SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Kojekude Srbijo: Izvodi iz knjige Konstantina N. Nenadovića o Karađorđu, prvi put izdate u Beču 1883. godine (2. nastavak)
KO JE IZDAO BOŽJE LICE NIKAD NE VIDIO

  Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro, ni mlado. Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da Bog da, da se u sinji kamen pre-tvorio, da se drugi na njega ugledaju.Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice Božje ikad video. Amin!"(Ustanička zakletva u Orašju),Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro, ni mlado. Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale, u oboru krave ne rikale. Da Bog da, da se u sinji kamen pre-tvorio, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice Božje ikad video. Amin!"(Ustanička zakletva u Orašju)

Ilustracija iz knjige Konstantina Nenadovića: "Kad se diže kuka i motika..."

Kad Dahije ubiju dobroga Vezira Hadži-Mustafa-Pašu, oni jave Porti u Carigrad, da je bio bezvernik i da nije bio pravi Turčin, nego je šurovao s rajom, i našao je ono što je tražio; i zamole da im se pošlje drugi Paša.

Porta im odredi i pošlje Hasan-Pašu za Vezira, Beogradskog Pašaluka; no on kod nji ništa značio nije, oni su priforme radi Pašu poiskali, koi je samo sedio u Beogradu, a oni su zemljom vladali i narodom upravljali, porez na narod i druge namete udarali, i gulili jadnu sirotinju, kako su hteli.

Dahije da bi se u svojoj vlasti održali, osim Janičara koje su uzase imali pozovu sve golje i polu nage Turke, i lađare koji su lađe vukli, iz Bosne, Arnautske i drugi oblasti Ruske Carevine; i njima umnože svoju vojsku, pa ji sirotinjskim grabežom, odenu u svilu i kadivu, u srebro i zlato, i snabdu ji sa dobrim konjma, i Arapskim Hatovima, samo da ji verno služe, i da ji od raje, i od svakoga, pa i od Sultanove vojske brane.

Od ti gladni goli skitnica, Dahije, mnoge ispostavljaju po narodu za Subaše - Sudije - i druge njiove činovnike i vojvode, koji su nad narodom gospodarili sudili mu i presuđivali, i u njiovim je rukama bio život i smrt Srbina. Oni su se po Selima pojedince a u čoporima skitali, i od naroda, osim dacija i nameta, otimali su i grabili sve ono, što je za otimanje vrednost kakovu imalo, gulili su narod! U selo u koje su došli narod ji je morao na rani bez platno izdržavati. U Seljakovu kuću u koju su došli, morao ji je domaćin po nekoliko dana ako je Turčinu volja bila gostiti, i sve mu ono davati za gostbu što je najbolje u kući imao, da ga ugosti; pa kad je jednog tako seljaka oglodo, i pojeo mu sve što je imao, prešao je u drugu kuću, pa i dalje tako. - Srbske žene i devojke, morale su Turke dvoriti i u svemu im ugađati, a i svoje poštenje na žertvu im prinositi, samo da bi njiov, njiovi Otaca, braće i muževa život pošteđen bio; a nije šteđena ni vera, ni Srbske Bogomolje, Crkve i Manastiri, sve je to besčestiju i porugi izloženo bilo.

Dahijsko tiranstvo nad Srbima, i smjer Kara-Đorđa, daubije dahiju Sali-agu-Bika, i da digne narod na ustanak protiv Turaka, a za tim sprema se za ustanak

Turske vojvode, Muselimi, i Subaše sa njihovim Kabadahijama - momcima - najvećma su nad narodom tiranstvovali i besnili. Nama se ježi telo, i krv vri, u žilama, kad ovo napred tiranstvo Tursko opisati za nuždno držimo. Oni su često i najviše u letnje dane, a naročito u vreme berbe vinograda, najviše u sela na teverič izlazili; gdi su im Seljaci morali ladnike od šume praviti; jelo, i piće im za gostbu bezplatno donositi, gdi su se u jednom selu po nekoliko dana gostili, pa su u drugo selo prelazili. Kod nji moralo je i svo najlepše i najprikladnije ženskinje, mlade, i devojke Srbske iz sela dolaziti, i pri sviranju gajdi i druge muzike u kolu igrati i pevati, i Turski život time naslaždavati. - Od o ti ženskinja bez razlike stanja i mladosti, Turci birali su najbolje i najlepše Srbkinje koje su im se dopadale pa su s njima pod ladnicima, ladovitim grmovima, i lisnatim šumarcima, ležali, valjali se, grljili i javno na sramotu pred Očevima, braćom i Muževima, sa nesrećnim Srbkinjama blud u sred belog dana provodili. - Ovakva grozna tiranija Turska po svoj jadnoj Srbiji carstvovala je. Od sviju tirana koji su u vnutrenosti Srbije živili, najveći tiran bio je Beogradskog Dahije Kučuk-Alije brat, zloglasni Sali-Aga, koga su zbog njegove tiranske nasilnosti prozvali Rudničkim "Bikom". On je sedio u varoši Rudniku i imao je svoj konak; pred konakom imao je ozidan Čardak, ispod koga bila je česma, iz koje šibala je

ladna voda. On je naređivo, te su mu svake nedelje dolazile u Grad mlade i devojke, te su kolo igrale pred njegovim Čardakom, na kom je on sedio teveričio, i bludničina na nargile i čibuk pušio, kavu srko, i za sebe birao lepšu i lepšu Srbkinju, te ju je poštenja lišavo. On je naređivo te su mu nesrećne devojke i neveste u kolu, kolale, i pevale gnusne za Srbsko uvo pesme; od koji pesama, početak jedne ovaki je bio:

"Kup' se, ber' se, kolo igra
Da dočeka Sali-Agu,
Sali-Agu, diku našu!
Sad dolazi Sali-Aga,
Sali-Aga, dika naša,
Progovara Sali-Aga:
""Sad mi duša barjam ima,
Kad mi mlada kolo vodi.""

A osim ove Sali-Agi-Biku pevate pesme, bilo je i drugi više gnusni pesama, a i na drugim mestima Srbije, gdi su se mlade i devojke pod moranje skupljale, i nasilnicima kolajući pevale. Od koji jedne još početak ovde stavljamo, koja je pevata u Gurgusovačkom - Knjaževačkom - okrugu na Timoku:

"U Age lepa postelja:
Sošice stručje bosiljka,
Biljca su cveće stratarovo.
Pusta duša devojačka,
Kada legne da tužno miriše,
Kad u stane, ona da izdiše."...

E tako su Turske golje i skitnice dočepavši se vlasti tiranstvovali i ugnjetavali Srbski narod i besčestili Srbske žene, i ćeri. U narodu bio je ugušen duh česti, i duh poštenja, bio je uspavan i umrtvljen; - i to gnusno nasilje gledao je Srbin sa svoim oborenim zemlji očima, i sa prekrštenim na prsima rukama, samo je huko i tajno iz srca uzdiso. Ni je ni pomišljo da se te Turske zaraze, i Saradže, može ikad izbaviti. Trpio je sav narod, i tu kugu snosio, misleći da je takovu Bog na njega na pustio. -

No Topolski Junak Gorostasni Kara-Đorđe kog Viševci Junakinjom Maricom porodiše i kog Topola odgaji; budnom svešću drugčije je mislio, da ta tiranija i nasilje nije od Boga nanarod Srbski puštena, da narod satire, besčasti, i opustošava. Pa sa bolom u srcu svom smišljao je kako da narodu pomogne, i da ga iz tog mrtvog sna probudi, da strese kugu sa Naroda, i robstva lance polomi. I tako čuje da će Sali-Aga Rudnički Bik, koji je osim sviju zala, zaveo zase i pravo prve noći Srbkinje da spava s njime, pa onda da se uda; doći u Manastir Voljavču u Teverič, pa smisli bar za tad tog Tiranskog nasilnika, da s duše naroda Srbskog skine, pa, i ustanak pokrene.

I tako na sam dan svetog Aranđela letnjeg 1803 godine, pozove Kara-Đorđe Kaluđera Maksima iz Drače, Kneza Matiju Jovičića iz Topole, i Gaju Pantelića iz Voljvače, i reče im: "Ajmo u Voljavču; danas će tamo biti sveta, a doći će Sali-Aga iz Rudnika, pa da vidimo, šta će da radi?" - I tako sva četiri odu u Manastir Voljavču, gdi se popnu na Manastirski tavan, odakle je se moglo viditi sve što Turci rade, gdi su im Kaluđeri krišom doneli što treba za jelo I piće. Tu na tavanu oni probave do posle podne gdi i Sali-Aga sa svojom Tevabijom stigne sa Kraljicama Srbkinjama koje je uzase vodio; kome iziđu Kaluđeri, i narod, te ga pozdrave za mirno putovanje. I Sali-Aga sa svoim Kraljicama pod ladnik smestise i odpočne mu kolo igrati, i pevati mu. Te kraljice zaveo je Sali-Aga Bik po svima okolnim selima Rudnika u svakom selu imao je jednu devojku, koja je se zvala Kralj, druga Kraljica, a treća Barjaktar; i on je takove uzase vodio, iz sela u selo, i sa drugima ji zamenjivo. Te kraljice morale su ga dvoriti i služiti, i povolji mu činiti sve što je on bludničina hteo. - Barjaktar, devojka, stajala je pred njim sa Barjakom u ruci; kralj držao je i brik sa rakiom ili kavom, nalivao u fildžan - šolju - te dodavao kraljici, a ova Sali-Agu zapajala. Za tim Kralj oljuštio bi krušku ili jabuku, pa razsekavši je na kriške, dodavao je Kraljici, te je ona ipak svojom rukom Sali-Agi u usta mećala i zalagala ga. Posle toga, Kralj i kraljica pokraj njega, ili u krilo su mu sele i sedile, i njemu ugađale, grljile ga, i on činio s njima javno što je hteo, - na porugu i sramotu sakupljenog naroda. -

Tako radio je Sali-Aga u Manastiru Voljavči i kolo prednjim igralo je, i pevalo, uz sviranje gajdi. Dok eto ti pogurenog Starca Milušina iz Ovsišta; taj Gajdaš Mita Rakić za zametnuti smej, reče: "Eto puštajte starca u kolo; oće starac da igra!" Svi se na to stanu iz glasa smejati; a starac se razsrdi, pa zgrabi Matine gajde i baciji na zemlju, govoreći: "Nije ovo mesto za smej, no da se ljudi Bogu mole?" Na to ga sčepa gajdaš i jedan Sali-Agin momak, pa ga povale i stanu nemilostivo biti. Kad Kara-Đorđu koji je sa Manastirskog tavana kroz neke dve rupe - mazgale - gledao tu grozotu Tursku šta rade sa jadnim starcem, i Srbskim ženskinjama i narodom; uzavrela krv u grudima njegovim prekipi, pa potegne pušku i reče, svom drugu gledaocu tog groznog pozorija Gaji Panteliću udri Gajo Bećir-Pašu, a jaću Sali-Agu-Bika, i druge Turke lako ćemo pobiti, pa da noćas skupimo do 25 druga, pa ako na nas pođu Turci iz Rudnika da zasednemo da i nji pobijemo i da otvorimo rat sa Turcima. Na to brzo Knez Topolski Matija Jovičić zapuši jednom, pa i drugom rukom obe rupe, i stane ga moliti: "ne po Bogu Đorđe, nezameći sada kavge, ti znaš da su sada žita požnjevena i seno pokošeno, i da se u polju nalazi, pa će Turci udariti i svud nam krstine i sena popaliti, pa štoće mo onda bez rane? no ostavi za letos pa rat u zimu sa Turcima zapodeni, kojima neće biti lako s nama ratovati. A kad zima dođe, dokle se letos možemo i spremiti, i narod za rat priugotoviti, pa da udarimo na 600 hanova Turski po selima u kojima u svakom ima najmanje po dva Turčina pa da ji popalimo, i Turke pobijemo pa od o ti možemo odma najmanje 1200 momaka odenuti i sa oružjem i konjma snabdjeti, a i Turske varoši popaliti, pa onda kako nam Bog da. Ovaj razlog jedva utiša, i u miri Kara-Đorđa, te od svoje namere odstupi i za zimu rat sa Turcima odloži.


Karađorđe tako svoje čobane nauči, prikradoše se njegovoj kući, opkoliše Turkekoji su pod šljivama lenjstvovali ili čučali, pa pozva Uzun-kavedžiju koji je na nargile pušio: "Ev, Uzune, glavom Karađorđa!". Pušku skreše, a Uzun ti repom o ledinu. U taj mah obore momci svojih šest pušaka, i ubiju toliko Turaka. Karađorđe gromovito viknu "Momci, juriš!"Iza pojasa potegne jedan pištolj, pa drugi, ono Turaka što ne pobiše, pa konje pojašu, njih pet. Od kojih čobani još trojicu ubiše, a dvojica peške pobegnu, te se u han zatvore... Toga dana reši se Karađorđe da vojuje protiv Turaka."

Ovaj smjer Kara-Đorđev za rat s Turcima trevio je se na Sv. Aranđela letneg 13. Jula 1803 god.

Posle ovoga Kara-Đorđe odma tajno stane se za rat spremati, stupi u dogovor sa trgovcima Dragutinom N. i Milošem Kabadarcem koi su iz Boegrada od Dahija u Zemun prebegli, i s njima ugovori, te su mu krišom da niko znao nije osim Kneza Matije Jovičića i Gaje Pantelića prenosili; barut, artiju, olovo, kremanje i puške, koje im je on iz svoje sobstvenosti isplaćivo. A posle sv. Ilije Jula Meseca, Kara-Đorđe pošlje svoga poverenika Gaju Pantelića koi je bio otresit i pametan čovek, te pozove na sveti ustanak protivu Turaka Vasu Čarapića iz Belog Potoka, koji ode i kaže: "Brate Vaso; poslome Đorđe da te pozovem na ustanak protivu Turaka, za naše mladosti, i za našeg junaštva, da skinemo Turski zulum, da našim ženama nevire noge ispod Turski ćurkova, i da se naše kobile neždrebe u oborima Turskim, i naše krmače da se u njima neprase, i naše krave netele. No brate, potraži koliko više možeš naći pouzdani momaka, pa u zimu, kad ti se javi, da si gotov dići se protivu Turaka." Na tom pozivu Vasa i brat njegov Knez Marko blagodare Kara-Đorđu, i obećaju da će oni sve to učiniti kao što im naručuje, i za ustanak protivu Turaka kako ji on pozove gotovi biti. Posle poziva Čarapića, Gaja ode Janku Katiću u Rogaču, te i njega tako isto pozove u ime Kara-Đorđa, koi se obeća da će činiti onako kako ga Kara-Đorđe poziva, gotov sa ljudma za ustanak biti. Potom ode trgovcu Mladenu Milovanoviću u Botunju okruga Kragujevačkog; pa pređe i u Rudnički okrug i ode u Brusnicu te i trgovca Milana Obrenovića pozove, no ova dva u prvi mah malo se pozategnu, no ipak izjave daće gotovi sa ljudma za ustanak kako ji Kara-Đorđe pozove biti, kao što su i bili. Zatim Gaja Pantelić išao je po naredbi Kara-Đorđa, i kod drugi neki glavni Srba te ji je pozivao za ustanak protivu Turaka, koi su svi na oto prestajali. A posle išao je i sam Kara-Đorđe kod ti, i drugi glavni Srba te je s njima za ustanak dogovaro; a ovi imali su dogovore sa drugim Srbima koje su na ustanak protivu Turaka privoljavali.

Dahiski atentat protiv Kara-Đorđa i Srpski knezova

U početku Januara 1804 god. zaključe Dahije, da sve po narodu Srbske Knezove, Buljubaše, one koji su u Nemačkom ratu kaplari i oficiri bili, i protivu nji pod Mustafa-Pašom vojevali, koji su oglašeni kao junaci, rečiti, i bogati trgovci, kao bolja i bolja sveštena lica, koji bi mogli raju protivu nji dići, da pobiju i izseku, i time raju obezglave, pa da onda opet svojski, bezbrige vladaju. Kako to zaključe, odma preduzmu, da to krvavo delo, i izvrše.

"Georg Petrovitsh" nazvan "Tsherni", vitez ruskog Ordena Aleksandra Nevskog - tako je Gotfrid Gajsler potpisao Karađorđa na bakrorezu iz 1805. godine

Kara-Đorđe je među prvima bio, kome se o glavi radilo; na njega šiljati su Turci iz Bograda više, puta da ga ubiju, no on je se dobro čuvao i nikakove vere u Turcima imao nije. A da bi doznavao šta o njemu Turci misle i govore, i koji mu o glavi rade. On je sa Topolskim subašom Handžijom Ibrahimom, a i u selu Banji do Topole sa Handžijom Malim Ibrahimom uvatio neko prijateljstvo, s tim, što im je davao napoklon više puta novaca, i lepi haljina, te su mu oni namere Turske protivu života njegova kloneće se odkrivali. Tako jedanput godine 1803 u jesen pošlju Dahije iz Beograda nekog Hadži-Klimentu sa 7 Turaka da ubiju Kara-Đorđa u Topoli; Klimenta dođe kod Ibrahima u Han, na konak i stane ga pitati dali je Kara-Đorđe kod kuće. - Handžija Ibrahim vidi zašto su ga Dahije poslale; pa mu kaže da nije; nego da je pre jednog dana otišao u Ostružnicu da svinje na skeli proda; a u isto vreme pošlje te javi ženi Kara-Đorđevoj, kako su Turci došli da ga traže, i šta im je on odgovorio. Te tako se Kara-Đorđe u kloni u šumu od kuće; i kad Klimenta sa Turcima ode Kara-Đorđevoj kući i upita za njega, Kara-Đorđevica isto potvrdi, da je otero svinje na Ostružnicu da proda; i tako se Hadži Klimenta vrati bez uspešno u Beograd Dahijama.

Dahije u svome neobuzdanom svirepstvu, u kome oni ni mere ni granice imali nisu, na posledku zaključi li su: da Kara-Đorđa, sve knezove, i sve od hrabrosti poznate otlične ljude u Srbiji, koji bi protivu njiovi nasilja odupreti se mogli, pobiju. I tako na sve strane po Srbiji od jedanput i iznenada tajno pošlju svoje ljude, i zapovesti na sve vojvode i Muselime po kadilucima - okruzima - da svaki Muselim svoje Knezove, a Subaše glavnije ljude koje su im oni označili, i koje su oni za nji opasne držali, u određeni njima dan po ubijau. A na Kneza Aleksu Nenadovića iz Brankovine, Iliju Birčanina iz Suvodanja okruga Valjevskog, i Kara-Đorđa kao najvažnije uto vreme Ličnosti u Srbiji, ne pouzdavši se u drugoga, odrede i pošlju kao najpuzdanijeg krvopiju Dahiju Fočić-Mehmed-Agu sa zlikovcem Uzun-Mehmed-Kafedžijom i Kara-Useinom sa 200 najhrabriji Janičara Turaka; javivši predhodno Knezovima da u Valjevo radi lova dolazi, i poruči im da spreme kvartire, i ranu za ljude i konje. I tako Dahija Fočić iz Beograda krene se, udari preko Beogradskog okruga da usput poseče Kneza Stanoja Mihailovića iz sela Zeoka, no preseti se i to neučini, zato, da nečuje Knez Aleksa, Birčanin i Kara-Đorđe, pa da mu nepobegnu; i tako ruča kod Stanojeve kuće, i odma u Valjevo na konak ode. Kako dođe Fočić u Valjevo zastane Kneza Aleksu, i Kneza Biračnina, i Milovana Grbovića, sina Kneza Nikole iz Mratišića, koji je došo u mesto oca, jerbo mu je otac bolestan bio, i koji su sva tri došli, da po dužnosti Dahiju dočekaju, a po poruci njegovoj, nenadajući se svome zlu!

Dahija-Fočić kako knezovi pred njega izađu, on oboicu; Kneza Aleksu Nenadovića, Birčanina Iliju, a i Milovana Grbovića u tamnicu baci, i u tomruke i lisičine okuje. (Tomruci to su dve zasečene i izdubljene na sredi grede ili klade, u koje izdubljenost moglo je čovečije telo po pojasu stati, kao presa, u tu izdubljenost između te dve klade polagali su telo čovečije i odozgo klinovima zakovčavali da se čovek ni okrenuti, a kamoli, da je, na noge u stati mogao. A Lisičine to su bili teški lanci - gvozdeni sindžiri - s kojima su ljudma u jedno vrat, ruke, i noge zakovčavali.) I sutra dan pred veče 23. Januara 1804 godine izvede Kneza Aleksu , i Birčanina kod reke Kolubare na petdeset fati ispod Ćurpije u varoši Valjevu, te ji obojicu poseče, a glave im pred svojim konakom na šiljke nabije, a Milovana Grbovića nevredima pusti.

Kad su vodili Kneza Aleksu na gubilište, on se okrene da vidi svoga brata Jakova, pa izgovori ove reči:

"Hej Jakove moj rođeni brate,
Ti, nedrži veru u Turčinu.
Turčin nema vere ni zakona
Gdi ga sretneš tu ga i tamani
Dati rusu neposječe glavu!..
Bog ubio svakoga Srbina;
Koji drži veru u Turčinu..."

Pa onda okrene se i reče: "Vočiću! Vočiću! ja tebe ne molim, za život; nego te molim, poseci me junački britkom sabljom, kao štob'ja, Turke seko." - Kad doveden bude na gubilište, Dželat ga udari jataganom po vratu; imalo mazne i ne odseče mu glavu, Aleksa, vikne: "Udri pasja vero kao što bi ja tebe!" Dželat udari i drugi put i glava mu odleti!

A Birčanin kažu išao je i samo ćuto, i kad je video gdi Aleksu pogubiše, on reče:

"Ej, Vočiću! Vočiću!
Provriće iz zemlje, krvca naša
Pomoriće vas, i taranstva vaša!"

No u taj ga čas dželat udari jataganom, i glava mu odleti! Kažu da su oba na gubilište išli ponosito, i bez i kakove strašljivosti.

Pri seči ovoj Knezova, Fočić zapovedio je bio, te su svi Valjevci i Srbi i Turci morali izići, da glede seču Knezova, da bi ji tim zaplašio. No i Srbi i Turci, a i narod koji je tu za poslugu Turaka došao bio, kad vide to krvavo pozorije, zgroze se uzrujaju i stanu svi vikati protivu Dahije, jerbo su i Srbi i Turci zdravo voleli Knezove, a osobito Aleksu Nenadovića.


Karađorđe stupi u dogovor sa trgovcima Dragutinom i Milošem Kabadarcem, koji su od dahija za Zemun pobegli, i s njima ugovori da mu tajno prenose: barut, artiju, olovo, kremenj i puške, što je on iz svoje sobstvenosti isplaćivao. Pa posle Svetog Ilije pošalje poruku Vasi Čarapiću, iz Belog Potoka:"Brate Vaso, da te pozovem na ustanak protiv Turaka, za naše mladosti i za našeg junaštva, da skinemo turski zulum, da našim ženama ne vire noge ispod turskih ćurkova, i da se naše kobile ne ždrebe u oborimaturskim, i naše krmače da se u njima ne prase, a naše krave ne tele. No, brate, potraži koliko više možeš naći, pouzdanijeh momaka, pa u zimu, kad ti se javi, da si gotov dići se protiv Turaka."Posle pozva Janka Katića, pa Mladena Milovanovića, pa Milana Obrenovića, i ostale glavne Srbe, koji su svi to pristajali.

Dahija-Fočić kad vidi uzrujani narod, a i Turke, ne usmeli se da ide u Topolu da ubije i Kara-Đorđa. Nego odma kradom pošlje zlikovčinu Uzun-Mehmed-Kafedžiju sa Kara-Useinom, i sa njima 12 najjunačniji po izbor Turaka, te odu u Topolu da ubiju Kara-Đorđa. A tri Turčina pošlje da ubiju Kneza Stanoja Mihailovića u Zeoke; i troicu u Manastir Moravce te pogube Hadži-Đeru; i odatle u Bogovađu da ubiju i Hadži-Ruvima. No Ruvim čuvši da su Knezovi u Valjevu posečeni, odma pobegne u Beograd Leontiju Mitropolitu nadajući se da će ga on kao glava crkve sačuvati; no Grk Leontije odma preda ga Turcima, koji ga izmuče, poseku i glavu mu na kolac nabiju. Kneza Stanoja izaslata tri Turčina, zastanu kod kuće, koji nenadajući se zašto su došli, da im ručak, no pri ručku dođe jedan peto stane naprag kućni i stane da kukureče, jedan od Turaka reče: "Kneže, oću li da ubijem ovoga oroza-petla."

Knez Stanoje odgovori: "Možeš no ručka ima dosta." Turčin izvadi pištolj zapne, i skreše Knezu Stanoju u prsi, i namesto ga ubije. Sinovac Kneza Stanoja, Nikola momče od 25. godina kad vidi ubijenog svog Strica, utrči u vajat sčepa dugu pušku i kroz kućna vrata opali iz puške i ubije jednoga Turčina, a ona druga dvojica zatvore se u kuću i stanu vikati: "E glava za glavu nemojte na nas vala mi nismo krivi." Nikola je hteo, i na onu drugu dvojicu kroz kuću da puca, no rodbina i seljaci skoče, te ga od toga odvrate i propuste Turke te u Beograd odu. I osim ovi Knezova, Dahije iznenadno izašlju svoje dželate, te poseku Knezove Stevana Andreića Palaliju iz Begaljice, Marka Čarapića iz Belog potoka, i Kmeta Janka Gagića iz Boleča sva tri iz Beogradskog okruga; Buljukbašu Matu iz Lipovca iz Kragujevačkog okruga; Kneza Teofana iz Orašja Smederevskog okruga; Gavrila Buđevca i mnoge druge koji nisu za tu seču doznali da pobegnu i da se od smrti spasu.

Kara-Đorđe atentat osujeti, Uzun-Kavedžijui Turke pobije; i odpočne rat protiv Turaka ugnjetač naroda Srbskog

Uzun-Mehmed-Kavedžija 24. Januara 1804 godine u samo razsvanuće iz jutra u Topolu domu Kara-Đorđevom rupi, sa svojim buljukom Turaka. Kako dođu nesjašavši s konja, zapitaju Kara-Đorđevicu koja je se pred kućom desila. "Jeli kod kuće Đorđe?" Ona odgovori da nije, nego da je rano otišao u planinu. Oni je upitaju oćeli skoro, i kad doći; ona im odgovori da nezna. Tad Turci odjašu konje pred kućom Kara-Đorđevom u voćnjaku, i stanu ji provadati. Uzun-Kavedžija odjaše i on svog hata, doda, da mu se vada, pa ucunja - uđe - u kuću, valjda da se uveri, da se nije Kara-Đorđe prikrio! No kad vidi da ga zaista u kući nema, reče: "dede mlada donesi nam rakije." Pa izađe iz kuće, i kako je dan lep, i topal, kao u letnje doba bio, njegovi Turci u šljivaku prostru mu sena pozemlji i odozgo ćilim, i on sedne; momci mu zauzdate konje povežu za šljive i prošće; zavare kavu i Uzun-Kavedžiji dodadu, koju je srkao i na nargile pušio, pa i oni posedaju i ratleišu se.

Dahije ubijaju beogradskog vezira Mustafa-pašu, poznatog po nadimku "Srpska majka" (bakrorez iz 1802. godine)

Kara-Đorđe pred sami dolazak ovi Turaka, iz kuće tek, izišao je bio, i po svom običaju uvratio se na svoj podrum koji je nedaleko od kuće u šumarku bio, da leba, založi i rakije srkne. No kad Kara-Đorđevica dođe podrumu, da utoči i nosi Turcima rakije, i srećom zateče ga upodrumu, pa mu kaže za dolazak rečeni Turaka, i kako su za njega pitali, u kuću ulazili, tražili ga, i kako su se u šljivaku rat učinili, i poslali je da im rakije natoči i nosi. - Pa mu kaže: "Bog me gazda zlo izgledaju Turci trinest' ih je grđi od grđega; života mi neslute na dobro, da Bog dade, da na dobro bude!"" Kara-Đorđe, natoči još jednu čašu rakije, i iskapije, i reče: "Koje kude nosi psima rakiju, podaj im nek loču; pa se onda zatvori u kuću, pa niko ga nepuštaj, makar u istoj i izgorela! - A koje kude u njinu glavu - ako Bog da biće." Gdi tako Kara-Đorđevica i učini.

Pa onda Kara-Đorđe ščepa dugu pušku posredi, i pod svim oružijem kao i uvek, u makne u šumu, i upravo u dubravu oborima svojim ode, gdi su mu svinje za trgovinu ranjene. Tu kod obora nađe svoji šest oružani čobana; obore otvori i svinje pusti, neka ide kud je kome volja. Pa onda pregledi oružije u svoji momaka dal je dobro napunjeno, i dal je uredu, o hrabriji, i kaže, da za njim pođu da na Turke napadnu i da ji pobiju. U putu im kaže, s koje strane Turke da obkole, i da svaki pojednog Turčina na oko uzme, ali nipošto nijedan pre da nepuca dokle prva njegova puška nepukne, pa onda svi složno da obore vatru i juriš na Turke da učine.

Prvi skup prvaka junakai ustavši Srba, protivu Turaka. i izbor Kara-Đorđa u Orašcu za Vrhovnog Vožda i Upravitelja Srbskoga naroda

Kara-Đorđe kad tako svoje čobane nauči i rasporedi, prikrade se svojoj kući, obkoli Turke, i pozva Uzun-Kavedžiju koji je na sidžadi sedio i na nargile sa Kara-Useinom pušio, gdi su ji neki Turci dvorili, a neki pod šljivama ljenjstvovali ili čučali; pa kad se blizu Turaka približi, u jedanput kao munja iz česte pred Uzuna izleti, i vikne mu; "Ev Uzune glavom Kara-Đorđa!" pušku skreše, a Uzun ti repom oledinu. U taj mah obore momci svoji šest dugi pušaka, i ubiju toliko Turaka. Potom Kara-Đorđe gromovito vikne. "juriš junaci;" iza pojasa potegne jedan te ubije i Kara-Useina, pa i drugi pištolj, te još jednog Turčina ipak smlavi, proči pet Turaka zbune se, pojašu na povezane konje za šljive, od koji još trojicu Čobani pobiju, a dva peške izdru i pobegnu drumom u Banju u Han i tu se zatvore. No Kara-Đorđe sa svojim Momcima-Čobanima udari kroz šumu da ji preteče, no oni ipak u Han izdru. Kara-Đorđe dođe i sam Hanu u Banji, i pozove Turke na predaju, no kad oni nehtenu, Kara-Đorđe zapovedi da Han zapale; no na molbu Malog Ibrahima Handžije s kojim je Kara-Đorđe dobro živio, od toga, za tad odstupi, i Turci mu se na veru predadu, od koji, Kara-Đorđe oružije oduzme, i odelo sa nji poskida, pa ji pusti te odu u Beograd; reče im:

Karađorđeva zastava i dolama iz vremena Prvog ustanka: Prvi barjaktar srpskih ustanika bio je Tanasije Rajić Stragarac

"Koje kude po duši vas Turskoj idite tako sad u Beograd, i kažite vašim Dahijama kako i Srbi umedu da biju Turke!"

Potom kaže Handžiji Malom Ibraimu koji mu je više puta dobra činio, podkazivao mu kao i onaj u Topoli Ibraim, kad su Turci dolazili da ga ubiju, da se skloni u Užički grad, jer Srbi nemogu više da snosu Dahiske zulume. Tad Ibraim po petlja šta je bolje i bolje imao, i ode još tog dana u Užice. A Kara-Đorđe odma vrati se u Topolu svojoj kući, od pobijeni Turaka pokupi oružje, posvlači sa nji odelo i sve na svoje momke kao i nađeni pri njima novac podeli, a pretekše odelo i oružije ostavi te je drugima Srbima dao; i onda pobijene Turke poviše svoje kuće u zemlju pokopa.

Kad sve to Kara-Đorđe izvrši, onda skloni svoju porodicu u Krćevačku planinu u zbeg, i ostavi kod nje, i kod stoke dva svoja momka. I tog dana reši se da vojuje protivu Turaka.

Pa tog dana 24. Januara 1804 god. pođe Kara-Đorđe od kuće samo sam sa svoja 4. momka-čobanina koji su dobro oružani i u Tursko lepo čoano ruo odeveni; trećeg dana 26. Januara, imadne samo 9. momaka, a sedmog dana 30. Januara, na tri Jerarha iskupi do 300. Srba pod oružijem; zapali han u Banji; a potom i u Sibnici i nekoliko Turaka potuče, i pođe svome pobratimu Stanoju Glavašu Harambaši koji je imao četu od 40. po izbor Hajduka, i u kog je četi bio, Vule Ilić iz Smedereva, Hajduk Veljko Petrović, Hajduk Milovan iz Plane, Kara-Steva iz Požarevačke nahije, Milosav Lapovac, Mileta iz Glibovca, Mata Kara-Tošić iz Kopljara, i mnogi drugi znatni hajduci, junaci. Usput sa tim brojem prvi junačni Srba, idući Kara-Đorđe da nađe Stanoja Glavaša, palio je po selima Hanove Turske, i Turke gdi je god koga našao i u putu sreo, ubijao je, i narod na oružije za odbranu česti vere i otečestva pozivao je, i oko sebe skupljo; i izašiljo ljude na sve okolne glavne Srbe; junake, i Knezove da narod u čete zbiraju i da na skupštinu u Orašac 2. Februara na Sretenije Gospodnje dođu. I tako idući Kara-Đorđe, i narod na oružije protivu Turaka podižući, devetog dana započetog svog svetog ustanka dođe u selo Kopljare, tu Stanoja nađe i s' njime se sastane, koji se sa svojom četom Hajduka, Kara-Đorđevoj vojsci koje je već na broju 2.000 Srba bilo prisojedini; i odatle tog istog dana 1. Februara odu na konak u Orašac; kod Obor Kneza Marka kuće. Orašački Han u kom je 12. Turaka bilo obkole i oni im se predadu, i od nji oduzmu oružije i odelo i zatoče i, a Han zapale.


Prvog dana, 24. januara, imao je Karađorđe samo četiri momka- čobanina, dobroobružena i u čohano odelo odevena. Trećeg dana, imade devet momaka. A na Tri jerarha iskupi se pod njim 300 Srbapod oružjem. Zapali han, nekoliko Turaka opkoli i potuče. I pođe pobratim uStanoju Glavašu, koji je četu od 40, po izboru hajduka, imao. I u četi Vuleta Ilića iz Smedereva,Hajduk Veljka Petrovića, Hajduk MPlane, Kara-Stevu iz Požarevca, Miroslava Lipovca, Miletu iz Glibovca, i mnoge druge, znatne hajduke. I kad u Kopljare dođu,već je Karađorđevoj vojsci 2.000 Srba bilo prisajedinjeno. Odatle na Orašac odu. Drugog februara, na Sveto Sretenje, iskupe se,rano ujutro, svi ustavši...

Kad Kara-Đorđe 1. Februara uveče sa Glavašem i prvim ustavšim junačkim Srbima za slobodu Srbije, u Orašac dođe. Te noći i sutra dan rano, po pozivu njegovom sa po nekoliko oružani Srba poizdolaze u Orašac i svi prvaci junaci; skoima je se Kara-Đorđe još za ranije za ustanak protivu Turaka dogovaro, i na ustanak sklonio ji. Tu dođe, u mesto Janka brat mu Marko Katić iz Rogače, Vasa Čarapić iz Belog-Potoka, Knez Sima Marković iz Vel.-Borka, Knez Vićentije Petrović iz Koraćice, Serdar Sima iz Darosave svi iz Beogradskog okruga; osim ovi; dođe, stari sedovlasi Prota Tanasije Antonijević sa Jovanom Krstovićem iz Bukovika, dalje, Obor-Knez Lepenački Đuka, i Stevan Vilipović oba iz Jagnjila, Obor-Knez Jasenički Marko, i bogati trgovac Teodosije Maričević oba iz Orašca, Knez Mateja Jovičić, i Petar Jokić iz Topole, Aleksa Dukić iz Banje, Petar-Kara iz Trešnjevice, Janićije Đurić i Tanasije Rajić iz Stragara, Milovan i Radovan Garašanin iz Lipovca, Mata Kara-Tošić iz Kopljara, Dimitrije Radović iz Vrbice, svi Kragujevačkog okruga, Buljukbaša Kačerski Arsenije Loma iz Dragolja Rudničanin, i Jovan Jakovljević iz Levča Jagodinskog okruga, i mno gi drugi odbrani Srbi, prvaci junaci.

Tad 2. Februara na SV. SRETENIJE GOSPODNJE 1804 god. u ORAŠCU izpod Jaseničkog Obor-Kneza Marka kuće, koja je bila u sred jedne planinske doljašice; pod Orašačkom planinom i visovima ogranka Klještevički Rudnički planina, iskupe se izjutra rano, svi junački ustaši, radi zbora i dogovora: Kara-Đorđe izađe pred narod, i reče:

Karađorđev grad u Topoli, crtež nepoznatog autorstva, iz knjige Konstantina Nenadovića

"Eto braćo, mi u ime Boga ustadosmo protivu Turaka, koji nam Knezove seku, imanje naše otimaju, robe nas i araju, naše žene, sestre i ćeri beščaste, poštenje nam gaze, crkve i manastire naše skverne, i mnoge druge zulume nam čine." "Sad braćo, ako vi prestajete, kao što sam ja započeo, i kao što mislim, ako Bog da, da će dobro biti, za narod, da podignemo sav narod; da po selima sve Hanove i Turske Čardake popalimo, Handžije i Subaše pobijemo, Turke u Gradove steramo, da nam više zulume u narodu nečine." Iskupljeni narod sav poviče: "Hoćemo! Hoćemo! Svi tako, kako nam ti Đorđe kažeš; mi te slušamo i slušaćemo te! E, braćo! dobro kad hoćete! Mi sada, kako smo ovo delo počeli, treba nam izabrati između nas, jednoga starešinu, koji će biti glava pred nama, i da ga svi slušamo, a bez toga nije nam vajde od započetog ovog dela." Na te Kara-Đorđeve reči, stari Bukovički Prota Tanasije reče:

"Tako i treba da bude, brate Đorđe! I ja prvi, i svi ovde sabrani tako oćemo, i oćemo, baš da ti nama budeš starešini glava pred nama, a mi ćemo te svi slušati."

Tad sabrani narod, kao iz jednog grla sav poviče:

"Mi oćemo tebe Đorđe za starešinu, i svi ćemo te slušati, i ko te neposluša, mi ćemo svi protivu onoga."

Kara-Đorđe:Ja nemogu biti vaš prvi starešina, no vi braćo izberite sebi koga drugoga, eto Stanoja Glavaša, eto Vula, eto Kneza Marka, eto Teodosija trgovca ili koga oćete, a ja ću ga najbolje slušati."

Tad trgovac Teodosije Maričević reče:

"Ja nemogu biti starešina. Ako sutra Turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izaći pred Turke? I šta li ću im kazati, kad me zapitaju? Ko pobi tolike Turke, i popali Turske kuće i Džamije? Nego sad budi ti Đorđe, koji si ovo delo i počeo, pa kako bude? - Ili nek bude Stanoje Glavaš, koji je kod Turaka i onako poznat kao Hajduk; pa ako Turska vojska udari na Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s' Hajducima nekbeži u goru, a mi ćemo izaći pred Turke, i bacićemo kabajet - krivicu - na njega i na ostale Hajduke pa će mo mi posle njemu lako izraditi Buruntiju, i predati ga kao Hajduka. Ako li se što drugojačije okrene, i ovo se protegne, mi će mo vladati i zapovedati; narod nam je svakojako u rukama.

Na to Harambaša Stanoje Glavaš odgovori:

"Dobro Teodosije! Ja sam Hajduk, i mene Hajduci slušaju, i slušaće me; ali sav narod nisu Hajduci, pa će ljudi sutra reći: Kuda ćemo mi za hajdukom? U Hajduka niti ima kuće, ni kućišta. Sutra kad Turci navale, on će u šumu, a mi ćemo ostati na mejdanu, da nas Turci araju i robe. Nego neka narod uzme sebi za starešinu iz naroda koga oće; ako Đorđe neće, koji je i dosad bio s narodom i koji je ovo delo i započeo; a ja ću činiti što mogu kao i dosad!"

Sad Tanasije Prota Bukovački zapita Kara-Đorđa:

"A zašto ti nebi nam bio starešina brate Đorđe? Mi svi tebe oćemo; no kaži nam, zašto ti nećeš?"

Zakletva narodnja, i miropomazanje Kara-Đorđevo

Kara-Đorđe, ja ću vam kazati, zašto neću?


Sad prota bukavački Tanasije, zapita Karađorđa: "A zašto ti ne bi nam starešina bio, brate Đorđe? Mi svi tebe oćemo, no kaži nam zašto ti nećeš"?A Karađorđe:"Ja sam čovek plaho ljut, pa, ko me ne posluša, pođe li u stranu, ili počne kakve stare pizme da tera, ja ću onoga da ubijem, a vi možete zato zamrziti, i svaki na svoju stranu razgrćati, pak onda ništa od nas neće biti, a Turci će jedva dočekati, pa ćemo onda propasti gore no do sad!" A sav sabrani narod poviče: "Mi tebe oćemo, Đorđe, za prvog poglavara i upravitelja naroda srpskog, i kad si umeo i znao, u Nemačkom ratu stotinama vojnika i četnika samovoljno upravljati, umećeš sad i sa ovim mirnim narodom; i takav nam i treba strog poglavar, da ga imamo, i svi ćemo tebe slušati i pomagati u svačemu što gođ budeš hteo, i ko tebe ne posluša kaštiguj ga kako hoćeš,ma i samom smrću!"

"Ja sam čovek plaho ljut, pak, kome neposluša, ili pođe na stranu, ili počne kake stare pizme da tera, ja ću onoga da ubijem, a vi možete zato zamrziti i svaki na svoju stranu razgrćati, pak onda ništa od nas neće biti, a Turci će jedva dočekati, pa ćemo onda propasti gore no dosada!"

Prota Tanasije, Stanoje Glavaš, Vule Ilić, Hajduk Veljko, Čarapić, Katić, Knez Sima Marković, Knez Marko i Vićentije, Sima Serdar, Arsenije Loma, Jovan Jakovljević, i svi drugi, junaci prvaci, i sav sobrani narod u jedan glas poviče:

"Mi tebe oćemo Đorđe, za prvog Poglavara i Upravitelja naroda Srbskog, i kad si umeo i znao, u Nemačkom ratu sa stotinama vojnika četnika samovoljnika upravljati, umećeš i sad sa ovim mirnim narodom; i takav nam i treba strog poglavar, da ga imamo, i svi ćemo tebe slušati i pomagati u svačemu, što god ti hoteo, i zapovedao budeš, i ko tebe ne posluša kaštiguj ga kako ti za pravo nađeš, pa i samom smrću."

Kad taj glas naroda sasluša Kara-Đorđe, on reče:

"Ja oću braćo da se toga tereta po želji, i volji vašoj primim, no da svaki zna, da ja oću svi u slogu da dođu, da niko netera pizme - osvete - da lopova i Hajduka nebude, da su putovi, trgovine i trgovci slobodni, i sigurni, a gdi bi se takovi zločini uvatili da se odma pogube."

Nato oept Prota Tanasije i sav sobrani narod poviče:

"I mi to sve tako i oćemo, i to dobro tako i jeste; ti tako i radi, i s nama upravljaj, a mi ćemo ti svi u pomoći biti, i svi te slušati, pa će dobro biti."

Kara-Đorđe tad po molbi sakupljenog naroda, junaka prvaka, i Srbski Knezova, izjavi, da se prima da bude Vrhovni Vođa i Upravitelj Srbskoga naroda. Svi se razvesele, i reknu:

"Srećan bio Gospodaru Đorđe,Bog ti dao, te silu Tursku sk'rhao, i izbavio Srbsku sirotinju da više ne cvili od Turskog zuluma."

Kad tako narod sebi izbere Kara-Đorđa za Vrhovnog Vožda i Upravitelja Srbskoga naroda; i Kara-Đorđe se po volji naroda poglavarstva primi. Tad stari sedovlasi Prota Bukovački, TANASIJE ANTONIJEVIĆ pod vedrim nebom tu u ORAŠCU pred iskupljenim narodom, za srećno odpočeto to sveto delo, za oslobođenje Srbskoga naroda od Turskog varvarstva, drži molebstvije i sveti vodicu, Kara-Đorđe se zakune:

"Da će on kao Vrhovni Vođa i Upravitelj Srbskoga naroda, narod Srbski od Turaka, i od svačijeg na silja, i nepravde braniti, i zaštićavati, i svagda Junački ga protivu neprijatelja Srbstva voditi i varan mu biti."

Posle ove zakletve Kara-Đorđe celiva sveto Evanđelje i častni krst, i sedovlasi Prota TANASIJE pomaže Kara-Đorđa svetim MIROM i blagoslov mu od Boga dade!

Potom svi Knezovi prvaci junaci, i sav tu skupljeni narod, kog je tu na skupu oko 2.400 ljudi oružani bilo, zada veru jedan drugom, i nad častnim krstom i svetim Evanđeljem zakunu se da će jedan drugom, i Kara-Đorđu verni biti, i sve što on zapovedao i naređivo bude slušati i vršiti, i da ga nigdi i nikad izdati neće; govorili su svi glasno za Protom strašnu zakletvu ovu:

Karađorđe (bakropis A. Osipova, prema crtežu Robera, 1808): Iste godine kad je Karađorđe podigao ustanak, u Trstu je Dositej Obradović spevao ustaničku himnu "Vostani Serbie" ("Vostani Serbie, Davno si zaspala, U mraku ležala, Sad se probudi")

"Ko izdao, izdalo ga telo; poželeo poći, ali ne mogao! U kući mu se ne javljalo ni staro ni mlado! Od ruke mu se sve skamenilo; u toru mu ovce ne blejale; u oboru krave ne rikale. Da Bog da se u sinji kamen pretvorio, da se drugi na njega ugledaju. Ne bio srećan ni dugovečan, niti lice Božije ikad video! Amin!" - Amin! Vikali su na svakom stavu. Kad ustavši narod ovu zakletvu položi, Prota Bukovički TANASIJE prekrsti sav skupljeni narod, po triput častnim krsom, i poškropi ga osveštenom kitom od bosiljka na sve četiri strane. Kara-Đorđe pomolivši se Bogu sa starešinama, i iskupljenim narodom, za srećno njihovo preduzeće, celivaju svi častni krst i sveto Evanđelje, Prota ji blagoslovi; i onda Kara-Đorđe i svi između sebe bratski se i veselo izljube.

-Kara-Đorđe tad uzme Protom Bukovičkim osvećeni Barjak koji je poboden bio, kod stola od drveni sošica u zemlju udareni, i po vr'u isti, odozgo od nametatog granja načinjen bio, na kom je, sveto Evanđelje, častni krst, i vidrica osveštene vode pri Bogomoljstvu stajala; pa ga javno za oslobođenje naroda Srbskog, od Turaka razvije; i preda ga u ruke hrabrom i bezsmrtnom Junaku Tanasiju Rajiću Stragarcu.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“