SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 13JANUAR 1999.
SRPSKO NASLEDJE

Anastas Jovanović prvi srpski litograf, u uspimenama opisuje Beograd i svoj životopis

Život između dvorova i ulice

Autor: Mr Simo Živković

Pri prelasku granice iz Srbije uAustriju kod Zemuna zbivalo se sledeće:Kad smo stigli u zemunski kontumac, morali smo u jednoj velikoj sobi da raspakujemo sve naše stvari koje su komad po komad zapisivane i sve po sobi rasturane. Zatim su vrata i prozore zatvorili i doneli u jednom velikom tiganju vatru, na koju su metnuli mekinje sa struganom konjskom kopitom i sumporom i u tom strašnom smradu, držani smo nekoliko minuta. Posle smo zatvarani u ogradu u prizemnoj zgradi i svako je od nas imao stan sa sobom i kuhinjom. Haljine smo morali svakog dana rasprostirati po avliji i ako je bio kišovit dan po tavanu, jedan momak nam je svaki dan donosio hranu iz gostionice, a doktor nam je svaki dan dolazio na vizitaciju.,,

O Anastasu Jovanoviću pisano je relativno malo, uglavnom u prošlom veku. Hrvat Kukuljević Sakcinski je napisao Slovniku umjetnikah jugoslovenskih 1858. godine, Andra Gavrilović Znameniti Srbi 19. veka, u Srpskom Književnom Glasniku, a njegova kći Katarina je objavila svoje uspomene na oca 1924. godine. I poznati pisac Veljko Petrović, pisao je o prvom srpskom litografu (litografija je grčka reč i, uprošćeno govoreći, znači slikanje na staklu i iz čega je vremenom nastala fotografija).

Jovanović je rođen u današnjoj Bugarskoj, u mestu Vrace 1817. godine. Tu je živeo samo devet godina, tada su ga deda i otac doveli u Beograd na školovanje. Srpski izvori 18. i 19. veka, sve do stvaranja države Bugarske 1876, stanovnike zapadne Bugarske nazivaju Srbima, a Bugarima nazivaju one istočno od Sofije. Tako je pisao i Jovan Cvijić. Ovo je, naravno, i tačno i netačno: od Beograda do Sofije i Strumice u Makedoniji, proteže se jedna, negde tanja, negde deblja, linija takozvani - Šopovi. Vuk Karayić ih je zvao "ni Srbi ni Bugari". Međutim, u Srbiji su posrbljeni u Bugarskoj bugarizovani. Sama Sofija je u centru Šopluka. Pijace oba grada i danas drži ova etnička grupa; u Beogradu se prepoznaje po jeziku i nošnji. Grad na njih slabo utiče, ne znaju sedam padeža, poznati su po oblicima: "oni radu, oni volu". Za naše Šopove je jedan sveštenik, koji je sa njima proveo radni vek, umno rekao: "Svi drže srpske običaje, a niko ne veruje u Boga."


Strašno je bilo u ono vreme od Turaka u Beogradu, priča u svojim uspomenama o Beogradu treće decenije prošlog veka Anastas Jovanović. Gledao sam kako vode Srbe vezane, pa ih kundakom od pištolja udaraju u leđa, vode u pašin konak i zatvaraju. Na tom delu današnjeg Dorćola bile su samo četiri kuće,preostale posleaustrijskog bombardovanja 1789. Zatvor, apsana bio je ispod zemlje, imao je prorez na vrhu za davanje hrane uhapšenima, a oni su sedeli na nekom kamenju u večitom mraku, spavali na daskama, živeli u najvećem smradu i nečistoći...

Anastas Jovanović je nacionalno Srbin i pripada srpskoj kulturi.

Litografisao je oko trista slika, uglavnom prvake srpske istorije: Nemanju, kako silazi sa prestola, Milutina kako pobeđuje Tatare, Stefana Dačanskog kome sveti Nikola vraća vid, Arsenija Čarnojevića, kneza Danila Petrovića, njegovog pretka vladiku Rada, vladiku Lukijana Mušickog, Vuka Karayića, svog zaštitnika kneza Miloša, njegovog sina Mihaila kome je bio neko vreme upravnik dvora. Tako piše i na njegovom grobu na Novom groblju, gde leži na najlepšem delu, blizu Jovana Ristića. Litografisao je i vođu vojvođanskih Srba generala Stratimirovića, vojvodu Stevana Knićanina. Naslikao je bana Jelačića, vođu Hrvata sredinom prošlog veka, jednog od retkih srbofila među Hrvatima, koji je skončao u ludnici.

Uspomene ćerke Katarine

Ćerka Anastasa Jovanovića Katarina, objavila je deo uspomena koje je našla u hartijama svoga oca, koje ćemo prepričati našim čitaocima: A. Jovanović je još u rodnoj Vraci naučio da čita od nekog Srbina iz Pančeva koji se prezivao Ognjenović.

Vojvoda Stevan Knićanin

Zatim se preselio u Srbiju gde ga je "učio neki gospodin koji je bio činovnik pod Karađorđevom vladom", a zatim je učio i kod nekog učitelja Miše. To je bila jedina srpska škola u odnašnjem Beogradu, bila je, uistinu, jedna grčka, koju je vodio neki Grk Zaharijades. U ovu drugu školu su išli Cincari i Grci koji su na Srbe gledali s visine, još za vreme turske vlade, ali su zato osetili Karađorđev bič, koji je kada je uzeo Beograd od Turaka 1807. godine Turke sa glavom rastavljao, Turkinje pokrstio, a turkofilske Cincare i Čivute proterao iz Beograda.


Anastas Jovanović je umeo sa knezom Mihailom. Kada bi uveče završio dnevne državničke poslove, knjaz Mihailo ga je zvao kao svog starog bliskog prijatelja iz Beča, poveravajući mu svoje najskrivenije misli i tajne, ali Jovanović, veran knjazu do i preko groba, ove razgovore nije beležio što je sigurno šteta zasrpsku kulturu

Anastas priča u svojim uspomenama o Beogradu treće decenije prošloga veka: "Strašno je bilo ono vreme od Turaka u Beogradu, gledao sam kako vode Srbe vezane, pa ih kundakom od pištolja udaraju u leđa, vode u pašin konak i zatvaraju. Na tom delu današnjeg Dorćola bile su samo četiri kuće, preostale posle austrijskog bombardovanja iz 1789. godine. Zatvor koji se tada zvao apsana, ili arest, bio je ispod zemlje, imao prorez na vrhu za davanje hrane uhapšenima, oni su sedeli na nekom kamenju u večitom mraku, spavali na daskama, živeli u najvećem smradu i nečistoći. ,Srećom', nikada nije bilo mnogo zatvorenika jer bi ih Turci brzo smicali. U to vreme Miloš nije imao pravo da ubija ljude, prema dogovoru sa beogradskim vezirom Marašli Ali-pašom, već ih je predavao Turcima."

Jovanović pamti beogradsku crkvu, kao malu, bez zvonare. U sredini crkve bili su stolovi. Mitropolit je, naravno, bio Grk. Sve to je moralo biti pre 1830. godine, pre Hatišerifa kojim je knez Miloš dobio autonomiju od Turaka.

Kolo od Kalemegdana do Save

Naš izvor se seća Hatišerifa ovako: "Načinjena je zvonara od drveta i podigoše se zvona. Turski paša nije hteo da dozvoli da se zvona podignu i bio je namestio topove spram crkve. Mi deca išli smo na Kalemegdan, da vidimo hoće li Turci gađati crkvu topovima; paša je bio ljut i jako pretijaše, ali knez Miloš kako beše energičan pretiše još više i zvona se podigoše, a kada su počela da zvone, oduševljenje i radost naroda bili su neopisani. Oko crkve behu poređana burad sa vinom i svako je mogao da pije koliko hoće i bare od prosutog vina tekle su kaldrmom, a kolo koje igraše produžilo se do na Savu." Anastas je tada imao 13 godina i pratio je otimanje Turaka i Srba oko vlasti u Beogradu, onoliko koliko to detinje oči mogu da vide: "Ceo Beograd je bio okružen šancem i palisadom, a šanac je na nekim mestima, koje od đubreta i zemlje malo natrpan. Turci zahtevaše da Srbi kao do onda i sada dođu da kopaju, ali čusmo da se govori: ,Gospodar zabranio da Srbi kopaju; ako Turcima treba neka sami kopaju', i tako videsmo da Turci sami kopaše, ali nijedna srpska duša nije se smela približiti da gleda, jer se Turci behu zarekli da ako ko od Srba priđe da gleda, da će odma pucati."

Anastas Jovanović (1817-1899) srpski slikar i fotograf

Naš junak priča da je Beograd tada imao šest kapija: dve na Savi, Sava kapija i Balik kapija, treća kapija zvala se Varoš kapija; četvrta Stambol kapija, peta Vidin kapija bila je od drveta kao i sve druge i šesta je bila na Dunavu - Dunav kapija.

Svuda po gradu bile su turske karaule. Bilo ih je dvadesetak a u svakoj dvadesetak stražara koje su zvali sejmenima, na kapijama su bile udvojene straže, kapije su se zatvarale dva sata po zalasku sunca i niko do jutra nije mogao ni ući ni izaći iz grada. A. Jovanović je zapamtio 11 yamija u Beogradu, 9 aktivnih i dve duhovno mrtve. Za Beograd kaže: "Koliki je bio šanac toliki je bio Beograd. Izvan Beograda, bila su dva predgrađa Sava mahala, prema Topčideru i Palilula." Naš litograf, dalje u svojim uspomenama govori da je knez Miloš" izigrao Turke da ne vežbaju svoje vojnike u varoši već u Gradu to jest na Kalemengdanu. Kalemegdan je bio zarastao u korov i Turci su hteli da vežbaju kod Batal džamije, koja na Dorćolu postoji i sada. To je čuo knez Miloš i naredio svojim policajcima koji su se tada zvali panduri, da noću izoru polja kraj Batal džamije a Miloš javi paši iz Kragujevca da turski vojnici - nizami, imaju dovoljno mesta za vežbe na Kalemegdanu, a ne da gaze plodne njive oko Batal yamije. Miloš je već toliko bio slobodan da je pretio paši da će da ga tuži sultanu za eventualnu štetu. U isto vreme, domišljati knez je naredio da se sva Sava mala premesti oko Batal džamije. Tada je i poslednji kovač u Beogradu dobio besplatni plac u Beogradu, na Terazijama". Ovo treba da znaju današnji kolenovići, kada se busaju u prsa i kažu da su Beograđani.


Kada su Karađorđevići došli na vlast 1842. godine, Jovanović je izgubio stipendiju koja se tada zvalablagodejanje. Posle skitnje po raznim dvorovima, bačen je u tuđem svetu naulicu. Anastas tada živi od litografije, u Beču pravi ikone pravoslavnim Grcima i Cincarima.Dobija na reč veliku pozajmicu i otvara umetničku radionicu.

Kad je knez Miloš dobio Berat tj. titulu naslednog knjaza Srbije koju je platio, prema Vuku, 200 kg zlata, Turci su pobegli iz varoši u Grad - Kalemegdan, Varoš kapija je predata Srbima, turska straža zamenjena srpskom, a knez Miloš je iz Kragujevca došao u Beograd i smestio se u Konaku. Jovanović je gledao srpske vojnike koji su bili odeveni sasvim skromno: "Gledao sam jednom kada su naši vojnici išli na pijacu te su egzecirali komandant im beše Momirović. Soldata koji su u mundiru bili moglo je biti oko 70 - 80 a ostalih u gunćetima, gaćama i košuljama moglo je biti oko 200, napred su išli oni u mundiru a za njima ostali, a pred svima dobošar. Tako su marširali od crkve na Veliku pijacu."

Prva tipografija iz Rusije

Naš prvi litograf, priča dalje kako je tekla njegova karijera: "Godine 1831-ve otvori se u Beogradu tipografija koju Cvetko Rajević i Avram Petronijević behu doneli iz Rusije. Ona se sastojala iz dve gvozdene ručne prese srednje veličine i mnogih slova. Osoblje, direktor Berman i faktori Okenfus i Šrepl dovedeni iz Germanije, a Hamer za slovolivca iz Beča."

Iste godine Anastasu su umrli otac i ujak i on je počeo da se brine ne samo za sebe nego za celu porodicu - majku, mlađeg brata i sestru. U pomenutu štampariju zaposlio ga je Aleksa Simić koji je bio posrednik između kneza Miloša i beogradskog paše, a pobratim Anastasovog pokojnog ujaka.

Dvorac knjaza Miloša u tada prestonom Kragujevcu

Anastas se u štampariji nametnuo radom "od jutra do sutra". Plata je bila prvo trećinu dukata, a posle tri meseca upravitelj štamparije, profesor Todor Isailović povisio mu je platu na dukat. Tada je štedljivi Anastas mislio da zarađuje previše i našao je za sebe zaseban stan. Štamparija je 1834. godine preseljena u Kragujevac i sa njom i mladi štampar. Pošto je bio talentovan crtač počeo je da radi pečate, prvo za sebe i drugove, zatim i zvanične. Bio je tako darovit da je uradio jednu skupu sablju koju je knez Miloš poklonio baronu Herderu, koji je po Srbiji ispitivao rudno blago. On je, dakle, zarađivao na više strana. Kupio je kuću u Beogradu, uistinu malu, ali evropski nameštenu "žute ofarbane krevete, stolice i astal." Ovo je pomalo čudno kada se zna da je i prebogati Miloš, evropski nameštaj kupio tek 1835. Anastas je kao dobar domaćin kupio je kravu. Uopšte, bio je čovek kome je tekovina išla od ruke.

Štamparija se ponovo preselila u Beograd i tada Anastas skreće na sebe pažnju kneza Miloša. Pošto su Srbi ranije učili iz ruskih bukvara, a 1838. Dimitrije Davidović napisao je srpski bukvar, knez Miloš je naredio da se štampa u 40.000 primeraka za 14 dana. Pored toga, naredio je da se štampa posebnim kurzivnim slovima, kakvih u štampariji nije bilo. Bečki majstori tražili su za ovaj posao dva meseca. Anastas je snagom koju daju mladost i talenat, preuzeo na sebe da završi taj posao za tako kratko vreme.

"Ja onda uzmem litografske formulare od slova, izrežem sebi od pleha formu krivine i visine slova i počnem da radim prvo slovo h, jer mi se to učinilo najteže i kad budem gotov posle nekoliko sati svi moji šefovi počeše vikati "Bravo, bravo". Posle je išlo lakše. Završen je posao za sedam-osam dana. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat na vreme Knezu u Kragujevac. Knez je bio jako zadovoljan. Kad je čuo da sam rukopisna slova ja izradio reši da me pošlje na dalje nauke u Beč."

Tako je naš junak već u 21. godini dobio priliku da ode u prestonicu Austrije. Majka ga je odgovarala od puta "da dete ne propadne u velikom svetu." Anastas je, naravno, nije poslušao. Oprostio se od porodice, knjeginje Ljubice, koju je od ranije znao i koja ga je odgovarala od duvana i kad ga je jedanput zatekla sa čibukom, rekla je njegovoj majci: "Seja Maro, uzmi taj čibuk pa o njegova leđa." Majka je ovu knjeginjinu zapovest izvršila sa najvećim zadovoljstvom. Knjeginja je na oproštaju sa njim kazala reči koje može razumeti samo onaj koji dobro zna Miloševe ljubavne avanture: "Da ti nije majčino mleko prosto, ako se ne čuvaš devojaka." Anastas, koji je izgleda umeo sa ljudima iz vlasti, oprostio se sa oba Miloševa sina Milanom i Mihailom. Znali su se i ranije jer im je radio pečate.

Knez Mihailo Obrenović

Anastas je otišao iz Srbije u Zemun, odnosno iz (Turske) u Austriju, koja je držala sebe Evropom i strahovala od tursko-balkanske higijene, a ko bi došao u Zemun morao bi desetak dana da provede u karantinu koji je izgledao ovako:

"Kad smo stigli u zemunski kontumac, morali smo u jednoj velikoj sobi da raspakujemo sve naše stvari koje su komad po komad zapisivane i sve po sobi rasturane. Zatim su vrata i prozore zatvorili i doneli u jednom velikom tiganju vatru, na koju su metnuli mekinje sa struganom konjskom kopitom i sumporom i u tom strašnom smradu, držani smo nekoliko minuta. Posle smo zatvarani u ogradu u prizemnoj zgradi i svako je od nas imao stan sa sobom i kuhinjom. Haljine smo morali svakog dana rasprostirati po avliji i ako je bio kišovit dan po tavanu, jedan momak nam je svaki dan donosio hranu iz gostionice, a doktor nam je svaki dan dolazio na vizitaciju."

U kočijama do Beča za 24 dana

Posle ovog civilizacijskog ropstva, Jovanović je 24 dana kočijama putovao od Zemuna do Beča. Zanimljiv je njegov opis danas bogate i plodne Bačke: "Za tri dana od N. Sada do Segedina ne videsmo ni jedno drvo, sve pusto nigde uređena puta a od gostionice ni pomena. Kad bismo stigli do neke kuće, prvo bi se branili od divljih pasa, umesto kreveta spavali bismo na kukuruzovini, ali bi takvo prenoćište dobro platili."

Jovanović je u Beču imao najbolje preporuke od bogatog Grka ili Cincarina Demetra Tirke, koji je pomagao Vuka i druge Srbe, bio je poslovni partner kneza Miloša i Mihaila. Anastas je u Beču prvo išao u školu primenjenog crtanja, u Akademiju veština. Posećivao je neku grčku školu, slušao predavanja na univerzitetu, spremao se za slikara, to je za njega značilo slikanje plus bakrorez i to je učio kod čuvenog profesora Rala. Godine 1840. dobio je naruybinu iz Beograda: da uradi Karađorđa u bakrorezu, u prirodnoj veličini. Profesor Ral ga je odvraćao od tog posla. Rekao je da je taj posao jako skup (1.000 forinti u srebru) i da će trajati najmanje godinu dana. Anastas nije mirovao i od nekog školskog druga čuo je za novi izum - litografiju, koja je mnogo jeftinija, našao je jednog učitelja ovog novog zanata i, vrlo dobro ušao u sve njegove tajne. O tome priča ovako: "Imao sam jedan stari bakrorez Dositeja Obradovića, uradim ga litografski u 20-30 komada, zatim uradim vladiku Mušickog, zatim Vuka Karayića po crtežu Pavla Simića. Sve tri litografije sačuvane su do danas a Vujkova je osobito lepa."

Knez Aleksandar Karađorđevića

Nekako u to vreme pronađena je i fotografija, pronalazak se pripisuje izvesnom Dageru, pa je po njemu nazvana dagerotipija. Dager se služio uveličavajućim staklom. Trebalo mu je po sat-dva za jedan snimak. Prvi fotografski aparati bili su veoma skupi, sto forinti u srebru. Anastas je molio prebogatog Tirku da mu kupi aparat što je ovaj i uradio. Jovanović je postao vlasnik, trećeg po redu, aparata na Zemljinom šaru. On je, dakle, prvi Srbin koji se bavio fotografijom, iako amaterski, a pomenuti Hrvat Kukuljević piše za našeg junaka: "Jovanoviću pripada zasluga što je on prvi izrađivao u Beču predjele na slobodnom mjestu i fotografske stvari na staklu."

Na ručku kod knjaza Miloša

Iz Jovanovićevog dnevnika vidi se šta je ovog mladog čoveka interesovalo u Beču. On ne propušta bogosluženja u Ruskoj crkvi u Beču, ali zaviruje i u kalvinsku i luteransku crkvu "da čuje kako se tamo predikuje". Radi po bibliotekama, posećuje jermensku štampariju, prati kopanje arterskog bunara. Dolazi u Beograd i traži od ministara da se srpski dečaci šalju na školovanje u Beč i Brno. Tada zamalo da izgubi stipendiju "jer se meša u stvari koje ga se ne tiču". Ministar se povukao kad je čuo da Jovanović dobro stoji na dvoru kneza Mihaila i knjeginje LJubice. To je bilo za vreme prve Mihailove vlade (1839-1842). A naš litograf i fotograf, svoj položaj na dvoru vidi ovako: "Ja sam onda od knjeginje Ljubice vrlo milostivo primljen bio kao i od knjaza Mihaila i na ručak dvaput pozvan bio. Onda je taj knjaževski ručak bio sasvim građanski, kao u skromnoj građanskoj kući. U začelju je sedeo knjaz, do njega s desne strane mati, knjeginja LJubica, do nje sam sedeo ja, do mene stražarni oficir; s leve knjažev dežurni ađutant, do ovoga knjažev sekretar, onda čuveni guslar slepi Đura, koji je na dvoru bio rado viđen, živeo kao neki penzioner. Ja zamolim knjaza da ga snimim i snimio sam ga. NJegova okolina videći me u nemačkom odelu mislila je da sam Nemac pa će reći jedan drugom: ,E bree, ove su Švabe čudni ljudi. Ovaj radi kako bi se Knjaz poboleo, a drugi će pak doći da ga leče.'"

U Beču se Jovanović našao sa Milošem i Mihailom Obrenovićima gde su obojica bili emigranti. Prvi je samovoljno napustio vlast 1839. godine, jer nije hteo da je deli sa drugima a drugog je opozicija oterala snagom topova Tome Vučića Perišića (1842).

Ilija Garašanin

Miloš koji, kao dete ( prema Vuku) nije imao ni za opanke, za vreme svoje prve vladavine od 24 leta, toliko se obogatio da je za imanja u Vlaškoj dao 300 kg zlata, za kućetinu u Beču 100.000 dukata i pomenuti iznos za Berat sultanu (200 kg zlata). Jovanović izgleda vešt dvoranin, bio je knezu Milošu pri ruci uvek kada bi ovaj došao u Beč. To opisuje ovako: "I Vuk je često dolazio Knjazu, ja sam najradije slušao kako su oni jedan drugom razne događaje pričali. Kakva šteta što te razgovore nisam zabeležio. Jedanput knjaz Miloš reče Vuku: ,Hajde Vuče, idi kući jer hoću da idem u Prater, da se šetam, a ti Molerčiću poći ćeš sa mnom'. Knjaz Miloš je imao običaj svakom ime nadenuti. Vuka je iza leđa zvao Topal (Hrom). Svog sekretara Živanovića zvao je Iguman, Dumbu, grčkog trgovca u Beču Kadija, a mene je zvao Molerčiću. Te me i Knjaz Mihailo nije nikada drukčije nazivao. Ja, dakle, pričekah dok se Knjaz obukao, a kad smo pošli, stigosmo Vuka još na stepenicama, kako lagano silazi sa njegovom štulom. Idući s njim takoše lagano, Knjaz stade popevati improvizujući:

,Hajde Vuče da gonimo Turke,ti hajd napred a ja ću za tobom,al polakše da te stići mogu,a Turci ti pobeći ne mogu.'"

Zbog ovakvog duha Slobodan Jovanović naziva kneza Miloša užičkim šeretom.

Dok su šetali Praterom, knez je pričao Jovanoviću, kako mu je ruski poslanik govorio, kako lepih galerija slika ima po "Đermaniji". Miloš se spremao na put u Nemačku, poveo je sa sobom i okretnog Jovanovića i to putešestije Jovanović opisuje ovako: "Najpre odemo u Česku na dobro čuvenog bogataša barona Sine, tu knjaz beše osobito lepo dočekan od naroda. Odatle odosmo u Karlsbad, posle u Teplic. Tu je Knjaz obišao sva mesta gde su bile Napoleonove bitke protiv Rusa i Nemaca. Posle smo otišli u Drezden gde smo ostali 6-7 dana, tu smo bili pozvati na ručak kod austriskog poslanika i kod ruskog poslanika, a jednom nam dođe u posetu saksonski princ Johan, ja odmah javih Knjazu i on navuče brzo svoju uniformu zlatom izvezenu, kako su nekad stari Srbi nosili. Princa uvedem kod Knjaza i ja sam im tumačio. Princ primeti da on dobro zna sorabski tj. lužičkosrpski. I tako me mnoge reči pitao, kako se kaže srpski a on ih je naveo sorabski i zaista razlika je bila mala (Ovaj princ je bio jako učen i preveo je Danteovu Božansku komediju na nemački). U Lajpcigu su Knjaz i njegova pratnja bili posebno paženi od Dvora. U Lajpcigu su obišli okolinu u kojoj je bila velika bitka Napoleona protiv Evrope 1813. g. (To se zove ,bitka naroda'). Zatim je pomenuto društvo otišlo u Vajmar gde je Velika Herciginja, bila sestra ruskog cara Nikole Prvog. To je bio život na visokoj nozi: ćilimi, paradne straže, svečani ručkovi, pozorišne predstave, anabaza se nastavila u Frankfurt, gde niko nije posetio Knjaza, niti je Knjaz nekog posetio. Odavde do Rajne, bio je već gvozdeni put (železnica)." Zatim su obišli Minhen, Linc i parobrodom stigli u Beč.

Blagodejanje postalo stipendija

Kada su Karađorđevići došli na vlast 1842. godine Jovanović je izgubio stipendiju, koja se tada zvala blagodejanje. Posle skitnje po raznim dvorovima, bačen je u tuđem svetu na ulicu. Jovanović tada živi od litografije, u Beču pravi ikone pravoslavnim Grcima i Cincarima. Dobija na reč veliku pozajmicu i otvara umetničku radionicu, izrađuje ikone, crkvene barjake, zapošljava radnike. Likove svetitelja obično je radio sam, ili bi na skici napisao na nemačkom "glavu ću izraditi sam". Portrete nije radio to je za njega radio Johan Bez, koga je slao u Srbiju da izradi portret prote Mateje. Bez je uradio i kneza Mihaila i samog Jovanovića kao i njegovu porodicu.

Jovanović je u Beču izdavao Srpske Spomenike što je trebalo da bude Srpska istorija u slici i reči, međutim, nije mogao da nađe odgovarajuće tekstove za svoje slike, jer srpski pisci kojih je tada u Beču bilo dosta (Vuk, B. Radičević, Njegoš) bili su nemarni u donošenju tekstova. Tako su "Spomenici" izašli samo u slici. Mislio je da izda "Panteon Slovena" i prošao je kao sa "Spomenicima" (uostalom, mi nemamo ni danas Panteon Srpski, sem možda na Novom groblju u Beogradu).

Jovanović je i dalje ostao veran Obrenovićima. Knezu Milošu bio je pri ruci pri nekoj operaciji u Beču, a sa knjazom Mihailom, njegovim sinom viđao se gotovo svakodnevno ili u knjaževoj kući, ili u svom ateljeu. Prijateljstvo je moralo biti dublje jer je hladni knez Mihailo pristao da bude kum Jovanovićevoj sestri Katarini, koja se venčala u Ruskoj crkvi u Beču.

Bukovička Banja:
Izvor mineralne vode

Jovanović je bio dobar i sa Njegošem i u svom ateljeu uradio je onu čuvenu sliku prelepog Vladike, koju zna svaki umniji Srbin. Jovanović je uveče odlazio Vladici, koji mu je čitao svoj rukopis Gorskog vijenca. Odnosi Vladike i kneza Miloša, bili su prilično napeti. Knez nije mogao preboleti što je Vladika, Gorski vijenac posvetio Karađorđu. Jovanović je pokušao da ih pomiri, organizovao je jedan susret koji je na rečima bio srdačan, ali zakrpljeno prijateljstvo vredi koliko i krpljena ljubav. NJegoš i Miloš su se ubrzo razišli. Jesenjin nije slučajno napisao stih: "Izgorelog niko ne zapali."


Odbijajući poziv četvrtog Obrenovića, kralja Milana, da i njemu bude "dvoroupravitelj", Anastas Jovanović se povukao u penziju i živeo neupadljivo u svojoj kući u Beogradu. Pratio je tehničke novine i bio među prvima u Beogradu koji je u svoju kuću uveo telefon. Umro je 1899. godine i pred smrt je rekao: "Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo!

Sposobni dvoroupravitelj

Godine 1858, Obrenovići se ponovo vraćaju na vlast u Srbiji. Prve dve godine vlada opet Miloš, a kad je on umro u osamdesetoj godini, nasledio ga je knjaz Mihailo, koji je tražio od Jovanovića da ode s njim u Srbiju i bude njegov dvoroupravitelj. Jovanović se nešto malo kolebao, zatim je otpustio radnike, zatvorio atelje u Beču i otišao sa knjazom u Srbiju. Bio je sa Mihailom sve do njegovog ubistva 1868.

Koliko god je bio vešt umetnik Jovanović je bio i sposoban dvoranin, trpeo je intrige knjaževe okoline. Knjaz Mihailo, iako veoma pošten čovek, nije bio lak gospodar. Živeći dve decenije kao emigrant, u njegovu dušu uvukla se evropska hladnoća u ophođenju sa ljudima: ađutante je viđao svakodnevno, ali ih nikada nije privatno oslovio. Govorio je s njima samo kada bi nešto zapovedao. Predsednika vlade, sposobnog Iliju Garašanina primao je tako da on sedi, a Garašanin stoji. Redovno je išao u crkvu. Narod ga je pratio do crkve, ali u nju nije smeo da uđe...

Anastas Jovanović je umeo sa knezom Mihailom. Kada bi uveče završio dnevne državničke poslove, knjaz Mihailo ga je zvao kao svog starog intimusa iz Beča, poveravao mu svoje najskrivenije misli i tajne, ali Jovanović, veran knjazu do i preko groba, ove razgovore nije beležio što je sigurno šteta za srpsku kulturnu istoriju.

Na neki način Jovanović je otac najpopularnije srpske mineralne vode "Knjaz Miloš". Neko je slučajno pomešao izvor iz Bukovičke banje sa slatkom vodom. Predlagalo se da se izvor mineralne vode zatrpa, Jovanović je svojom umešnošću spasao izvor. Knez Mihailo mu je na ovome zahvalio posebnim pismom: "Bravo Molerčiću, bravo!" Kada je 29. maja 1868. godine u Topčideru u šest popodne knjaz ubijen, Anastas Jovanović ovo nije mogao da preboli. Treba znati da je knjaz imao najveće poverenje u njega i kada je Garašanin, najumnija srpska politička glava 19. veka, dao ostavku na mesto predsednika vlade (iz čisto moralnih razloga, jer nije mogao da odobri ženidbu knjaza Mihaila sa unukom svog strica Jevrema, Katarinom Konstatinović), knjaz je Garašaninu poslao 2.000 dukata, i to najskupljih, meyedija. (Ovi dukati su dobili ime po turskom sultanu Abdul Meyedu). Garašanin je odbio novac koji mu je knjaz poslao preko Jovanovića. Kada je Anastas vratio knjazu novac ovaj mu je rekao: "Kažite Garašaninu da primi ovaj novac kao moj lični dar. Do sada me nije ničim uvredio, a ako ga opet odbije primiću to kao ličnu uvredu."

Predsednik vlade puki siromah

Garašanin, koji je godinama bio predsednik vlade, posle prekida sa knjazom bio je puki siromah što je za današnje vreme čudno a onda je bilo normalno. Primio je novac tek drugi put. Stavio ga u kasu pod pečatom i tu je stajao godinu i po dana dok knjaz Mihailo nije ubijen i tek tada je osetio moralno pravo da ga troši. Jovanović je odbio poziv četvrtog Obrenovića, kralja Milana, da i njemu bude dvoroupravitelj, povukao se nešto posle pedesete u penziju i živeo neupadljivo u svojoj kući u Beogradu. Pratio je sve tehničke novine. Bio je među prvima u Beogradu, koji je u svoju kuću uveo telegraf, telefon. Umro je 1899. godine i pred smrt je rekao. "Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo!" (Kažu da je nešto slično rekao učeni i umni Ilarion Ruvarac, kada mu je došao sudnji čas: "Čovek celog života čita, skupi neka znanja i onda ga Gospod pozove k sebi.")

 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“