SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Vojvoda Stojan Čupić nazvan Zmajem od Noćaja porad velikog svojega junaštva u bojevima i megdanima Prvog srpskog ustanka

Ko je izdao zmaja od noćaja

Autor: Zoran Milošević

Jedna muslimanska porodica iz Zvornika, do 1985. godine, čuvala je grob velikog srpskog junaka, čija smrt e ostala zagonetka: da li su ga Turcima predali mačvanski kmetovi koji su "između krsta i ibrika izabrali ibrik", ili je po sredi bilo "političko ubistvo" iza koga je stajao Miloš Obrenović. Stojan Čupić, ne samo što je bio poznat po svom junaštvu, nego i po rečitosti i mudrosti. Karađorđe je umeo da kaže: "Ko mi natpiše Molera, i nadgovori Čupića daću mu sve što zatraži!" Miloš je, dižući drugi ustanak, u Čupiću video pretendenta na ulogu vođe

Stojan Čupić nije zaboravljeno ime srpske revolucije. Sećanje na njegov doprinos oslobođenju Srba ostalo je živo i pored komunističkog pritiska da se ponašamo kao da je istorija počela 1941. godine. Zapravo oživljavanju sećanja i interesovanju za delo Stojana Čupića - Zmaja od Noćaja u njegovoj Mačvi delo je više faktora, ali i plemenitog ponašanja Safeta Hamzića, stanovnika Velikog Zvornika.

Godine 1985. Safet Hamzić, tada 70-godišnjak, bio je na proputovanju kroz Šabac. Iz autobusa je zapazio tablu koja je označavala da je to Ulica Stojana Čupića. Po povratku kući Safet šalje pismo Skupštini opštine Šabac, a ova ga prosleđuje svom (ondašnjem) Komitetu za društvene delatnosti na razmatranje.

Grob u cveću

Pored ostalog u pismu je napisano da je na proputovanju kroz Šabac zapazio ulicu sa imenom Stojana Čupića - Zmaja od Noćaja. Pošto se grob i spomenik Stojana Čupića nalazio u njegovom dvorištu, na nekih 10 metara od ulaza u kuću, on je smatrao za potrebno da obavesti predstavnike grada u kome je ova ličnost značila toliko da po njemu i ulica nosi ime, da su posmrtni ostaci u njegovoj avliji i da se on brine o grobu.

Stojan Čupić: Da li je izdan od svojih kmetova ili ubijen u borbi za vrh srpske vlasti?

Pored toga u pismu opisuje kako je došlo do toga da se grob nađe u njegovom dvorištu. Naime, kada su se i poslednji Srbi iselili iz Velikog Zvornika Srpska pravoslavna crkvena opština je prodala imanje na kojem je bila crkva i groblje, a kupcu je ostavila u amanet da se brine o samo jednom grobu - grobu Stojana Čupića. Tako je i bilo. Safetov otac ispunjavao je amanet, a i on takođe. NJegovi sinovi, piše u pismu, nemaju nameru da nastave čuvanje groba Stojana Čupića, pa starina moli nadležne iz opštine Šabac da prenesu posmrtne ostatke u Srbiju.

Posle toga u Zvornik je otišla delegacija iz Šapca u kojoj su bili Branko Isa-ilović, Stana Munjić, novinar "Glasa Podrinja" i Jovan Radosav-ljević dopisnik "Ilustrovane politike" iz Šapca. Delegacija je otišla na adresu pošiljaoca pisma i uverila se da je stari Safet Hamzić govorio istinu. Grob je bio uređen i sav u cveću, sa klupom za odmor slučajnog putnika namernika.

Safet Hamzić je gostima iz Šapca pokazao grob i ispričao da se Stojan obreo u Bosni preobučen u prosjaka pošto je bežao od Miloša Obrenovića i srpskih vojvoda. Zanoćio je u Hanu u Zvorniku gde su ga zvornički Turci prepoznali i dojavili begu. Ovaj je poslao vojnike koji su ga zadavili i bacili na đubrište. Telo je našao neki zvornički Srbin koji je i sahranio Stojana Čupića.

Šta je istina?

Zaista, oko ubistva Stojana i u Srbiji su postojale dve verzije: jedna da su ga turkofilski mačvanski kmetovi izdali Turcima, a druga, koju zastupa i akademik Radovan Samardžić, da je ćutnja obavila Stojanovu smrt jer se smatralo da je budući knez Srbije svog mogućeg rivala predao Turcima. Ali, pođimo redom.

Vuk Stefanović Karadžić o smrti Stojana Čupića zabeležio je sledeće:

Izdajstvo mačvanskih kmetova

"Čupić Stojan vrativši se iz Valjeva gledao da pobuni

:Čupićeve čakšire i sablje nalaze se u muzeju u Šapcu

Mačvu ali su ljudi zatezali, a kad Turska vojska navali na Drinu Turci navale na kmetove, da izdadu Čupića ako su raja (kao što su govorili) i ako žele na miru ostati; a Čupić je slao kmetove da zalaguju Turke dok bi Miloš došao s vojskom. Jedan od kmetova kaže Čupiću u oči da se neće biti s Turcima i harati se i robiti na novo; i svi su ga zvali da otide na Drinu gdje će doći Bijeljinski ajan sa dva čovjeka da se razgovore i oni da ostanu u miru. I pozovu ga bez vojske (koje je imao oko 500) da ide kmetovima od cijele Mačve na dogovor. On to učini na njihovo uvjeravanje i zaklinjanje da mu ništa neće biti; a ovi su kmetovi bili poslali dva brata Rosića iz Badovinaca te preveli 200 Turaka, koji zasjednu oko puta. Kad Čupić (na kolima) s kmetovima uđe u busiju, Turci ga uhvate, a kad Turci stanu pljačkati Čupićeve momke (oko 10), kmetovi poviču: (...) Što činite Turci? Nijesu to Čupića momci već naši sinovi; mi nijesmo Čupića mogli ovdje dovesti dok nijesmo svoje sinove s njima dovleli." tada Čupić (...) da su kmetovi znali za Turke. Odvedu ga preko Drine Rušić-paši, a on ga poslije pošalje u Zvornik; ondje je iznajpre išao po varoši, a poslije oglase da (je) umro od kuge, a vele da su ga udavili. Onaj isti dan kad je on predan Turcima knez Miloš dođe s vojskom u Mačvu. Sutradan on udari na Turke na Dublju; a Simo je Nenadović došao s nešto vojske prije i sastao se s Čupićem".


Priča kilavog Turčina

Sarajlija je zabeležio u Loznici priču jednog kilavog Turčina, koji je na pitanje kako je okilavio odgovorio: "Dignemo se jednom iz logora sa Tičara nas 15 Turaka u drinske lugove da što upljačkamo. Sve beše pusto. Nigdje žive duše. Idući tako, prikučimo se čak LJešnici. Kad bismo u žičkom polju, spazismo jednoga čovjeka na nekoj mrkoj kljusini... Kad nam se približi, mi povičemo:

Predaj se, bre!

- Hoću, hoću, ja, odgovori on ni malo ne ispravljajući se. Sad odbi još dva tri dima, istrese lagano o dlan lulu, ostavi čibuk u čibučnicu, pa se samo maši dizgina. I u jedan trenut oka ona kljusina ispravi upropnice kao kaka hala, a na njoj već ne biješe ona mlitava ljudina, nego neki zmaj a ne čoek. Ta hala juriše na nas. Šta bi od mojih drugara ne znam, ali ja pobegoh... Posle nekog vremena obazrijeh se i vidjeh da za mnom bježe 7-8 drugara. Još sam bjegao, pa se okrenem, i tada vidim samo onu halu da trči za mnom. Od drugova nema nijednoga. Kad bijah kod Lipnice, konj mi se spotače, ja se udarih o unkaš i osakatih se, i skr' ah se u travu....


Kako se vidi Vuk nije zabeležio drugu verziju ovog događaja, onu koja govori da ga je budući knez Srbije Miloš Obrenović predao Turcima. Zašto? Akademik Samardžić smatra da Vuk nije raspolagao određenijim vestima da je Miloš krivac za Čupićevu smrt, ali da mu je teza bila poznata. Čupić je u tim vremenima smatran jednim od najozbiljnijih pretendenata na kneževski presto Srbije, pošto je za vreme Karađorđevog Sovjeta uživao veliki ugled kao rečit i hrabar čovek. I ne samo tu, u Srbiji. Stojan je uživao veliki ugled i među Turcima. U pesmi Miloš Stoićević i Meho Orugić, Stojan Čupić se pominje kao treći po redu među srpskim poglavicama, koji su opasni za Turke. On ju je prećutao da ne bi umanjivao autoritet budućeg kneza Srbije i vođe Drugog srpskog ustanka.

Prema Milošu Đ. Milićeviću smrt Stojana Čupića delo je izdaje mačvanskih kmetova kojima se nije dopalo da se ponovo bore protiv Turaka, te su se na Čupićevo insistiranje da se izjasne za koga su: za krst ili za ibrik, izjasnili za ibrik. Svoju tezu Milićević zastupa na informacijama čiča Mirka Koprića, iz Salaša Noćajskog, koji je pričao da je njegov rođeni brat bio na Prudovima sa Stojanom kada je izdan. Te mačvanske kmetove, koji su posle prišli Turcima i sa njima išli u napad na šanac u Dublju, posle poraza Turaka posekao je Dimitrije Nogić (rodom iz sela Sovljaka, hajdukovao sa Markom Štitarcem).

Boj na Salašu

Stojan Čupić - Zmaj od Noćaja, bio je poznati megdandžija, vođa i junak Prvog srpskog ustanka. Svoju slavu učvrstio je posle Boja na Salašu kada je sa malom vojskom, primenom vojničkog lukavstva, savladao višestruko brojnije turske snage.

Naime, Turci su vrlo često upadali u Mačvu preko Drine, pljačkali i robili i brzo se povlačili. Boj na Salašu posledica je jednog takvog upada Turaka u Mačvu gde su porobili dva sela, Glogovac i Sovljak kada je Stojanu stigla vest o njihovom upadu. Za to vreme Stojan sa vojvodama Jankom Katićem iz Rogače i Vujicom Vulićevićem iz Azanje pije vino u kući Petra Erićeva u selu Metkoviću. Stojan je imao zada-tak da se brine o bezbednosti Mačve i Podrinja. U tom momentu utrčava "stražarče" i obaveštava o turskom upadu u Mačvu. Taj turski upad primetio je hajduk Stanko (opisan u istoimenom romanu Janka Veselinovića) koji je imao 70 ljudi. Na Stankovu komandu planulo je 70 pušaka na šta je stigao odgovor 7.000 turskih pušaka, i tog momenta Stankova četa prestala je da postoji. "Stražarče" je pripadao toj Stankovoj četi i nije znao ko je još preživeo.

Zadužbina Stojana Čupića u Salašu Noćajskom; na njenom mestu sada je nova crkva

Stojan Čupić oko sebe ima samo dvojicu ljudi, dvojicu odanih buljubaša, "odabranih lavova", Marinka Sićića i Vasilja Šumanca. Oni bez pogovora sedlaju konje i spremaju se za neravnopravni boj. Tada se Stojan obraća vojvodama Katiću i Vujici Vulićeviću da mu pomognu. Vojvoda Vujica, ćutke gleda u vojvodu Katića, koji treba da donese odluku, a kome nije bilo milo da zameće boj u zemlji neznanoj i sa malo društva. Osećajući se napuštenim od prijatelja Čupić plače, što opredeljuje vojvodu Vujicu da se sa svojih pedesetak momaka pridruži Stojanu, a potom i vojvodu Katića. Udruženi, kreću u susret Turcima.

Čupićev ratni plan je sledeći: pošto su malobrojni - da se prikažu Turcima i pomešaju sa njima, tada da opale po jednu pušku i da se, potom, prihvate sabalja i njima nastave borbu. Tako su i uradili. U tom momentu pojavljuje se i hajduk Stanko sa još dva druga koji su preživeli borbu sa Turcima. Uspeh je potpun.

Na megdanu begu Zumbiliću

Osim ovog boja Stojan je učestvovao i proslavio se i u sledećim bojevima: u boju na Glavici preko Drine (gde je spasao Cincar - Janka); na Klenju; na Bajinoj Bašti (gde je umesto Hadži Melentija, prešao preko Drine na megdan silnom Turčinu begu Zumbiliću, koji se toliko uplašio Stojana da je pobegao). Čupić je učestvovao u boju na Ravnju koju su Srbi izgubili kada je prešao u Nemačku, tj. Srem.

Savremenici Stojana Čupića posebno su poštovali Čupićevu hitrinu u smišljanju akcija, brzinu kojom je izvodio napade, dve vrline koje su posebno odlikovale i oplemenjivale njegovo nesporno junaštvo. Zbog tih osobina bio je i prozvan Zmajem od Noćaja. Istoričari Karađorđevog i Miloševog ustanka smatraju ga izuzetno sposobnim ustaničkim starešinom.

Stojan Čupić rodio se u Pivi oko 1765. g. u Hercegovini. NJegovo je pravo prezime Dobrilović. Stojanov deda, po imenu Toda, bio je neki starešina u mestu svog rođenja, u Hercegovini. Ne zna se zašto, ali ovaj Stojanov predak, iznenada, ostavi tamo svoje sinove i svu kuću, pa dođe u Mačvu. Nastanio se u Salašu Crnobarskom. Posle nekoliko godina pomru Todini sinovi i ostanu živa njihova deca, tj. Todini unuci. Tada Stojanove sestre povedu sa sobom Stojana, i dođu u Mačvu kod dede. Jedna sestra Stojanova udala se u Balatun, odmah preko Drine u Bosni, što je razlog da neki smatraju da je Stojan rodom iz ovoga sela. Prema predanju u selu je bio neki učitelj pa je od njega Stojan naučio pisati. Prema Vuku, to je naučio od nekog kaluđera.

Izorao tri ćupa zlata

Kada je Stojan završio školu došao je u goste u selo Salaš Noćajski kod Strahinje Čupića, koji je bio bogat čovek, ali bez poroda. Ugledavši Stojana zatraži od dede Tode da ga uzme za sina. Tako i bi. Strahinja ga odvede kući, provuče kroz nogavicu (kao da bi ga on rodio), usini ga, i posle je držao kao da mu je rođeni sin. Tako je Stojan dobio prezime Čupić.

Kada se Stojan oženio poočim mu je dao nešto imanja da može raditi, ali i novca da može trgovati (Stojan je bio poznat kao trgovac svinjama). Međutim, ostalo je zapamćeno da je Stojan pored ovih novaca iz zemlje iskopao još tri ćupa novaca (orući). Stojan je iza sebe ostavio dve kćeri i sina Tomu. Toma je imao sedmoro dece, ali ga nijedno nije nadživelo. Sada u Salašu Noćajskom ima potomstva samo od Stojanove sestre.

Stojan je bio visok i plećat, imao je velike brkove, nesumnjivo je bio miljenik Karađorđev koji je za Stojana i Molera rekao: "Ko mi nadgovori Čupića i natpiše Molera, daću što zatraži." Kažu da je bio u sudstvu pravičan, a sirotinji veliki prijatelj. NJegov pancir ostao je kod ćerke Vasilije, a sada je vlasništvo Vojne akademije. Muzej u Šapcu raspolaže Stojanovim čakširama i sabljom sa kanijom. U Salašu je ostavio zadužbinu, crkvu Velikomučenika Georgija. Godine 1988. njegovi zemni ostaci preneti su iz dvorišta Safeta Hamzića u Salaš Noćajski i sahranjeni ukraj crkve - njegove zadužbine. Međutim, dilema da li je izdat od turkofilskih mačvanskih kmetova, ili je to političko ubistvo nije pouzdano rešena.

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“