SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Tužbalica od koje se kameni ptica u letu, a kamoli srce u grudima
MELODIJA BOLA I PRKOSA KAO CVET IZ PATNJE

piše:
Kristina Vlahović
Sadržaji tog običaja uvek su okrenuti budućnosti, onima koji nastavljaju život i to je nadraslo odnose koji su ih stvorili, i preko tužbalica i leleka (muški način izražavanja bola za umrlim) postali su trajne vrednosti srpskog nasleđa

Tužbarica je u lirskoj poeziji isto ono što i guslar u epskoj

Tužbalica je u srpskom narodu pesma čistog bola i zgrušane patnje od koje kamen puca, otvaraju se rane u duši, krvari prostor dokle glas dopire, iz nje se diže i izvija tragedija svom svojom težinom, u njoj tutnji nesreća kao vulkansko grotlo uvek otvoreno za novu lavu bola. To je svetlost tamne strane reke ponornice iz života, cvet iz patnje, melodija bola i prkosa. U njoj iz reči u reč, iz stiha u stih raste suza koja preti da potopi svet, raste glas žene u pokušaju da nebesa otvori u traženju utehe, i zemlju prolomi, glas od koga se skameni i zaledi ptica u letu, a kamoli srce u grudima. Tako vekovima teče tužbalica, sa majčinim mlekom uliva se u dušu i odatle sa nama na nebo da nas sunce i mesec po njoj prepoznaju.Nema žalbe bez tužbalice i zato žalba nije samo obred sahranjivanja. To je prizma u kojoj se sabiraju sve vrednosti života koji se završio i tim činom se pretvara u opštu vrednost koja nastavlja dalje da živi u ljudima. Žalba ostvaruje i potvrđuje veze između mrtvih i živih, kontinuitet ljudskih vrednosti, jedinstvo vremena i pobedu nad prolaznošću. Veze između predaka i potomaka su samo tanane niti pređe ljudskih duša, ono što se oseća duboko u koštanoj srži, ono što tužbalica pokreće kao iskonsku tugu zapretanu u čoveku, kao bol kolektivnog nesvesnog celog naroda. Sadržaji tog običaja su uvek okrenuti budućnosti, onima koji nastavljaju život i to je nadraslo odnose koji su ih stvorili i preko tužbalice i leleka (muški način izražavanja bola za umrlim) postali su trajne vrednosti našeg nasleđa.

Crnogorsko plemensko društvo je preko žalbe (pokajanja) stvorilo kult pogibije, umiranja za slobodu kao vid pobede nad smrću i slavljenje života. Tako tužbalice žale što svaka prirodna smrt nije pogibija i to je odbrana postojanja čoveka i slobode jer sloboda i slobodan čovek su nezamislivi bez pogibije. Tada se nije smelo i moglo izjednačiti nestanak i pogibija jer to bi značilo i nestanak samog društva i zato je smrt kao pogibija afirmisana kao život sa ciljem. Čitava istorija Crne Gore je neprekidna pogibija i jedna beskrajna žalba koja predstavlja jedinstvo svesti o svom položaju i svojim dužnostima, jedan moralni okvir u kome se pokazuje prisna i organska povezanost interesa pojedinaca, porodice, bratstva, plemena, naroda i države.


Tužbalica je kao oganj koji proždire sve ono neljudsko i slabo u nama i oko nas, sve što slabi i ugrožava čistotu duše s kojom ćemo pred Boga.

Iz zaostavštine Vuka Vrče-vića, njegova beleška o ovoj tužalici glasi "Tužba nad Vladikom crnogorskijem Petrom Petrovićem Drugim koju je naricala njegova sestra Stane kad je došla sa nekoliko biranih žena, dok je pokojnik jošt ležao na odru mrtav u Biljardi obučen od Mitropolita kao da će služiti leturđiju. Svak je skrušeno slušao dok je jošt tužjela a pošto svrši obori nekoliko suza, poljubi ga najprije u krst na prsima pa u mitru, pa u ruku i najpotlje u obje noge, svijem se naokolo smjerno pokloni pa ode u sobu Vladičinu đe su mu bile ostale sestre i rodice. Ne mogu izostaviti da ne javim osobitost o Tomu Markovu ocu Vladičinu (koji je onda imao 98 god.) kada dođe sa NJeguša malo poslije ove tužbe i među nama u Biljardu uljeze: Svi u njega očima uprijesmo a on ni u jednoga nas nego pravo uputi se k Biljardi na kojoj ležaše pok. Vladika, pogleda ga malo s glave do nogu skide kapu pa ga najprije celiva u krst na prsima, pa u mitru i prijeđe s one strane Biljarde te celiva šljaku i desnu ruku. Okrenu se put svijeh i pozdravi "Dobro jutro Crnogorci." Svi mu kape podigosmo i otpozdravismo, a Pero sin mu diže se iz Vladičine stolice te sjede oca u nju. Bez da on koga upita ili ko njega za zdravlje - kako je običaj - reče "E pa Crnogorci? Evo Vladika moj sin a vaš Gospodar umrije, pokoj mu Bog duši dao i carstvo nebesko. Čujete me šta ću vam reći: doklen je on bio živ njegova se brojila i u zlu i u dobru a sad pošto je on umro i dok ne nastane Danilo broiće se vaša i pred Bogom i pred svijetom nego otvorite oči da ne propadne ova šaka naše siromašne braće i dosadašnje poštenje crnogorsko. Nemojte da svijet reče da u Crnu Goru nema ljudi koji će upravljati s Crnom Gorom kao što je Vladika upravljao, no eto vas i eto vam Crne Gore na teški boži amanet ovako vas molim (podiže kapu i svi mi njemu). Tek tada šjede. Reče "Dajte djeco! donesite rakije da pijemo, s pomoću božjom i crnogorske mišice davno se steklo i naba-vilo u ovoj kući za ovakve ljude. Suze jedne nije prolio, neznam ali zato da pokaže pravo srce crnogorskog trpeža ili zato što narod misli da se nad Vladikom ne plače i ne kuka kao nad ostalijem ljudima. Što se pak tiče naricanja ove gornje tužbalice pozivam čitaoce da svaki presudu svoju dade ne toliko na sastavljanje slogova (jer bi se našlo još u Crnoj Gori žena da znaju da kite kao Vladičina sestra) nego samo na: Kako ona iz neke pobožne smjer-nosti nigdje ne nazva Vladiku bratom. Kako nijedan stih ne svrši jaukanjem i kukanjem kao što su sve ostale tužbalice (a zar nije imala za kim). Kako slaveći Vladiku - mimogredno i u prostoti zavitoj formi diže crnogorsku slavu, i najpotlje, kako joj se uz ovoliko dugo naricanje ne omače dajbudi jedno kuku ili lele za onakvim bratom, nego je počela i svršila kao nad crkovnim i narodnim poglavarom i znade pobjediti sve one žalosti srca i kao nježna ženska glava i čuvstvitelna sestra".


Zaljulja se vedro nebo

Zaljulja se vedro nebo
A od neba mrki oblak
iz oblaka konjanici
i pješaci mladi momci
Na granicu okrenuše
svud granicu prolomiše
Mnoge kuće zatvoriše
sirotinju ostaviše
Ja bih jošte jadovala
ja kukala
no mi vruća rana ne da
rano sine
što mi srce opalila
srce sine
Sa jadom se majka tvoja
razgovara
Crna ti je kuća prazna
i u kući kukavica
kuka sama
Na kući ti crni barjak
crni nade
Sve ti crno bez bijela
mili sine

Zbog svega ovoga žalba (pokajanje) traje i do današnjih dana kao najživotvorniji od svih običaja koje je stvorilo prošlo vreme i uslovi življenja. Nesreća je naroda u Crnoj Gori što su uslovi koji su stvorili kult pogibije i potpuno čovekovo suprotstavljanje tim uslovima i silama koje ga napadaju sa ciljem da ga ukinu kao slobodno biće. Posmatran izvan tih relacija kult pogibije gubi onaj sadržaj koji je imao u Crnoj Gori i postaje apsurd.


Iz tužbalice se ne vidi samo osećajnost žene nego i njeno pravo i moć da sudi o događajima i ljudima. Tu se ona ispoljava svestrano kao ličnost, kao žena, majka, sestra, sabrat u boju i najviše kao čuvar i graditelj doma, porodičnog i plemenskog, narodnog i nacionalnog ideala.

Žalba objektivnije i bolje od bilo kog drugog običaja govori o položaju žene u plemenskom društvu u Crnoj Gori. Taj običaj pokazuje ženu u najbitnijim karakteristikama koje čine njen društveni položaj i mesto u porodici. Onaj ko dobro poznaje i razume značaj i značenja žalbe i tužbalice u narodu srpskom zna i položaj i značaj žene. Crnogorka je oduvek bila i jeste nosilac obaveza i odgovornosti, duša porodice a, za uzrvat, njena čast i njen život su bili zaštićeni.


Oklopnici bez oklopa

Što si šenat okupio
šjajno sunce
i birane Crnogorce
sokolove
Blagoslovom da ih rosiš
blagodete
predaš teška amaneta
amanete
Da te ne bi pokorili
mudra glavo
ni po smrti ka do smrti
besmrtniče
No da brane Crnu Goru
grade kralje
Na nas često napadaju
to znaš divno
naše rane pozleđuju
Al' kad rate grdno plate
bog je s nama!
e je sloga s pomoć boga
molimo ga!
i biti će! Bog će dati
koji može! -
E si mudro uredio
Crnu Goru!
Jopet će joj bog pomoći
akobogda
dok je Pera i Đorđije
o moj rode
i junaka crnogorskih
sokolova
ubojnika, obraznika
oklopnika bez oklopa!
znaju Turci
No te želja ponijela
to znam divno
prije reda i vremena
zelen bore
do tvog strica Petra sveca
Al te molim noge ljubim
Gospodare
kada budeš Svecu stricu
uz koljeno
često okom pogledujte
Svetitelji
na sirotu Crnu Goru
Sveta goro
Šiljite im bracku slogu
i slobodu!

(Tužbalica sestre nad
Njegoševim odrom
- skraćena verzija)


Tužbalica je najveći stvara-lački domet žene u narodnoj književnosti Crne Gore. Iz tužbalice se ne vidi samo ose-ćajnost žene nego i njeno pravo i moć da sudi o događajima i ljudima. Tu se ona ispoljava svestrano kao ličnost, kao žena, majka, sestra, sabrat u boju i najviše kao čuvar i graditelj doma, porodičnog i plemenskog narodnog i nacionalnog ideala. NJen odnos prema ličnostima i događajima izražen u tužbaličkoj formi prihvata se kao opšti društveni sud.


Što salomi braći krila

O djevere vječni brate
što ojadi kuću tvoju
Što salomi braći krila
Ti si sablja braći bio
Ti si bio bracka dika
i majčina uzdanica
Što joj rane povrijedi
u ledena njedra njena
Majka ti je bezbratnica
i odiva bezrodkinja
Braću nije ni žalila
no se stobom ponosila
Napala joj kuću tama
Ne šćasmo te ni žaliti
da ti groba naodismo
il ikakva obilježja
No te crni gavran grdi
da je nama više jada
ponesi se sa ranama
ko junaci bez uroka
ne bi li se izvidao
Evo prošle zle godine
Sada ide Đurđev danak
kad će svemu vakat doći
Oće svemu bez mrtvijem
Moj javore iz sred gore

Svest o značenju njene reči određuje i njenu granicu u bolu, pohvali, kritici i pobuni i baš zato tužbalica i žalba pomažu svestranijem proučavanju Crnogorke kroz istoriju. Za narodnu književnost je žalba značajna jer je stvorila dve vrste umetničkog izraza bola i patnje - lelek, čisto mušku formu izražavanja suda o nestalim i tuž-balicu - lirsku pesmu smrti.


Uz koga se primit nemam

U domu sam kukavica
a u rodu bezbratnica
Pa kad pođem po narodu
uz koga se privit nemam
Sreće nije, braće nije!
Koja majka sreće nema
ni u boga dio nema
Koja sestra braće nema
u rodu je nesretena
a u domu prekorena
Sunca nema na istoku
i kad ima ne grije je
i kad grije vruće nije
Puna usta brate reći
puno srce sine reći


Prava tužbarica je ujedno i pravi pesnik, u njoj tužbalica uvek nastaje i ona je nosi kao sastavni deo misli i osećanja. Uvek kada se osami ona tuži i nariče nekog svog i zato se, od svih pesama, u Crnoj Gori najčešće čuje tužbalica. Jednom u detinjstvu čula sam tužbalicu, nisam razumela reči, ali me je zaustavio ženski glas, prestala je pesma ptica, zrikavci su ućutali, vetar se smirio kao da je zamro za trenutak i sam život, a oživeo strašni bol. To je pesma koju smrt izvija glasom tužbarice ili to duša brani sebe od sakaćenja pa bol šalje u goru i vodu, u kamen i drvo, u sve živo, ili se to um brani pesmom da ga patnja ne pomrači.

Žena, majka i sestra sa svojim mladim hajdukom kao nocilac kućevnih poslova i društvenih odnosa

 


Ženin odnos prema ličnostima i događajima izražen u tužbaličkoj formi prihvata se kao opšti društveni sud

Žalba je prilika u kojoj se tužbarica i stvaralački potvr-đuje, jer se tu vide umetnički i drugi uticaji na žalbenike i oni sigurno nisu manji od pročitane pesme. Čak i ljudi koji nikada nisu zaplakali ne mogu se uzdržati da ne zaplaču dok slu-šaju tužbalicu.



Utvrdit će srce svoje
Što su ove crne knjige
crno domu
Iz daleke Amerike
bog ju kleo
što zatrije Crnu Goru
crna bila
Crni li ni glas opravi
o Aleksa
Ustrijeli dom i kuću
Nemoj tamo zatrajati
željo majci
e je tuđa zemlja tužna
dom ti tužan
Tamo braće tvoje nemaš
nijednoga
da ti bracku ruku dadu
na nevolju
Kako ćeš se obiknuti
melem čoče
u tuđinu, tuđu zemlju
tužno nama
Oće li te morit tuga
od tuđine
e je ledna tuđa zemlja
za jabanca
Što ti bješe najžalije
od svijeta
Ali tvoju staru majku
kuku majci
ili tvoju udovicu
kukavicu
al boleću braću tvoju
kuku braći
Utvrdit će srce svoje
srcu tužno.

Može se slobodno reči da je tužbarica u lirskoj poeziji ono što i guslar u epskoj. Epska pesma je događanje i opisivanje tog događanja, a tužbalica je svet iznutra, samo osećanje, vidljivost nevidljivog, hvatanje neuhvatljivog. Bol kao oganj pušten u sve predele života, kao bljesak duše u kome se drži svet da ne prsne i prospe se, živi nož koji plevi srce, oganj kao alhemija, reči koje kamen nateraju da jaukne. Tužbalica nije mrak, i ako je bol ona se suštinski opire prolaznosti, ne miri se sa nestankom i onda kad se nema kud, kad se nema sa kim, kad se nema gde, na strašnom mestu nestanka žena spasava svet, uzdiže se njen glas nad ambisom koji iz duša slušalaca kao magnet otkida i čupa bol i odnosi nesreću. "Divno tuži pa mi je laknulo" - čuje se često na žalbama.


Od sokola tić ostao
Brata nemoj ni žaliti
s junacima poginuo
zato su se i rodili
Od sokola tić ostao
pa ćemo ga podizati
Ja se nadam u dijete
Oca neće pokoriti
nit mu ime naružiti.

Otegnuti glas tužbarice, bolna melodija tužbalice proteže se kroz celu našu istoriju kao njena tonska podloga i naše duhovno nasleđe. Tužbalica je kao oganj koji proždire sve ono neljudsko i slabo u nama i oko nas, sve što slabi i ugrožava čistotu duše sa kojom ćemo pred Boga. U njoj je čovek i pre i posle svega. Zbog svih vrednosti koje tužbalica u sebi nosi uvrštena je u svetsku kulturnu baštinu.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“