SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Strategijski značaj Starog vlaha i Javorski rat 1876 -1878.

Austrougarski klin razdvajanja
Srbije i Crne Gore

Piše:
dr Petar
Opačić

Posle poraza Austrougarske u Prvom svetskom ratu, o čemu svedoče najnoviji događaji, Raška oblast je za islamski svet označena kao tzv. ,,zelena transferzala,,za prodor islama na Zapad, ali i za prodiranje zapadnih sila prema Istoku sa istom težnjom da ta oblast ostane tampon zona za razdvajanje Srbije i Crne Gore i rasparčavanje srpskog etničkog prostora. Na taj način Srbi ispaštaju svoje grehove što to pitanje nisu rešili definitivno i na pravi način 1912. godine kada su oslobodili Rašku i Stari vlah. Tada nisu ispravljene teške posledice ogromnih žrtava koje je srpski narod u toj oblasti vekovima podnosio upravo zbog velike strategijske važnosti raške transferzale za vojne i trgovačke poslove i političke obzire. Zbog toga je srpski narod, koji se suprotstavljao okupaciji, tlačen, islamizovan i proterivan i bro jni odnos između pravoslavnih i muslimana menjao se u korist muhamedanaca

U poslednjih desetak godina ponovo smo suočeni sa intenzivnom kampanjom da se, nakon razbijanja druge Jugoslavije i srpskog etničkog prostora, Raška oblast odvoji od Srbije i Crne Gore, i da se, koristeći većinski muslimanski živalj, nadevajući im neko izmišljeno nacionalno ime Bošnjaci otrgnu iz Jugoslavije. Cilj imperijalističkih krugova islamskih zemalja, Nemačke i Amerike da u okviru "novog svetskog poretka", razaranjem Jugoslavije, uspostave svoju oblast na Balkanskom poluostrvu.

Naslov ovog rada zahtevao bi opširniju analizu svih glavnih strategijskih elemenata Raške oblasti i Starog vlaha u dugom istorijskom razdoblju. Međutim, ovoga puta ograničićemo se samo na jedan kratak kroki - kao naznaku i podsticaj za šira istraživanja i uopštavanja tog istorijskog faktora.

Knjaz crnogorski Nikola Petrović

Za sve države koje su težile da vladaju Balkanskim poluostrvom Stari vlah i Raška oblast imale su značajnu strategijsku ulogu od najranijih vremena do danas. Ta uloga se povećavala ili smanjivala zavisno od razvoja događaja na ostalim delovima Poluostrva, ali nikad nije izgubila svoj strateški značaj. Balkansko polustrvo zbog svog planinsko-brdskog reljefa, ima samo nekoliko strategijskih pravaca koji su oduvek korišćeni za vojne pohode ili trgovačke komunikacije i masovna kretanja naroda. Od glavne moravsko-vardarske transverzale na zapad i obratno, vode dve najznačajnije sečice: iz doline Nišave duž Zapadne Morave preko Višegrada, prema Sarajevu i dalje zrakasto prema zapadu, severu i jugu, i druga, od Skoplja preko kosovsko-metohijske zone, Raške oblasti i Starog vlaha prema Bosni i preko Bosne prema Hrvatskoj i Dalmaciji ili prema Savi i Dunavu.


Turci nisu bili zadovoljni odseljavanjem velikog broja Srba, pod vođstvom patrijarhaArsenija Čarnojevića iz Makedonije, Stare Srbije i Raške u drugu državu, već su ponovo zaveli strašan teror nad pravoslavnim stanovništvom koje je ostalo u svojim domovima. Doveli su šiptare Klimente koji, iako katolici, ostaju na Pešteru, primaju islam i postaju snažan oslonac Turcima u čuvanju "bosanskog puta" i islamizacije Srbije. I pored svega, pravoslavni Srbi su sve do pred kraj 19. veka ostali većinsko stanovništvo u Raškoj oblasti - 70 prema 30 odsto

Za vreme rimske uprave, na prostoru današnjeg Novog Pazara nalazila se vojnička posada - straža ili garnizon (Azinus), a u periodu od H do DžII veka Vizantija je izgradila i držala pograničnu tvrđavu Ras, odakle su kontrolisani putevi koji su se kod utoka Raške u Ibar račvali u dva pravca: jedan dolinom Ibra na sever, a drugi preko tranzitne Raške oblasti i Starog vlaha na zapad. Za vreme Nemanjića taj prostor, kao centralna oblast srednjovekovne srpske države, dobija veliki značaj i za Srbe. U starom Rasu Nemanja je smestio svoju prestonicu, a Raška oblast je postala nukleus nove srpske srednjovekovne države, odakle je počelo njeno širenje radi okupljanja srpskih zemalja na jugoistok prema Kosovu, na sever prema Dunavu, na zapad prema Bosni i preko Zahumlja i Zete prema Jadranskom moru i Dalmaciji. Blagodareći izrazito pogodnom geografskom položaju i sklopu zemljišta Raška oblast je pružala izuzetno povoljne uslove kako za širenje srpske državne vlasti na susedne srpske zemlje u vizantijskom posedu, tako i za odbranu protiv udara i provala Vizantije, Mađara i Bugara na slobodnu srpsku teritoriju, kao i za razvoj autohtone kulture i duhovnog života. Kada je uznapredovalo širenje države na jug i istok, državni centar je premešten na Kosovo i u Makedoniju, tako da se Raška oblast tada nalazila u središtu države, gde se odvijao bogat duhovni život, dok je vojno-strategijski značaj došao u drugi plan.

Knjaz Milan Obrenović, vrhovni komandant srpske vojske

Posle pada Srbije i Bosne pod tursku vlast, ova oblast ponovo je dobila prvorazredni strategijski značaj kao centralna strategijska zona na "bosanskom putu", jer su u osmanlije preko koridora stare Raške održavali vezu između centralne vlasti Otomanske imperije i Bosne, na zapadu Carstva, i preko Bosne sa susednim oblastima preko Une i Save. Prenošenjem turskih osvajanja prema srednjoj Evropi, Raška oblast, ostavši u dubokoj pozadini, ipak nije izgubila svoj strategijski značaj s ozbirom na njenu komunikacijsku ulogu između istočnog i zapadnog dela Otomanske imperije. NJen vojno-strategijski značaj ponovo je porastao za vreme Austrijsko-turskih ratova (1593-1606. i 1683-1699). Od tada Raška oblast postala je velika briga carske Porte.

Spaljen manastir Mileševa

Naime, za vreme prvog ofanzivnog austrijskog rata protiv Turske, Srbi su se ponadali da je došao čas oslobođenja od osmanlija, pa su se i u Staroj Raškoj digli na ustanak. Ustanici su oslobodili Stari vlah, spalili manastir Mileševu. Mošti svetog Save odneli su iz Mileševe i spalili na Vračaru, zbog njegove velike ujediniteljske uloge u Srpstvu, duhovnom objedinjavanju i nadahnjivanju slogom i slobodarstvom kojim su se Srbi krepili za vreme oslobodilačke borbe protiv Turaka. Turci su istovremeno izvršili strašnu odmazdu nad zatečenom srpskom rajom s ciljem da se zastraši narod i u budućnosti suzbiju nove pobune u tako važnoj strategijskoj oblasti. Za vreme novog Austrijsko-turskog rata (1683-1699), na podsticaj Austrije, Srbi i hrišćani u nekim drugim oblastima u turskom carstvu su se digli na ustanak. U tom ratu Austrijanci su prodrli do Skoplja. U sastavu austrijske vojske ili u sadejstvu sa njom borili su se i Srbi. Ali posle poraza na Vardaru i kod Kačanika Austrijanci su se povukli preko Save i Dunava. Rat je okončan posle slamanja turske protivofanzive kod Sente i zaključenjem mira u Sremskim Karlovcima 1699. godine. Strahujući od nove odmazde, masa srpskog naroda (oko 40.000 porodica) sa oko 180.000 duša iselilo se iz Makedonije, Stare Srbije i Raške oblasti na teritoriju Austrije pod vođstvom Arsenija Čarnojevića i naselilo se u Ugarskoj. Turci se, međutim, nisu zadovoljili odseljavanjem mase Srba u drugu državu, već su ponovo zaveli strašan teror nad pravoslavnim stanovništvom koje je ostalo u svojim domovima. Zatim su doveli šiptare Klimente 1700. godine iz Malesije i Pilata na Pešter, da izmene etnički sastav stanovništva u toj važnoj strategijskoj oblasti. Mada su Klimenti bili katolici, oni koji su ostali na Pešteru primili su islam i posztali su snažan oslonac Turcima u čuvanju "bosanskog puta" i islamizaciji Srba. Pa ipak pravoslavni Srbi su sve do pred kraj 19. veka ostali većinsko stanovništvo u Raškoj oblasti sa 70 odsto prema 30 odsto muhamedanaca, blagodareći njihovoj čvrstoj privrženosti svetosavskom pravoslavlju i ulozi starih kneževskih čelnika Raškovića i Borisavljevića. Oni su uspeli da ostanu u svojoj pravoslavnoj veri, da sačuvaju svoje posede uz uvažavanje turskih vlasti, sačuvaju svoj ugled među srpskim stanovništvom u Starom vlahu i zaštite ga od islamizacije.


Srbija nije imala nikakvu međunarodnu podršku za rat protiv Turske, osim od ruskog Sveslovenskog komiteta. S prikupljenim novcem nije se mogla pokriti ni jedna trećina očekivanih ratnih troškova. Pa ipak, mala Srbija sa oko 1.300.000 stanovnika, rešila je da uđe u rat protiv velike turske carevine sa preko 50 miliona stanovnika, koja se prostirala na tri kontinenta, sa iskusnom vojskom opremljenom modernim naoružanjem i opremom. Sve te prednosti koje su bile na strani neprijatelja nisu pokolebale Srbiju da otpočne oslobodilački rat protiv osmanlija.

U toku 13. veka nastavljeno je naglo opadanje turske moći usled parazitskog vojno-feudalnog sistema, koji je egzistirao ne više na plenu iz osvajačkih pohoda već na pljački i tlačenju sopstvenih podanika, pre svega obespravljenih hrišćana. "Kad je krvca iz zemlje provrila", kako je pesnik Višnjić u jednom stihu opisao strahovit položaj raje pod Turcima, Srbi su se digli na ustanak u Šumadiji. Tada su i Stari vlah i Raška oblast, gde su se Srbi takođe digli na ustanak, ponovo postale neuralgične tačke Otomanske imperije. Od 1806. do 1809. godine srpska ustanička vojska pod vođstvom Milana Obrenovića, Radiča Petrovića i Karađorđa potpuno su razbili Turke u Raškoj oblasti. Te operacije su, prema ideji Karađorđa, imale višestruke strategijske ciljeve: da se odseče Bosna od istočnog dela carstva i omogući njeno potpuno oslobođenje od turske vlasti, da se uspostavi veza sa Crnogorcima na Tari i da se dejstvom dolinom reke Raške i Ibra izbije na Kosovo i sadejstvuje snagama koje su operisale preko Niša dolinom Južne Morave za oslobođenje Stare Srbije. Nažalost, zbog poraza srpskih ustanika kod Niša ti ciljevi nisu dovedeni do kraja. Ali porazom ustanika taj strategijski koncept o oslobođenju srpskih južnih pokrajina nije napušten.

Sava Grujić, major, tvorac srpskog ratnog plana

Za vreme Velike istočne krize 1875-1878. godine i Srpsko-turskih ratova, taj plan je ponovo aktuelizovan. Kada je planula Nevesinjska puška u leto 1875. godine, sav srpski narod je doživeo taj događaj, ustanak Hercegovaca, kao signal i poziv na opšti rat za konačnu likvidaciju turske vladavine i oslobođenje svih srpskih naroda i hrišćana na Balkanu. U to vreme Srbija je, mada još uvek vazalna kneževina, vešto koristeći autonomna prava, razvila sve državne institucije i izgradila sistem narodne vojske od oko 120.000 obveznika. To je bila vojska milicijskog tipa, koja nije prošla kroz kasarnsku obuku, sa zastarelim naoružanjem i bez odgovarajuće vojničke spreme, ali ona je, ipak, bila respektivna vojna snaga.

Kada se Srbija odlučila da priskoči u pomoć svojoj braći u Hercegovini i Bosni, sledeće godine, već su bile sprovedene najosnovnije pripreme za rat. Mada su sve te pripreme bile nedovoljne, kako diplomatske tako i materijalno-finansijske, zbog nepovoljnog međunarodnog položaja i oskudice materijalnih i finansijskih sredstava u zemlji, čitav srpski narod je bio složan da se krene u borbu za oslobođenje. Naime, savez balkanskih država, koji je uz pomoć ruske diplomatije sklopio knez Mihailo, raspao se posle kneževe smrti. Srbija nije imala nikakvu međunarodnu podršku za rat protiv Turske, osim od ruskog Sveslovenskog komiteta. S prikupljenim novcem nije se mogla pokriti ni jedna trećina očekivanih ratnih troškova. Školovanog starešinskog kadra bilo je taman toliko da je na svaku brigadu ili operativnu komandu mogao da dođe jedan ili dvojica aktivnih oficira, pa ipak, mala Srbija sa oko 1.300.000 stanovnika, rešila je da uđe u rat protiv velike turske carevine sa preko 50 miliona stanovnika, koja se prostirala na tri kontinenta, sa iskusnom vojskom opremljenom modernim naoružanjem i opremom. Sve te prednosti koje su bile na strani neprijatelja nisu pokolebale Srbiju da otpočne oslobodilački rat protiv osmanlija - vekovnih dušmana i zlotvora.

Jedino se postavljalo pitanje kako iskoristiti skromne oružane snage da bi se izvojevala pobeda nad velikom carevinom. Srpska vlada je ovako formulisala cilj rata: "Smer je rata sa Turskom da se oblasti u kojima žive Srbi prisajedine Srbiji te da se na taj način ostvari oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu." Polazeći od tako postavljenog cilja rata, Ratni savet, koji je obrazovan u aprilu 1878, morao je da reši glavno strategijsko pitanje - gde će biti glavno vojište na kome će biti angažovana glavnina vojske: da li prema Bosni i Raškoj oblasti (novopazarski Sanyak), kao glavnim političkim ciljevima rata, kako je u svom projektu predlagao major Dimitrije Đurić, ili na jugoistoku, prema Nišu, gde se očekivalo da će Turci koncentrisati svoje glavne snage, kako je predlagao u svom referatu major Sava Grujić. Na sednici Saveta od 15. maja 1876. razmatrana su oba predloga. Đurićevo mišljenje, koje se oslanjalo na pretpostavku da će se svi hrišćani na Balkanu dići na ustanak čim se oglase srpski topovi, nije prihvaćeno mada je i u Savetu bilo članova koji su delili njegovo gledište zbog toga što bi takva upotreba trupa dovela do prevelikog usitnjavanja raspoloživih snaga. Usvojen je Grujićev predlog koji se temeljio na strategijskom načelu da se udarom na glavne neprijateljske snage uspešno rešavaju sva pitanja zbog kojih se ulazi u rat. U duhu te odluke rešeno je da se na glavnom Moravskom vojištu koncentrišu dve trećine vojske i preduzme ofanziva prema Nišu, a na sporednim vojištima - na Drini prema Bosni, na Timoku u pravcu Vidina, i na jugu, na pravcima Javor - Sjenica i Raška - Novi Pazar angažuju pomoćne snage, s tim da se iz političkih razloga preduzmu lokalni napadi kod Vidina, Sjenice i Novog Pazara.

Komandant Ibarske vojske
general Franjo

Dakle, predlog ratnog i operacijskog plana majora Grujića pružao je mogućnost da Srbija zbog prikupljenosti svoje teritorije, lakše mobilizacije i koncentracije svoje vojske, početne inicijative i snažne motivacije naroda i vojske, makar i s veoma skromnim vojnim snagama, otpočne ratne operacije sa izgledima na uspeh s obzirom na poznatu sporost u mobilizaciji i koncentraciji turske vojske, njenu zastarelu taktiku i nemotivisanost turskih vojnika.

Nedopustivo mešanje političara

Međutim, neposredno pred početak operacije, u vreme koncentracije i razvoja vojske, na zahtev srpske vlade izmenjen je koncept ratnog i operacijskog plana. Umesto da se preduzme odlučna ofanziva sa većinom snaga na Moravskom vojištu, odlučeno je da se preduzmu napadna dejstva na svim vojištima pa je, radi toga, naređeno pregrupisavanje trupa koje su već bile u pokretu prema ranije usvojenom planu koncentracije. Takav zaokret u primeni već usvojenog ratnog plana svedoči ne samo o nedopustivom mešanju političara kao nestručnih lica u vođenju ratnih operacija, već i o neodmerenim političkim ambicijama vlade, s obzirom na ograničene mogućnosti vojske i zemlje, u kojima se, istina, ogledala opšta težnja čitavog srpskog naroda da se oslobodi Bosna, Stara Srbija i Raška oblast, kao i uticaj shvatanja o velikom strategijskom značaju Raške oblasti i Starog vlaha gde se nalazila turska vojska koja je Rašku oblast držala kao tampon zonu između Srbije i Crne Gore. Dakle, ideja o oslobođenju Raške oblasti, koje bi omogućilo odsecanje Bosne od Istanbula i istočnih oblasti turskog carstva i omogućilo spajanje Srbije i Crne Gore, toliko je bila snažna u Srbiji da su tom cilju bili podređeni gotovo svi drugi ciljevi rata. Ta ideja bila je prisutna u mislima svih Srba.


Na istorijskom Deligradu 30. juna knez Milan je pred vojskom u svečanoj objavi rata Turskoj pročitao vojnicima: "Na nas je iz veoma dugačke proklamacije najviše podejstvovao onaj stav gde se objavljuje da Srbija stupa u rat u savezu sa bratskom nam Crnom Gorom. Dakle, od Kosova razdvojeni, evo nas opet da se pod jednom srpskom zastavom borimo za slobodu i ujedinjenje svega srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. Neka je sa srećom da Bog da!"

Pišući o svečanoj objavi rata Turskoj, koju je knez Milan pročitao pred vojskom na istorijskom Deligradu, 30. juna, Sava Grujić je zapisao: "Na nas je iz veoma dugačke proklamacije najviše podej-stvovao onaj stav gde se objavljuje da Srbija stupa u rat u savezu sa bratskom nam Crnom Gorom. Dakle, od Kosova razdvojeni, evo nas opet da se pod jednom srpskom zastavom borimo za slobodu i ujedinjenje svega srpskog naroda na Balkanskom poluostrvu. neka je sa srećom da Bog da!"

Nažalost, izvršena izmena u ratnom i operacijskom planu poremetila je čitav ratni koncept srpskog Generalštaba. To je bio glavni uzrok neuspelih napada srpske vojske na niškom, drinskom i ibarskom pravcu.

Arhimandrit Nićifor Dučić, komandant dobrovoljaca na javorskom front

U obimnoj literaturi o Srpsko-turskim ratovima 1876-1878. godine podrobno su rekonstruisane operacije na svim vojištima, posebno borbe na Javorskom frontu. Već i ta činjenica svedoči koliki je značaj pridavan oslobođenju Raške oblasti, koliki je njen strategijski značaj. Posle izvršenih izmena u planu koncentracije, na Ibarskom vojištu Srbi su koncentrisali 24.000 boraca za oslobođenje Raške oblasti pod nazivom "Ibarska vojska" i pod komandom generala Franje Zaha.

Ibarska vojska bila je podeljena u tri kolone:

Glavna kolona određena je za operacije pod neposrednom komandom generala Zaha na pravcu Javor - Sjenica;

-Pomoćna kolona - tri dobrovoljačka bataljona pod komandom arhimadrida Nićifora Dučića za oslobođenje Starog vlaha na pravcu Uvac - Nova Varoš;

-Leva kolona, u dolini Ibra, na pravcu Raška - Novi Pazar pod komandom potpukovnika Ilije Čolak Antića.

Na tom vojištu Turci su imali jedan i po put jače snage (oko 33.000 ljudi) i to:

-Kod Sjenice i Nove Varoši 15.000 boraca pod komandom Muktar-paše, I

Kod Novog Pazara 18.000 vojnika pod komandom Mehmed Ali-paše.

Koncentraciju turskih snaga na Ibarskom vojištu, koje je i za Turke u tom ratu bilo sporedno vojište, pokazuje da su Turci pridavali ogroman značaj odbrani "bosanske yade". Budući da su Turci imali uređene položaje za odbranu i nadmoćniju snagu od Srba na tom vojištu, srpske trupe nisu imale realne šanse da postignu ozbiljniji operativni uspeh. Tako se i dogodilo. Jedino je arhimadrid Dučić sa svojim dobrovoljcima imao lep uspeh prodorom od Uvca prema Kokinom Brodu i Novoj Varoši koje je oslobodio. Dučić je prvi srpski komandant koji je presekao turski "bosanski put" preko Raške oblasti. Ali osim tog divnog podviga za ponos i pesmu, uspeh Dučićevih dobrovoljaca nije se dublje odrazio na tok ratnih događaja u Raškoj oblasti.

Potpukovnik Ilija Čolak Antić

Glavna kolona pod komandom generala Zaha, koja je napadala preko Sjeničkog polja, poražena je već prvog dana, jer se uputila preko otvorenog Sjeničkog polja, u sred dana pravo na utvrđene turske položaje na Kalipolju bez potrebne artiljerijske zaštite i čvrsto organizovanog sadej-stva angažovanih jedinica. Zah je u trenutku kada se srpska pešadija pokolebala, ušao u streljački stroj da je osokoli. Pod njim su Turci, čak, puščanim metkom ubili konja. On je i dalje hrabrio voj-nike. Ali, sve je bilo uzalud. Napad preko Sjeničkog polja je propao. Jova Ristić je s razlogom svalio krivicu na Franju Zaha za neuspeh napada Ibarske vojske na sjedničkom pravcu, ali je preterao kada je za njega rekao da mu je "stran vojnički zanat", mada mu je bilo poznato, kao vodećem ministru u ratnoj vladi Srbije, da je Franjo Zah osnovao Vojnu akademiju (Artiljerijsku školu), da je bio prvi načelnik Generalštaba i predsednik Ratnog saveta i da je sa tih položaja dao veliki doprinos izgradnji i pripremi oficirskog kora i srpske vojske za rat.

Razgraničeno vojište

Kolona koja je upućena preko Raške na Novi Pazar, odstupila je pre nego što je ušla u borbu, jer je njen komandant potpukovnik Ilija Čolak Antić, kao egzemplaran strašljivac, pobegao sa fronta čim je čuo prvi puščani pucanj. Jedna manja kolona, koju je uz Ibar predvodio kapetan Mihailo Ilić, postigla je izvestan uspeh, ali se i ona ubrzo povukla na polazni položaj zbog povlačenja glavne kolone sa novopazarskog pravca, jer je ostala usamljena u dubini neprijateljskog rasporeda. Na neuspeh Ibarske vojske u celini uticalo je i to što je izostalo sadejstvo između srpske i crnogorske vojske u toku operacija u Raškoj oblasti, budući da je crnogorski knjaz Nikola uputio glavninu svoje vojske u Hercegovinu da proširi svoje granice u Hercegovini i prema srednjem Jadranu, pošto je ugovorom o savezu sa Srbijom obezbedio znatne teritorijalne dobitke u toj oblasti.

Pošto je srpska ofanziva na Ibarskom frontu propala, jer nije dobro ni vođena, Turci su prešli u protivnapad s ciljem da se preko Javora i dolinom Moravice, probiju prema Čačku, u dolinu Zapadne Morave, i ugroze pozadinu glavnih srpskih snaga na Moravskom vojištu.

Srpske snage na Ibarskom frontu su se, blagodareći hrabrosti i veštini komandanata kakvi su bili major Mihailo Ilić, potpukovnici Petar Borisavljević i Jevrem Vukosavljević, pribrale i u višemesečnim borbama suzbile sve turske napade i pokušaje prodora u dolinu Zapadne Morave, tako da su održale liniju fronta u zoni graničnih planina. Tako je, dakle, Ibarska vojska odbranila granicu na Javorskom frontu i zaštitila pozadinu vojske na glavnom vojištu, te tako ispunila onaj zadatak koji je odgovarao njenoj snazi i adekvatnom zadatku u tom ratu protiv Turske.

Neuspeh Ibarske vojske donekle stoji i u vezi sa izostankom sadejstva Crnogorske vojske. Naime, pre zaključenja ugovora o savezu između Srbije i Crne Gore, knjaz Nikola je, za ulazak Crne Gore u rat, tražio i dobio 40.000 od 70.000 dukata, koliko je Srbija imala gotovine. Prema Ugovoru o savezu između dve srpske kneževine, koji je 16. juna zaključen u Mlecima, podrazumevalo se i operativno sadejstvo dve bratske vojske. Međutim, na zahtev knjaza Nikole Petrovića, naznačena je linija razgraničenja između vojišta srpske i crnogorske vojske u starovlaškoj oblasti. Pošto je ugovorom osigurao deo teritorije u novopazarskom Sanyaku, knjaz Nikola je okrenuo svoju vojsku da zauzme Hercegovinu i južni deo Dalmacije. Tako je, zbog posebnih političkih kalkulacija i ambicija, ugrožen uspeh u ratu obeju kneževina ne samo na Ibarskom vojištu nego i u čitavom ratu.

Ruski car Aleksandar Drugi Romanov

Tada je propuštena prilika da se presecanjem turskog "bosanskog puta" oslobodi Raška oblast ili bar Stari vlah pre nego su se Austrougarska i Rusija sporazumele o ishodu Srpsko-turskog rata. Naime, srpska ofanziva na Ibarskom vojištu počela je i neuspešno se završila 7. jula, a sastanak austrougarskog cara Franje Josifa i ruskog imperatora Aleksandra II i njihovih ministara Andrašija i Gočakova održan je u Rajštatskom dvorcu u Češkoj 8. jula. Oni su se tada dogovorili da se ograniče rezultati Srpsko-turskog rata, pošto je Austrougarska odbila ruski memorandum 1875. godine da se srpskom narodu u Bosni i Hercegovini da autonomija. Rusija je bila primorana, budući da nije mogla da prisili suparnicu na pozitivan odnos prema njenom predlogu i pridobije druge garantne sile (koalicione partnere iz Krimskog rata) da je podrže, da ide na kompromis sa Austro-Ugarskom. Do tada je Rusija u Istočnom pitanju težila da ide zajedno sa Austrougarskom. Ali kada je ova iskazala posebne interese, Rusija je u datim okolnostima shvatila da privremeno mora ići na ustupke i da u rešavanju Istočnog pitanja i oslobođenja slovenskih naroda turske vlasti neće moći da ide sa Bečom na Istanbul, kako je do tada mislila, već da će morati krenuti obrnutim putem: preko Istanbula na Beč, tj. prvo se obračunati sa Turskom pa sa Austrougarskom da bi ostvarila svoje strategijske ciljeve u trenutku raspada turske imperije. U Beču su dobro uočili težnju Rusije da reši Istočno pitanje prema svojim interesima, ali i njenu trenutnu nemoć za samostalnu akciju, kao i sopstvenu nezgodu da se oštro suprotstavi Rusima, pa su se u takvim okolnostima dva cara dogovorila u Rajhštatu da se ograniče rezultati Srpsko-turskog rata tako da ne budu previše okrnjeni interesi ni jednog od partnera.

O Rajhštatskom sporazumu dva cara sačuvane su dve zabeleške: grofa Andrašija i kneza Gorčakova. U zabeleškama obojice ministara stoji da su se carevi dogovorili da se "u sadašnjem trenutku" obe strane pridržavaju "principa nemešanja", zatim da se ne dopusti ni pobeda ni poraz zaraćenih strana.

Dogovor careva

U slučaju uspeha Turske dogovoreno je da će se obe države založiti da se "vaspostavi status kvo" u Srbiji, a u Bosni i Hercegovini da se sprovedu administrativne reforme. U slučaju, pak, srpske pobede i raspada Turske, u šta je malo ko verovao, obe strane su se obavezale da "neće pomoći obrazovanje velike slovenske države" na Balkanu. Što se tiče ostalih tačaka sporazuma koje se odnose na ograničenje rezultata i posledica eventualne srpske pobede, njihove interpretacije znatno se razlikuju: prema zabelešci Gorčakova, Austro-ugarska je pod pritiskom Rusije pristala na uvećanje Srbije i Crne Gore tako što je Srbija trebalo da dobije "izvesne delove Stare Srbije i Bosne", a Crna Gora celu Hercegovinu i luku na Jadranskom moru. Ova tačka u Andrašijevoj zabelešci u odnosu na Srbiju interpretirana je na sličan način, dok je za Crnu Goru navedeno da je bilo predviđeno da dobije samo jedan deo Hercegovine bez pominjanja luke na Jadranu. Dalje, u Andrašijevoj zabelešci stoji: "Ostali deo Bosne i Hercegovine anektiraće Austrougarska", dok u zabelešci Gorčakova stoji da je Austrougarskoj priznato pravo da anektira samo "tursku Hrvatsku i neke delove Bosne, koji se graniče s njom, prema planu koji će biti naknadno utvrđen". U ruskoj zabelešci nema ni pomena o saglasnosti da Austrougarska anektira Hercegovinu. Za slučaj potpunog raspada Turske, u ruskoj zabelešci navedeno je da Rumunija i Bugarska postanu nezavisne kneževine, a u Andrašijevoj zabelešci da postanu autonomne pokrajine Turske i da takvu autonomiju dobije i Albanija, dok se u Ruskoj zabelešci Albanija uopšte ne pominje, itd.


U slučaju srpske pobede i raspada Turske, u šta je malo ko verovao, Austrougarska i Rusija su se obavezale da "neće pomoći obrazovanje velike slovenske države" na Balkanu

Rajhštatski sporazum najrečitije svedoči o međunarodnom položaju dveju država čiji su se suvereni sastali u Češkoj na početku Srpsko-turskog rata. Austrougarska, imajući Nemačku iza sebe, mogla je da prisili Rusiju na krupne ustupke, dok je Rusija, da bi izbegla sukob sa novom koalicijom s kakvom se tukla u Krimskom ratu, morala da popušta ne samo na štetu Južnih Slovena, već i na uštrb svojih bitnih interesa. Ipak, taj sporazum omogućavao je Srbiji i Crnoj Gori, uz malo više ratne sreće, da prošire svoje granice. Ali je, isto tako, spasavao Srbiju i Crnu Goru od eventualnog poraza u ratu protiv Turske za slučaj neuspeha njihovih vojski na bojnom polju. Naime, taj sporazum omogućio je Rusiji da posle prodora Turaka na Moravskom vojištu i pada Đunisa, kada je ratna sreća potpuno prešla na tursku stranu, interveniše u korist Srbije. Na ultimativan zahtev ruskog cara Aleksandra Drugog Porti, Turska je morala da prekine ratne operacije, zaključi primirje a zatim i mir u februaru 1887. godine sa Srbijom na bazi "Status ljuo ante bellum".

U Drugom srpsko-turskom ratu, u koji je Srbija ušla kao saveznica Rusije u decembru 1877. godine (Crna Gora nije ni prekidala rat protiv Turske), na javorskom frontu nije ni došlo do prave borbe.

Samo je jedna četa iz Valjevske brigade prve klase, pod komandom potporučnika Živojina Mišića, docnije čuvenog srpskog vojvode, pod borbom podišla Sjenici na dva sata hoda, ali je tu bila zaustavljena. Naime, posle prekida ratnih operacija u Prvom srpsko-turskom ratu i neuspeha Carigradske konferencije, koja je imala za cilj da se privoli Turska da sprovede radikalne reforme u pobunjenim hrišćanskim oblastima, Rusko-turski rat je bio neizbežan, jer je ruska vlada izjavila da će, u slučaju neuspeha konferencije, pribeći drugim sredstvima da bi prisilila Tursku na ustupke u korist hrišćana. Da bi obezbedila neutralnost Nemačke i blagonaklonost Austrougarske u predstojećem ratu protiv Turske, Rusija je bila prisiljena na nove ustupke u korist Habzburške monarhije. Da bi obezbedila desni bok svojih armija u toku nadiranja prema Carigradu, Rusija je potpisala Budimpeštansku konvenciju, datiranu pod 15. januarom 1877, kojom su potvrđene odluke Raj-hštatskog sporazuma o zabrani stvaranja velike slovenske države na Balkanu uz obavezu da neće proširivati svoje ratne operacije preko Srbije i Crne Gore. Time je ruska vlada priznala, na štetu svojih interesa i svojih balkanskih štićenica, proširivanje uticajne sfere Austrougarske na istok do Timoka, Južne Morave i Vardara. Austrougarska je, dakle, oslanjajući se na odredbe Budimpeštanske konvencije, Stari vlah i Rašku oblast označila kao svoju interesnu zonu, pa je zatražila od srpske vlade, pod pretnjom rata, da se prekinu srpske operacije u toj obalsti, koju je ona već tada rezervisala za sebe.

Austrijski car Franjo Josif I

Od vremena Berlinskog kongresa, kojim je okončana Velika istočna kriza 1875-1878, strategijski značaj "bosanske yade" kroz Stari vlah i Rašku oblast dobio je nov smisao: kao koridor preko koga je Austrougarska planirala prodor prema Solunu i Egejskom moru i kao zonu za stalno razdvajanje Srbije i Crne Gore. Posle poraza Austrougarske u Prvom svetskom ratu, o čemu svedoče najnoviji događaji, Raška oblast je za islamski svet označena kao tzv. "zelena transferzala" za prodor islama na Zapad, ali i za penetraciju zapadnih sila prema Istoku sa jednakom težnjom da ta oblast ostane tampon zona za razdvajanje Srbije i Crne Gore i rasparčavanje srpskog etničkog prostora. Na taj način Srbi ispaštaju svoje grehove što to pitanje nisu rešili definitivno i na adekvatan način 1912. godine kada su oslobodili Rašku oblast i Stari vlah. Tada nisu ispravljene teške posledice ogromnih žrtava koje je srpski narod u toj oblasti vekovima podnosio upravo zbog velike strategijske važnosti raške transferzale za vojne i trgovačke poslove i političke obzire. Zbog toga je srpski narod, koji se suprotstavljao okupaciji, tlačen, islamiziran i proterivan, pa se brojni odnos između pravoslavnih i muslimana menjao u korist muhamedanaca. To se i danas zloupotrebljava za uplitanje stranih sila u unutrašnje poslove naše države uz pomoć potkupivih pojedinaca iz redova muslimana. Svedoci smo dakle, propusta državne politike u vreme oslobođenja 1912. godine što nije učinjeno gotovo ništa da se zacele duboke rane na narodnom tkivu koje su vekovima pozleđivane i produbljivane.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“