СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Од чега је боловао и чиме се лечио књаз Милош

БОЉА МОЈА У ТРБУУ ИСПОД ПУПКА

Написао:
др Војислав
Михајловић 1951.

Књаз је био чврстог састава и ретко је побољевао. Али, о свакој бољци - зажаренију око цевки, отоку трепавица, повраћајућој се главобољи, лаксирању чрева, бољи око пупка - писмено је извештавао нахијске кнезове и судије, који су око тога велику забринутост исказивали, па је њихова радост поводом срећног излечења, било од врачара било од лекара који су из иностранства позивани и златом плаћени, бивала већа. Откривају ли та писма Милошеву хипохондрију?

Крајем треће и почетком четврте десетине прошлог века почели су дипломирани лекари у мало већем броју долазити у Србију на привремени или стални боравак а до првих година треће десетине није их уопште ни било. У таквим приликама морао је наш народ, хтео-нехтео, у случају болести прибећи надрилекарима, што није никакво чудо, јер се и сад многи обраћају надрилекарима.

У многом па и у овом, књаз Милош се није одвајао од свог народа. Истина, он је у случају болести како за себе тако и за своју ужу и ширу породицу, позивао лекаре из суседних градова, Аустро-Угарске; али и поред њих призивао је он и надрилекаре.

Износим неколико досад необјављених података о лечењу књаза Милоша и његове деце као и нахијских кнезова у првим десетинама прошлог века у обновљеној Србији.

Имаде једна удовица, именом Живана која зна неке траве од грознице

Поводом болести свог првенца сина Милана, Милош Обреновић пише 24. августа 1822. године из Крагујевца - нахијском кнезу у Свилајнцу Милосаву Здравковићу Ресавцу:

„Мог Милана, фата посведневна Грозница, и не мало и сваку ноћ. Чуо сам, да имаде једна жена именом Живана, удовица, код Стефана Муте, у Дубници Вашој Нахији, која зна неке траве од грознице, кое како даде болестнику, одма га пусти грозница, и не фата више. Тога ради пошиљем овога Мога момка к Вама, и препоручујем Вам, да и ви пошаљете с њим једног Вашег момка у Дубницу, нека ону жену мету на једног коња, и најскорије нека ју доведу овако. Препоручите момцима, кад их одатле будете отправљали, нека кажу жени, куда је и зашто воде, и жена нек понесе такове траве, с коим лечи од грознице. Ово што скорије да совршите."

Милошев секретар Димитрије Давидовић отишао је у Београд, где се бавила књегиња Љубица с децом, па отуд пише књазу Милошу о стању здравља првенца кнежевог:

„Петнајести, 17 и 19 дан месеца Маја прошли су Миљцу (Миљцо = Милан. В. М.) нашем, као дани рочне рознице, хвала Богу! добро; једино нерасположеније и то весма мало, показивало се око 7 сати после подне, 16, 17, 18 и 19 трчао је непрестано и свакако по диванани (диванана = застакљена веранда. В. М.) тако, да није по обичају свом, после подне ни спавао; и свог трчања тог морала му је и жилица брже куцати оно дана; дланови ручица гору му час по час и дан данашњи. И трешања се мало бојим, које му се дају, а нису дозреле... У Београду 20 Маја 1823.г.".

Исти пише Милошу из Пожаревца 6. децембра 1825. године:

„... Г. Милан (кнежев првенац. В. М.) исцелио се од болести своје совршено; сад и говори јасно, као што је и пре говорио, и виче, као и од пре и може слободно и на диванану излазити, када неима ветра; и весео је, хвала Богу као што је и био; само ће јоште кратко време слабост на њему остати, од оне огњуштине произведена; но и она ће добро раном и дијетом отерати се за неколико дана..."

Метањем восковарине и бајањем утолико сам се помогао, да сам од отока ослобођен

Књаз Милош је био темељан човек и чврстог састава, али је овда-онда побољевао. Кадгод је био болестан, он је извештавао чланове Народног суда као и важније нахијске кнезове, то је чинио намерно и с планом, да се његова болест не би преувеличавала и да се о његовом здрављу не би проносили обеспокојавајући гласови по народу. Тако једном приликом а поводом некакве инфекције на нози пише он из Крагујевца Васи Поповићу, нахијском кнезу у Чачку 3. марта 1842. године и извештава га о стању болести, па вели:

... Знате и сами, како сте Ме ономадне оставили у здрављу. Данас могу Вам толико јавити, да Ми се нога хвала Богу добро налази; у листу престало је зажареније са свим, нова кожица подрастла, а стара ољуштила се; са стопале оток спласнуо Ми са свим, и могу ју прегибати по вољи; само Ме јошт, кад корачам, жила, око цеви и за цевију налазећа се побољева; но и ово ће престати, произлази само од дугог неупотребленија ноге. Знате, да су Ми се и очи мало узмутиле биле; но по одласку Вашем отекну Ми трепавице, а за њима и образи; употребљавање лекова лекареви неприносе Ми побољшанија, и будем принуђен тражити помоћ баба; метањем восковарине и бајањем помогао сам се у толико, да су трепавице од отока ослобођене; само је остало јоште мало отока на образима тако, да сам сад Крyи подобан, (Крyа, свакако је име неког од службеника кнежевих. В. М.), кои је увек овако у образима отечен; но и ово ће уздам се у Бога, данас проћи. Ово је данашње стање мога здравља.".

Као рођак и љубимац кнежев, кнез Васо примивши горње писмо, одмах одговара Милошу 5. марта 1824. године:

Како ћете у Пожаревац сићи, где ваздух толико дејствује на тело човечје

„... Писмо послато примо сам, у коему разумевам о побољшанију у ногама Вашег желаемог здравља, но сожалујем разумевајући да јошт тако оток около Главе и Очију непрестае изчезивати.

Докторе да остављате и Бабе да у помоћ призивате и облакшање познаете, та бољетица што се је толико продужило мене је на Докторе и од пређе најжалије било..."

Кнежев секретар Димитрије Давидовић пише Милошу 6. децембра 1825. године из Пожаревца, па између осталог, вели:

„... Хвала Всевишњему Творцу кои Вас је од главобоље ослободио, која у Вас онако жестоко бива. Све заборављамо употребити против подобне, с времена на време повраћајуће се главобоље Периново средство, сирјеч почесто прање главе с млаким белим вином при полазку у постељу; он се куне, да од тог прања жестоке и периодическе главобоље заиста престају, и каже, да је жена његова готова, сваке седмице по један пут главобољу имала; а, одкако је то његово средство почела употребљавати, престала је иста бољетица са свим. Добро би, мислим, било, да и Ваше Сијатељство непропустите употребити исто средство, особито сада, гди намеравате, у име Божје, по вилајету проћи, и у Пожаревац сићи у ово земље доба, гди воздух толико дејствује у тело човечје..."

Овај Перини, чије се средство против главобоље помиње у горњем писму живео је у Сарајеву ако чувени грчки емпиричар, често је по позиву долазио у Србију да лечи Милоша. Свакако је овај Перини имао лепог успеха у лечењу Милоша или код члана његове породице, јер га је он чешће позивао из Сарајева. Тако се по подацима у Државној архиви види, да је Перини још 1825. године лечио Књ. Милоша и да су се тад растали ка добри пријатељи. У једном писму од 4. децембра 1827. године Перини се захваљује Милошу на писму и поздраву. По једној квити од 28. августа 1828 год. Перини је примио од књаза Милоша хиљаду форинти сребра (у оно време велика сума) за лечење.

О овом Перинију, Линденмајер, пишући о лекарима емпиричарима уопште вели: „Један од тих био је неки Перини. Овај Грк по народности није био без лекарског знања, одликовао се и одвајао од обичних калијатра. Код Милоша био је добро виђен и питан за лекарски савет. Често је долазо лекарским послом у Србију на кратко време, али у нашу службу није никад ступио."

Исте ове, 1825. године, само неколико месеци раније, књаз Милош се био разболео, само не знам од какве болести, па га је лечио, врло вероватно, његов лични лекар др Вито Ромита. Свакако да није било брзог успеха у лечењу, те је Милош био с њим незадовољан и тражио је другог лекара. Како је у то време био Перини у Београду, највероватније већ због чега другог позван из Сарајева од књаза Милоша, то Милош пише свом чиновнику у Београду - Георгију Поповићу, да Перинија одмах упути к њему у Крагујевац. Примивши такву заповест, Георгије Поповић одмах 21. јула 1825. године извештава књаза Милоша у Крагујевцу:

„Примио сам Ваше писмо по суруyији (суруyија = поштар. В. М.) синоћ мени послато, и по заповести Вашој сад одмах пошиљем Вам доктора Перини; у истом писму јављате ми с почетка, а да Нашем доктору саобштим за кои узрок к Вами полази, зато сам ја Перину вообште рекао, да понесе различити лекова, на случај какови болести и ето Перин на Ваши тарници одма полази. Покорњејше Вас молим Господару, дабиме опет приликом о состојанију Вашег здравља известили."

 

Не знам шта ћу најпосле с оволиком слабошћу мојом

Као што сам већ у почетку напоменуо, Милош уобичајавао да о својој болести извештава чланове Народног суда. Почетком августа 1826. године разболи се Милош вероватно од акутног црвеног катара и о тој болести три пута је за неколико дана извештавао чланове Народног суда Тако први извештај гласи:

„Благородна господо кнезови Суда Народног!

... Ја сам хвала Богу овди здраво и безбедно приспео, и децу у пожалатељном здрављу застао; она су ми хвала Господу Богу здрава, но ја почео сам од неколико дана лаксирати и тога ради медицине узимати, а најпосле бојећи се да из овог лаксирања што друго породило не би, дозвао сам доктора из Беле Цркве да види штае, кои ме уверава, да је ствар мало важна, и да му неће бити тешко, сасвим оздравити ме...

У Пожаревцу 3 Августа 1826.

Ваш доброжелателни
Милош Обреновић
Сербије Књаз"

 

Дворац кнеза Милоша у Крагујевцу, потоњи Официрски дом: „Хвала свевишњем творцу који Вас је од главобоље ослободио", пише кнежев забринути секретар, Димитрије Давидовић (у историји познат као „отац српске штампе") и препоручује сигуран лек - пред спавање треба опрати главу млаким белим вином

Изгледа да је књаз Милош био нестрпљив и нервозан болесник, нарочито у погледу трајања болести, мислећи да се свака болест може и мора брзо излечити. Тако већ сутрадан но првом извештају члановима Суда народног о овом обољењу, опет им пише и описује своју бољетницу, јадикујући се како га болест не напушта. У писму од 4. августа пише он члановима Народног суда:

„... Боља моја у трбуу испод Пупка трае јоште, и што више Средства против исте боље употребљавам, толико више боља чиними се напредује и данас принуђен сам био, осим Белоцркванског Доктора кои је овди био, и Земунског Минаса позвати дати, незнам штаћу најпосле с оволиком слабсћу мојом да чиним..."

Примивши овај други извештај о књажевој болести, чланови Суда Народног забрину се и обеспокоје па реше, да један од њих лично оде Милошу у посету и изрази му у име свих њих жељу за што скорије потпуно оздрављење. Они тако и учине. Књаз Милош, захваљујући се на тој њиховој лепој жељи, поздравља их и јавља им, да му се болест окренула на боље и да је на путу потпуног оздрављења. Милошево писмо гласи:

„Овај час Приспе Мата, с соглашенијем Вашим овамо пошавши овди, а донесе ми писмо Ваше под числом 7 августа о.г. како из писма овог, тако и усменог изјасненија Матиног, видео сам с крајњим удовољствијем знатно беспокојство Ваше сверху положенија онако доиста силно нарушеног здравља Мојег, за који знак чувствителног участија и привержености Ваше к лицу Мојем, одрећи Вам немогу благодарност и внутрење задовољство Мое... 6 овог месеца Но 999 јавио сам Вам да сам се с здрављем побољшавати почео, и доиста у мисли и надежди мојој преварио се нисам, ибо здравље Моје напредује, е чувствујући више ни најмање беспокојствија у внутреност Моју... Ову сву лакоту и готово могу рећи, совршено изцеленије Мое, имам благодарити јединствено очајателном отвараженију Мојем, с коим усудио сам се медицинални лаксир узети, против седмодневног наравног лексирања моег, на велико удивленије и Ећима и свију Мои околостоећи кое је пожелателно дејство произвело; Минас није ми могао доћи сбог собствене болести, и да је дошао, нашао би ме полак исцељена, јер сам ја Моју коцку већ бацио био... У Пожаревцу 8. августа 1826 године."

Куга на масне тканине неприлепчава се

Кнежев секретар Димитрије Давидовић пише 1. августа 1828. године нахијском кнезу Милосаву Ресавцу у Свилајнцу и обавештава га о распореду путовања Милошевог - писмо гласи:

„Благородни Г. Милосаве!

Једва данас могу Вам на писмо Ваше од 30 Јулија одговорити. Господар полази, у име Божје, сутра из Пожаревца, и ноћиће у Кули; а оданде ће у петак у Витовницу на ручак, а у Шетоњу на конак. У Шетоњу изволите и Ви доћи, тако наручује Господар, кога сам нарочито Вас ради питао.

Данас је почео Господар узимати Хину против грознице, надамосе да по употребљенију ње неће му више ни доћи.

Поздрављајући Вас љубезно, остајем

Ваш искени брат
Дим. Давидовић."

Књаз Милош волео је овда-онда да даје савете својим љубимцима, - нахијским кнезовима и другим својим службеницима, шта и како треба да доступе, кад се они или ко у њиховој породици разболи. Тако он пише Милосаву Ресавцу, нахијском кнезу у Свилајнцу, чије је дете било оболело;

„Овди је долазила мајка Ваша са дететом, ал је бадава, нити бабе од овакве ране помоћи умеју. Ја само једино средство знам, коим би може бити помоћи му се могло, и зато неизоставите одма писати кн. Васи, нек Вам учини љубав, и нек Вам добави и пошаље оног турчина из Ужица, кои је покојног Обренчића нашег од таке ране видао, и после ишо, те Крафејзића дете излечио. Он од такви рана зна, и ако он не узможе помоћи, слободно и нетражите даље лека. А негубите времена, него одма пишите и молите кнеза Васу, да Вас га пошље; и пратите тога ради суруyију једног Вашег. У Пожаревцу 13 Августа 1829 год..."

Кад је 1837. године беснела куга у Србији Милош је неуморно радио на сузбијању те опасне заразе, управо у његовој личности било је усредсређено све оно што се тицало борбе против куге и њеног сузбијања. У јеку помора од куге искрсло је питање, како ће се и ко ће сахрањивати умрле болеснике од куге, јер се тог посла нико није хтео примити. Напослетку је решено, да се за тај посао узимају осуђеници, па је тако поступљено, поред осталих окужених села, и у селима Ваљевског округа, у којима се била појавила куга и приличан број жртава однела. Поводом тог питања о сахрањивању кужних мртваца кн. Милош из Крагујевца 19. августа пише „военом Команданту Подринско-Савског у Ваљеву или гди буде".

„За ону двојцу коју смо у Ваљевску послали да од куге умреше сарањују, препоручујемо Вам, да наредбу учините, да они како цело своје, тако и кошуље своје мастлом или зејтином што већма могу намажу, јербо смо извештени, да куга на онако мастне људе и хаљине неприлепчава се, и да је то по најбоље средство, против заразе ове, но при свем том нека се и опет са другима немешају и сами нека чувају друге од мешавине."

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“