spasića, čitaocu postaje jasno da mu je u rukama delo neprocenjive vrednosti. Saznaje da je NJegoš, kao pesnik, državnik i duhovni vođa svoga naroda značajniji nego što se kod nas pretpostavljalo, a da je naš narod, u svakom smislu, nešto drugo u evropskoj civilizaciji od onog što savremeni Evropljani žele da mu priznaju.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“