СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

ПРОСЛАВА 25 ГОДИШЊИЦЕ УМЕТНИЧКОГ РАДА СТЕВАНА МОКРАЊЦА 1909. ГОДИНЕ: ЛОВОР И ГОРКЕ ПИЛУЛЕ ЗА СЛАВЉЕНИКА

ЦРВЕНО-ПЛАВО БЕЛА МУЗИКА
И ЦРНО-БЕЛА КРИТИКА

Пише:
Слободан
Турлаков

На "Коларцу", пре готово девет деценија, 30. априла 1909. - док је српство лечило ране добијене аустријском анексијом Босне и Херцеговине - одржан је концерт "пред најдоличнијом публиком", којим је Стеван Мокрањац прославио четврт века свог уметничкго рада. Аплаузи, цвеће, комплименти, одликовања, говори... све је било како доликује и како такав великан српске музике заслужује. Осим неколико критика у новинама! Било је много савременика, који се баш нису дивили Мокрањцу као музичару. А било их је и таквих који су га напали да је "оружје у рукама реакционарних власти", како троши велике државне новце на инострана гостовања свог хора ("на непотребне излете"), па и оних који су му замерили да је "масон и службеник масонске владе". А један од отаца српске музике биће нападнут и да је - антисрбин

Опште је познато да се историја наше музике почела одвијати у војној музици (од 1831, када је Шлезингер са својом бандом дошао у Крагујевац, на двор књаза Милоша), у Београдском певачком друштву (основано 1853) и у Народном позоришту (основано 1868). Сва три ова чиниоца су се током прошлога, па и на самом почетку новога века, у својим делатностима често прожимала, имајући пред собом не само уметничке, већ и националне задатке и циљеве, који су били утолико значајнији колико је Србија све више преузимала улогу Пијемонта целога Српства. Шта-више, ноторна је чињеница да је наша музика, у целини узев, имала пр-венствено и превасходно национални циљ, и да су пред њим бледели сви остали, што и овлашни поглед на програме ондашњих концерата и представа показује и доказује.

По природи ствари, БПД је у томе предњачило, јер је оно почев од 1857, тачније од када је Корнелије Станковић преузео дужност његовог хоровође, постајало изразито национално друштво, певајући све више, и убрзо потом, искључиво домаћу музику, у првом реду својих хоровођа, после Корнелија - Даворина Јенка, Јосифа Маринковића и Стевана Мокрањца, који су, свак на свој оригиналан начин, дали свој непроцењиви допринос изградњи тог и таквог правца, својим делима. Уобичајено је да се Даворину Јенку увек додаје да он, као рођени Словенац, није могао у довољној мери да осети српску "жицу" у музици, што је чиста глупост, јер је он својом музиком стварао баш ту чисту српску музику, чак толико да су многе његове песме из позо-ришних комада (преко 50) постале у пуном смислу речи - народне. (Довољно је подсетити само на "Черго моја, чергице", на текст Милорада Шапчанина).

Међутим, ако се Јенко делио између БПД и НП, у ком је од 1871. капелник са несагледиво многим обавезама, права је срећа за нашу музику, па дакле и за БПД, што су потом дошли Јосиф Маринковић и Стеван Мокрањац, који су се у далеко већој мери могли посветити својој дужности у самом друштву, посебно Стеван, који је готово сав свој композиторски рад и њему посветио, изграђујући и свој стил према његовим моћима, и обрнуто подређујући његове моћи свом сти-лу, што је и уродило познатим пло-дом, од преко 150 што световних, што духовних дела, са 15 руковети и Ли-тургијом, као врхунцима. Дабоме, ми при свему томе не губимо из вида и Мокрањчев рад у Српској музичкој школи (основана 1899), али он тамо није био усамљен, имао је крај себе сјајне помагаче у лицу Станислава Биничког и Цветка Манојловића, који су, свак на свој начин, били прави стубови те школе.

Српска песма, уз српску тробојку:
пропаганда ослобођења и уједињења

Овај убрзани прелет преко зачетка и првих корака, у много чему битних, у развоју наше музике, учинили смо само зато да бисмо дошли до нужности прославе 25. годишњице уметничког рада Стевана Мокрањца, која ће бити обављена у два дела, најпре у Београду, 6. маја 1909, а потом у његовом родном Неготину, и успутним свраћањем у румунски обалски град Турн Северин, две недеље касније, о Духовима. Наравно, као што је и ред, оба пута уз БПД, јер су они током другог и нераздвојног рада, постали нека врста сијамских близанаца.

Била је то бурна година, тек два месеца пошто је, некако забашурена наша крвава рана створена анексијом БиХ, када смо, под притиском великих сила, морали званично да изјавимо не само да та анек-сија није против наших виталних интереса, већ и да гарантујемо да ћемо сузбити сваку пропаганду која би била уперена против Аустроугарске, тог нашег дин душманина, и њених интереса у анектираним српским земљама. Да пометња буде већа, у то време пало је и "одрицање" престолонаследништва од стране принца Ђорђа и устоличење краљевића Александра на његово место, а, опет, с друге стране, срећом, дошло је до какве-такве коалиције свих странака, оличене у влади старога Стојана Новаковића, тако да је изгледало да је дошло до великог "народног" помирења, свеједно што је свима било јасно да је до њега дошло тек под притиском спољних околности, а не и свести о нужности јединства свих Срба, пред општом опасношћу. (Дакле, као и увек, иста прича са Србима, с том разликом, што смо данас изгледа поштенији, јер ни при сличним притисцима и још горим опасностима, не успевамо, чак и не желимо да се објединимо!)


Јосиф Маринковић

Прослава је требало још једном да потврди заслуге Београдског певачког друштва и његовог диригента Мокрањца, не само у музици, него и на националном пољу, где је Друштво носило прворазредну мисију буђења националне свести и пропаганде српских националних циљева - ослобођења и уједињења свег Српства. Поготову што се све одвијало у бурним временима. Рана створена анексијом Босне и Херцеговине, није залечена, Србија је под притиском великих сила морала званично да изјави да та анексија није против наших интереса, и чак да гарантује да ће сузбити сваку пропаганду против Аустро-Угарске, а влада старог Стојана Новаковића, покушавала страначком коалицијом да дође до некаквог "народног уједињења", пред притисцима спољних сила. На концерт је дошао престолонаследник Александар, министри, официри... био је то музички догађај, али и "тиха" мани-фестација српских наци-оналних осећаја. "Музички" критичари дали су јој обе-лежје политичке природе, подводећи естетику под плашт политичких, страначких интереса, често супротстављених националним. Чак и један Мокрањац био је жртва тих "партизана". Али и зависти својих колега музичара, чак и једног великог Јосифа Маринковића.


Међутим, баш у таквим околностима, требало је да та прослава још једном потврди неоспорни факт о националној мисији БПД, па дакле и дела самог Мокрањца, што је струјало читавим Српством, не само благодарећи њиховим бројним гостовањима широм српских земаља, већ и одушевљеним копирањем и имитирањем њиховог рада по целом Српству, тако да није било ни једног српског певачког друштва, које се у свом деловању није угледало на БПД и на његов репертоар. Била је то једна тако спонтана и свеопшта пропаганда српских националних циљева - ослобођења и уједињења свих Срба - да је данашњем времену које сулудо ужива у својој националној отуђености и недефинисаности, бивајући тако недостојно своје очигледне трагедије, једва схватљиво. Одиста, на све стране се орила српска песма, проносећи српски завет и аманет, и вазда уз српску тробојку, као знамену окупљања и препознавања, да се никаква контрапропаганда, па и полицијске забране у непријатељ-ским земљама нису могле испречити и онемогућити ширење тог свеопштег српског флуида.

Концерт код Коларца:
ложе 30 динара, банкет 5 динара

Наравно, готово сви ондашњи листови, сматрали су за нужно да се огласе поводом Мокрањчеве прославе, неки чак и са пригодним текстом о самом слављенику.

Тако ће "Вечерње новости", још 30. априла 1909. објавити програм саме свечаности:

"т. мај тек. год. у НП; БПД при-ређује Мокрањчево вече са овимпрограмом: I део: 1. - X руковет (Охридске песме), мешовит хор; 2. - IV руковет, тенор соло, хор и гласовир; 3. - VII руковет (Македонске песме), мешовит хор; 4. - XII руковет (Битољске песме), мешовит хор; 5. - Приморски напјеви, мешовит хор; 6. Плач Матере Божје, мешовит хор; и 7. - И руковет, мушки хор (певају стари чланови). II део: 1. а) II руковет, б) Козар, мешовит хор; 2. Лем Едим, балада са бас соло и гласовир; 3 XI руковет (Македонске песме), мешовит хор; 4. VI руковет (Хајдук Вељко), тенор соло и мешовит хор; 5. - Две оријенталске, мешовит хор; 6. - Акатисте, мешовит хор; 7. - V руковет, мешовит хор.

После концерта биће код "Коларца" приређен банкет у част слављенику.

За концерат су цене оперске, сем ложе у партеру и 1. галерији, која су по 30 динара, а за банкет се плаћа 5 динара од особе.

Карте за концерт и улазние за банкет могу се добити сваког радног дана у стану друштва - Чика Љубина ул. бр. 16, од 6 - 8 часова увече."

"Политика" ће, на сам дан концерта, обавестити да се "Одличан баритониста, проф. др Бошко Петровић из Новог Сада, одазвао позиву и певаће вечерас Лем Едима", чиме је та енигма из наведеног огласа отклоњена.

Престолонаследник, министри, дипломате,
официри и друга "најдоличнија '' публика

Сутрадан, по концерту, "Политика" ће рећи, како је "синоћ у Београду била једна тиха, готово породична свечаност", иако је то била и "свечаност целога Српства... Тиха и без велике помпе, онако као што је тиха и нарав слављеникова." Извештаје ће дати и "Мали журнал" и "Труба".

"Кад се дигла завеса: 28 дама у белим комплетима, и око 50 господе у салонском оделу", а пред свима њима "Управа Друштва, са слављеником на челу". Наравно, публика је "бурно поздравила слављеника". Потом је прочитан Краљев Указ, којим је слављеник одликован орденом Св. Саве III реда, који му је предао Председник друштва.

Не улазећи у детаље, "Политика" тврди да је концерт "изврсно изведен", а "Мали журнал" да је "слављенику публика целог вечера клицала: Живео! Живео!"

Посебан куриозум концерта били су стари певачи певајући Прву руковет, коју су после одушевљеног пријема, морали и да по-нове.

Иначе, позориште је било дупке пуно "најдоличније публике" - даме и господа, пријатељи вокалне музике, дипломатија, официри... Били су и престолонаследник Александар и принцеза Јелена, као и министри просвете и спољних послова...
Пред почетак другог дела концерта изнесени су поклони и венци које је слављеник добио.

То су росне руковети,
што на срце браћа мећу

У "Самоуправи" ће два дана после прославе преводилац Севиљског берберина (у драми) Милорад В. Петровић објавити један овакав стихоспев:

Стеви Ст. Мокрањцу
(у споменицу на 25 годишњу прославу)
Шта се сија са Мироча
Сусрет дану у раздање
Што но ми се окитила
Неготина и Мокрање?...
Са планина што их круже
Једна песмом: чедо мило,
Једне: сине!... друге: друже!
У песму су поздрав слиле
Од планине до планине.
Добро дошо, чедо мило,
Друже драги, славни сине!
То је лепо српско сунце
Раширило сјајна крила
То је поздрав, то је песма
Српских гора, српских вила.
То су росне руковети
Што на срце браћа мећу
Па са песмом слављенику
Ловор венац славе сплећу.
Он је песму удесио
И дао јој крила лака
Да се вије преко гора
Преко мора и облака

Рекосмо већ да су неки листови и часописи искористили ову прилику, да дају једну потпунију и заокругљенију слику о Мокрањцу, утолико пре што је он, у својој 54. години живота, иза себе имао већ готово сва своја дела.

Такви текстови појавиће се у "Самоуправи" (два наставка), у "Српском витезу", у "Недељном прегледу", у "Делу" и "Бранковом колу"...

За данашњу публику, биће, сигурно, прилично изненађење што ови текстови нису испуњени унисоним хвалоспевима Мокрањцу, који је, треба знати, код својих савременика, у том погледу, много лошије прошао, но код каснијих генерација. Од њих је он морао да отрпи многу критику, па чак и оспоравање, што се касније није дешавало, већ и зато што је Мокрањчево дело издржало искушења времена, а и због тога што су настали нови стваралачки про-блеми и нова интересовања, која су била далеко од духа Мокрањ-чевог стваралаштва, па је оно једноставно заобиђено.

Српски народ прожет поезијом и уметношћу

Тако у "Самоуправи" (14. и 15. маја 1909) извесни Љубодраг, пореди Мокрањца са Вуком, истичући да као што се "данас јасно увиђа значај Вукова купљења наро-дних песама за нашу литературу, тако је исти значај Мокрањчевог купљења мелодија за нашу музику", чиме су, као и код Вука народне песме, тако и код Мокрањца народне мелодије, спасене од заборава, те ће му "потомци одати хвалу и признање што им је сачу-вао од пропасти и дао уметнички хармонизирану многу лепу и умилну српску мелодију". Он ће, сем тога, Мокрањцу приписати у неоспорену заслугу и што је "успео од обичне певачке дружине локалног значаја и мање-више космополитског карактера - какво је било БПД пре Мокрањчевог доласка за његовог хоровођу - да створи друштво високог гласа, које је било, не само од првих међу нашим и словенским друштвима, него које је могло да се са успехом такмичи - по оцени стручних гласила на страни - са установама исте врсте, народа доста умаклиход нас у култури, и друштво које је представник чисто националног правца и уметности". Штавише, "Друштво одушевљава српском песмом Србе у Краљевини, подстиче да не клону и одобрава српском песмом потлачене Србе, Србе ван њених граница; друштво достојно репрезентује српску песму по словенским и страним државама..." И на крају Љубодраг наводи одломке из критика са гостовања БПД у Пешти, у Петро-граду, Лајпцигу, у Дрездену... Ду-бровнику, Цетињу, Загребу, Софи-ји..,, све сами хвалоспеви и Мокрањцу и његовом хору.

Јавио се и "Српски витез", месечни орган Удружења витешких друштава - гимнастичких, борачких и спортских - који ће у свом првом броју од 15. маја 1909, из пера непознатог аутора донети и један краћи, пригодан текст поводом Мокрањчеве прославе.

Пошто је најпре констатовао да "Српски народ, који је прожет поезијом и уметношћу, који има целу своју историју препевану и чије синове и данас прати песма од колевке па до гроба..." он ће истаћи и другу, не баш много похвалну истину, тј. да "ипак, ипак, и у најновије доба, има врло мало својих одличних синова, који су композитори првога реда, и који проносе српско име и српску уметност кроз цело Српство и ван његових граница"... па је, самим тим, име и дело Стевана Мокрањца колико радосни изузетак, толико и значајније. Јер, "Стева Мокрањац јесте један од наших најбољих живих композитора, који нас је све задужио и доказао да је вредан син свога народа."

"Српски витез" ће подвући и трећу чињеницу, тј. да Мокрањац и БПД представљају једну недељиву целину, и "то колико њима служи на част, толико и свима нама - поштоваоцима, на радост и утеху".

Лист који уређује син председника владе

Ако су претходна мишљења била афирмативна по Мокрањца и његов БПД, у "Недељном прегледу", политичком, књижевном и научном недељнику, који је у другој години његовој, уређивао др Милета Новаковић, син тадашњег председника коалиционе владе, Стојана Новаковића, извесни Брутус (по свој прилици Милутин Чекић, будући редитељ НП), целу ствар (у броју 21 и 22, за 1909.) спушта на земљу, и то хладну и сумњичаву, тражећи тако и ту један објективнији, па зато и реалнији суд о Мокрањчевом месту и доприносу српској музици.

Већ у самом уводу, он би да одреди Мокрањцу једно ниже место, мада му не оспорава, у том и таквом одређењу, заслужну вредност.

"... Ми не можемо познати дух свога народа, докле не сазнамо ка-рактер његовог уметничког ства-рања, нити можемо створити у области чисте уметничке музике знаменита дела, докле не упознамо дух народне уметности. За прво је потребан систематичан, покретљив, испитивачки дух, за друго индивидуалан, стваралачки геније."

Из онога што следи, види се да Мокрањац, по његовом мишљењу, припада "првом духу", за разлику од Јосифа Маринковића, ког ставља на само чело, па каже: "На пољу прибирања народних мотива Ст. Мокрањац заузима, за последње три деценије, једно од првих места. Као год што је Марин-ковић, у области чисте уметничке музике, дао дела од велике вредности, тако је и Мокрањац, скупљајући српске народне мело-дије, дао дела од трајне вредности, која ће служити садањим и будућим младим музичарима као врло корисна за студије. У њима ће српски певач наћи најприкладнијег излива, музичар знаменит материјал, а слушалац врло пријатно уживање. То су ствари које смо научили, можда више волети него ценити, али које увек радо слушамо, јер их разумемо и истински уживамо у њима."

Ономе ком све ово још не значи очигледну деградацију, Брутус ће пружити још директнији и неопозивији суд: "Карактеристично је и треба нарочито истаћи, да се највећа активност Мокрањчева показује у скупљању - да не речемо разрађивању - народних мотива, у склапању "потпуриа" (најпримитивнија музичка форма), докле му је плодност као уметника много мања, у поре-ђењу бар с другим нашим му-зичарима." Јер и ако има "и неколи-ко чисто уметничких композиција"; оне ипак "и квалитетно и кванти-тативно изостају од првих." Истина, поменуће да је радио са "доста успеха на пољу црквене музике", али, и тај рад је остао у сенци његових "руковети", које, мада се "често и радо певају", нису друго до "потпури" народних мелодија, "са скромном и лепом хармонизацијом, у којима је увек, што је могуће више, очувана карактеристика народног духа".

"Некорисни излети" и "велики трошкови":
певачко друштво под масонским утицајем

У завршном делу свога текста Брутус признаје да није стручњак и да, с тога, таквима оставља да "улазе дубље у оцену Мокрањчевог рада" чиме као да је дао шлагворт Душану Јанковићу, гимназијском професору и соло певачу, који је, по Ђорђевићевом "Биографском речнику српских музичара", завршио прашку "оперску школу", дакле, био признати музички стручњак, мада су му сви од реда, сем Јосифа Маринковића, оспоравали сваку вредност, па и стручност, што се и анкетом "Вечерњих новости" (током септембра 1909), и показује. Но, за нас то није битно, утолико пре што је он био критичар (радикалског) часописа "Дело", а и новосадске "Заставе", и као такав био присутан у јавности. Међутим, треба рећи, био је и интимни пријатељ са композитором Јосифом Маринковићем, који, опет, са своје стране, готово да никог није трпео, па ни Мокрањца, али ако се то и знало, нико није смео да "удари" на њега, јер, ако ништа друго, његове соло песме представљају један такав стваралачки излет и узлет, којим би се многи, и у свету признати, композитор, поносио. Нема сумње, тог је био свестан и Душан Јанковић, и користио је на свој начин пријатељство са њиме, па је често и у име њега, све од реда "секао".

Тако ће се најпре окомити на Мокрањчев рад у оквиру БПД, посебно се обарајући на њихове "многе излете ван земље", за које је однекуд пронашао да су ти - "некорисни излети" - увек и вазда чињени у време "кад су реакционари на влади и кад се укидају устави", па још и то, да су се ти "велики трошкови" покривали из тзв. "диспозиционог фонда". Са овог растојања тешко је установити наведени начин покривања трошкова, али је зато лако установити први део тврдње, о реакционарним владама и укидањима устава. Наиме, с обзиром да је иза "Дела" стајала радикална странка, са Стојаном Протићем као уредником и главним сарадником на челу, онда је јасно да се наведеном тврдњом, најпре мислило, на званично "високог заштитника БПД", тј. на самог краља Алек-сандра Обреновића, на његов др-жавни удар 1893, одн. укидање Устава из 1888, 9. априла 1894, за владе Светомира Николајевића, првог српског масона и мајстора ложе у Краљевини, који ће у слободне зидаре, поред других културних и јавних радника, увести и самог Мокрањца. Николајевић ће бити веома близак БПД, биће чак и председник одбора за припрему одласка БПД у Дубровник и на Цетиње, 1893, а у време гостовања у Солуну и Скопљу, 1894. био је председник владе, и како Спиро Калик признаје у споменици поводом 50 годишњице БПД, (стр. 87), "морално и материјално помагао да Друштво лепо изврши свој задатак". Уз то треба знати да је Николајевић, сем што је био цинцарски зет, био и оснивач националног друштва Св. Сава", које је своју активност највише управљало баш према Југу, на Стару Србију и Македонију, па је његово залагање за то гостовање било много чиме условљено и инспирисано, али увек у смислу на-ционалне пропаганде. Даље, Николајевић је стајао на становишту да је Србији, против Аустрије, нужно пријатељство са Мађарском, па ће, у том смислу, форсирати и одлазак БПД у Пешту, крајем 1894. иако је, како и сам Калик каже, било Срба који су "зло гледали" на тај пут. Гостовање у Софији и Цариграду, о Ус-крсу 1895. збило се у време Христићевог министарства, који је увек важио за крајњег реакционара, а у Цариграду главна помоћ БПД био је сам др Владан Ђорђевић, који је такође имао исто обележје.

Гостовање у Русији, крајем августа 1897, пало је под владом Стојана Новаковића, ког су радикали као напредњака - дакле, као свог партиј-ског непријатеља - такође могли сматрати реакционаром. И коначно, гостовање по Немачкој 1989. "покривала" је влада др Владана Ђорђевића, која је у нашој историји у најцрњем светлу приказана, а значајно је, у том погледу, и то да је по повратку из Немачке, БПД са својим хоровођом, приредило концерт са истим програмом, на двору, за краља оца и краља сина, којом приликом је, како каже Калик, Мок-рањац добио читав низ похвала од присутних краљева, чак је и - уна-пређен.

Но, нека је све тако и било, не треба сумњати у то, да су страначки разлози били ти који су омогућили Јанковићу да се овако непринципијелно окоми на несумњиви и велики допринос БПД нашој националној пропаганди у иностранству, посебно међу нашом поробљеном српском браћом у Аустроугарској и Турској.

Међутим, у својој заслепљености Јанковић иде тако далеко, па се пита али и тврди: "Зар не би било боље, лепше и саветније да је Друштво походило сеоске саборе и преславе, појало у цркви, а после подне певало народу родољубиве песме, да и српски сељак осети лепоту хармоничног певања..." но што се ишло да се "културнијим народима од нас, дају концерти"!?

Оштра критика Мокрањца:
театралност, фриволност и антисрпство

Супротстаљајући Јосифа Маринковића - Мокрањцу, Јанковић заборавља да се и Маринковић, својим Колима, бавио "потпуријима, сме-шама, збиркама, руковетима", и ма колико да је његово дело у области соло песме вртоглаво високо, мора се признати да се у тим "Колима" грдно спустио испод Мокрањца, што је и онда већ било јасно, а камоли данас. Но, то Јанковићу не смета да би нападао Мокрањца, и да тврди како би "таква (Мокрањчева) потпурија можда имала неке вредности да су прављена пре појаве Корнелија Станковића, кад је била оскудица у хорској литератури. Али, данас, после многобројних хорских песама Хорејшека, Хавласа, Максимовића и Јенка, а нарочито после обилног рада Ј. Маринковића и др, такав посао је постао не само излишан, него се сме с правом рећи, да је такав рад декаденција на пољу уметничке хорске музике". Наравно, чак и кад би све било тако како Јанковић тврди, време је показало да од свих тих "многобројних песама" осталих аутора, није остало ништа, а оно што је он прогласио за "декаденцију", да се афирмисало и одржало.

Јанковић ће се окомити са истом жестином и на Мокрањчев рад у црквеној музици, посебно на Литургију, за коју ће рећи да није Мокрањчева оригинална творевина, не-го народна, само што је "на други на-чин хармонизовао, но што је то ра-није учинио Корнелије Станковић, са много мање претензија". Али, да је "баш тај други начин хармонизовања, допринео да нема потребне ре-лигиозности", штавише, "да су поједине песме, не само театралне, него чак и фриволне, на пр. Свјат".

Наравно, рекли смо већ, све то нема никакве везе са правим стањем ствари, али у полемикама и текстовима овакве врсте, код нас је фактографија увек само сметала. Битна је унапред створена теза, коју и не треба доказивати, већ је само изручити на одабрану главу.

Заједнички знакови који раштркан наш народ чине целином

Јанковићу зато и не смета једна ординарна глупост коју ће избацити поводом Српске музичке школе, за коју ће рећи да "осим назива, нема ничег српског". Јер, забога, "програми испитних концерата кипте од пијеса - стране музике". У време кад српска инструментална музика једва и да постоји, он тражи српску музику на њеним испитима, и пошто је Мокрањац, као њен директор не дозвољава, јасно је да је антисрбин!

Но и поред свих тих и таквих скандалозних "оцена", он ће се на крају, подичити и сам себи похвалити: "Ми смо смело погледали истини у очи, изнели смо право стање ства-ри, а слављенику одредили место које је заслужио", тј. да не може бити горе и неславније.
Заједнички знакови који раштркан наш народ чине целином

Срећом, мало пре њега, у "Бранковом колу", које је излазило, као што се зна, у Сремским Карловцима, композитор Петар Коњовић, тада већ наставник СМШ, али који је због "ушљивих београдских хотела" становао у Земуну - које одредиште и у овом напису апострофира - објавио је један текст о Мокрањцу, који, иако писан, пет година пре Мок-рањчеве смрти, даје многе луцидне и дефинитивне судове, који се могу и данас потпуно прихватити.

Краљ Петар Карађорђевић, са председником Владе Јованом Авакумовићем (једним од цивилних чланова "Црне руке") на улицама Београда: радикалски критичари Стевана Мокрањца и Београдског певачког друштва оптуживали су хор и његовог диригента да је служио "реакционарним" режимима. - Високи заштитници Друштва били су владари династије Обреновић, председник Друштва био је Светомир Николајевић, шеф српске масонске ложе "Побратим" и председник једне од марионетских влада краља Александра Обреновића, који ће у своју масонску ложу примити и Стевана Мокрањца

"Деловање Ст. Мокрањца испуњава два крупна захтева, која постављамо кад приступамо делу нашега уметника: његово дело пре свега чини утисак здраве творевине, у којој је намах уочљива хармонија оних закона по којима једно дело постаје уметничко дело. Други нам захтев испуњава оно што можемо осећати само ми, које са уметником везује сродна крв, сродно мишљење и осећање, када се у његовој активности одсјајује наша воља, и кад у његову делу налазимо једно заокружено задовољење својих сопствених можда неодређених, али инстинктивних тежњи", чиме је на упе-чатљив начин указао на дубински национални карактер Мокрањчеве музике, и, у исти мах, на њену "употребну" вредност, ношену здрав-љем његових "творевина".

Полазећи од ноторне истине да "велика уметност не тражи увек велике форме", Коњовић одмах потом пружа и доказ кроз Мок-рањчеве Руковети, које су "мале по обиму, али имају садржину, која није само особена и егзотична, но која својим склопом и својим испу-њавањем трајних уметничких зако-на, никада не одриче потпуни уметнички утисак. И баш због тога, што обрађивање и склапање народних песама води обично другом правцу, а најчешће тзв. 'сплету', 'смеси', 'потпурију' итд, теже је било у први мах схватити особености Руковети (које су уосталом створиле нарочит уметнички појам, и које ће у нашем уметничком лексикону имати само једно значење) - и уочити новину посла, који у уметност нашу улази са нарочитим задатком".

Колико је Мокрањац у томе успео и колико је он својим Руковетима унео у нашу музику једну новину трајне вредности, Коњовић опомиње да је (у нас) "обрађивање наших народних песама старије од Прве Руковети Мокрањчеве", али да је тек њом и њиме, "српска музика добила један нарочит, с в о ј облик и тип, који се развија и у којем се дубоком и живахном уметничком сурадњом, износи оно што чини нашу народну лирику тако богатом и карактеристичном". Штавише, "снага Руковети, као уметничких композиција, баш је у оном унутарњем склопу, у оној чврстој логи-чности тонској, којом су повезани поједини ставови, између којих опет постоји нарочита унутарња, да ре-чем психичка сродност... Врх свега тога, текстуална спона је од једне на другу Руковет све чвршћа, и заокруженија, тако да је очевидно развијање од Прве до Четрнаесте".

Коњовић је у овом кратком и пригодном чланку, веома срећних мисли и опредељења, које готово квинтесентно излаже, непрестано бивајући у центру свега онога што је одредило и учинило Мокрањца - Мокрањцем. Па ће тако указати и на једну, вероватну случајну, али, веома битну одлику у Мокрањчевој уметности, која је могла настати и из Мокрањчеве жеље да буде свуда присутан и популаран, кад се обраћао нашим народним мелодијама из свих српских земаља.

Наиме, "један још нарочити, етички моменат карактерише Руковети. Стилизоване по појединим крајевима, у којима живи наш народ, и са ретким разумевањем свих оних нијанси, што одаје сваки наш крај у дијалекту, ритму, темпераменту, садрже и изразују оне заједничке знакове, који наш народ и поред тако раштрканих терена, чине једном потпуном целином." (С.Т.)

Хајдук Вељко "на лепом српском Дунаву"

Жеља организатора и носиоца Мокрањчеве прославе, дакле, БПД, била је да се она свечано обележи и у Неготину, слављениковој постојбини, у ком је Друштво било већ једном, далеке 1892, приликом от-кривања споменика бесмртном јунаку Крајине, Хајук Вељку. Са тог првог боравка (18/20. јуна), постоји веома исцрпан извештај у књизи Срете Стојковића, директора ондашње гимназије "Вук Караyић" Београду, под насловом: "На лепом српском Дунаву". Том приликом први пут је певана Шеста руковет, са песмама о Хајдук Вељку, што је био дирљив Мокрањчев дар свом родном граду, а који му је донео сребрну медаљу друштва "Св. Сава", предату од стране секретара тог друштва, Ђоке Миловановића, на опште задовољство и клицање многобројне публике. На повратку из Неготина, БПД је свратило и у Велико Градиште, у ком им је приређен сјајан дочек, са закуском у "Народној гостионици", којом приликом су заједнички запевали чланови градиштанске певачке дружине и БПД, а два председника измењали срдачне здравице.

Ове појединости помињемо и зато што је намера организатора из 1909. била у длаку иста, с тим што је, како извештава "Српски витез", овога пута, излет требало да се прошири и на Турн Северин, где су "позвани од Румунске лиге, у ком ће бити усрдно дочекани од тамошњих румунских певача, и где ће БПД приредити један концерт у корист месне сиротиње".

На тај пут, који је почео у суботу, 16. маја 1909, уочи Духова, кренуло је, бродом " Шумадија", преко 200, што чланова БПД, што гостију, који су својим уплатама смањили, ако не и покрили трошкове целог излета, па тако и новинари - извештачи својих листова, од којих се истичу два најдужа и најисцрпнија написа, један из пера секретара самог БПД, Миливоја Комарчића, иначе сина познатог српског књижевника, новинара и националног радника, Лазара, који је баш те, 1909, јануара месеца и умро, чији ће приказ изаћи, у два наставка, 23. и 24. маја, у "Вечерњим новостима", и други од Николе Марковића, познатог и цењеног новинара, писца биографије једног од најважнијих вођа радикала, др Лазара Пачуа, који ће у девет наставака, почев од 28. маја, дати један веома исцрпан извештај, у радикалској "Самоуправи". За нас су ти извештаји интересантни не само зато што се у фактографији догађаја допуњују, већ и што их другачије тумаче, што произлази из природе њихових положаја, па је нормално и разумљиво што је Комарчић, као званично лице, неке ствари морао и да заглади.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“