СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Пантеон
ГЛАВНИХ СЛОВЕНСКИХ БОГОВА

ОРАО И КРСТ ОД ЛЕДА

Припремио:
Слободан
Јарчевић

Истраживао
и ликовно
обликовао:
Момир
Јанковић

У Весниним обредима има нечега што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће: жрец је својим верницима давао да прогутају лесков пупољак или глогов лист. У част Весне бојена су јаја, најчешће у црвено, симболишући ватру и сунчеву топлоту - данас се јаја боје за Ускрс. У доба цветања врба, деца су кићена гранчицама и звончићима - то је Врбица

Стрибог, неуморни путник
КРИЛАТИ БОГ
СА РАТНИЧКИМ ШЛЕМОМ

Стрибогова култна места била су на гробљима. Он је на други свет преносио мртве. Био је то добар бог, али често напрасит и строг. Његови симболи били су крстови од леда, вериге, орао је био његова птица. У Стрибогово име се бајало, али и заклињало. Пред његовим кипом мирили су се завађени, а сретан број био му је број седам, као што су његови дани били понедељак, четвртак и субота. Свети Сава задржаће многе особине словенског Стрибога

Стрибог је господар ветра и ваздуха. Важио је за неуморног путника који се лако пребацује са једног места на друго. Због тога је замишљен као моћни, стреловити, ветар. Словени су му име замењивали називом за најчешћи ветар у својој околини, па су га Срби ословљавали речним ветровима: вардарцем, поморавцем, подунавцем, али и кошавом, буром, југом или поветарцем. Пошто се појављивао некад силовито и разор-но, а понекад благо и плодоносно, приписиван му је несталан карактер, који је прелазио од беса до доброћудности. Тако се зими испољавао немилосрдно - замрзава воду, наноси снег па куће и путеве и кажњава хладноћом. Од његовог имена остао је глагол "стригати", па су Словени говорили за хладна времена: "Ветар стриже". Супро-тно оваквом понашању, Стрибог је у пролеће радовао људе - шаљући им, на крилима поветарца (развигорца), богињу Весну; која их је даровала новим животом и раскошном лепотом, заодевши им околину у зелено, цветно и миришљаво рухо. Укратко, Стрибог је добар, али је често напрасит и пргав. Ове Стрибогове особине нису заборављене код Срба. Оне су, у многобројним легендама, припи-сане Светом Сави, где се наш највећи светац појављује као неуморни путник, који помаже људима и подучава их, али их често и окрутно кажњава - ако се понашају неморално.

Стрибог је важио и за ратника, попут Световида, Геровита и Триглава. Од њих се разликује по томе што има крила. Она му омогућује да брзо прелази огромна пространства на земљи, али су му служила и за преношење душа умрлих у други свет, зашто је, такође, био задужен. Ово задужење у хришћанству је припало Светом Николи, а после Светом Јовану, и на крају Светом Арханђелу, који је душе предавао Светом Петру - за Рај или Пакао.

Стрибогова правно-магична моћ обезбеђивала му је високо место у пантеону словенских богова, што се потврђује чињеницом да се његово име истиче у летопису Нестора Часног Кијев- ског из једанаестог столећа после Христа и у "Слову о Полку Игорову". У описаном Кијевском пантеону, Стрибогов кип је био поред Дажбоговог, Перуновог и Хорзовог.

Приликом обреда посвећених богу Стри-богу и магијских радњи, поштован је Стри-богов избор бројева и дана, према следећим одликама: срећни дани су понедељак, четвртак и субота; срећан је број 7, а магичан број 3. Словени су славили Стрибога три пута годишње: зими, у пролеће и у јесен. У његово име су верници, поред бајања, заветовања и договарања, приређивали обреде за помирење међу пријатељима и рођацима, што нас, опет, подсећа на Светог Саву, који је успео да помири своју завађену браћу - српске краљеве - Стефана и Вукана. Пред Стрибоговим кипом, жреци су примењивали и мазије: обред по којем је осумњичени морао да извади врело гвожђе из воде - ако би остао неповређен, проглашаван је невиним.

Стрибогова култна места, поред храмова, била су на гробљима. Поред ветра, његов је био и град - туча, а од духовних појава: аловити вихор и усуди. У случају ветровитих вртлога, који су могли да понесу жито, сламу, сено, па и делове кућа, тумачило се да је Стрибога спопао, због неког људског греха, страшан бес. Стрибогови предмети биле су вериге и крст, којег су верници обликовали од леда у току зимских дана. Његов је био орао и пролећно цвеће - које му је даровала богиња Весна.

Стрибог је на кипу био представљен као ратник. Поред споменутих крила, имао је на глави металну капу са шиљком - на коју подсећају немачки шлемови из Првог светског рата. Врат и горњи део Стрибоговог тела покривени су металним плочицама. Бог Стрибог у рукама држи огроман лук и сноп убојних, дугих, стрела.

Његове функције у хришћанству обављају свети: Вартоломеј, Петар, Сава, Пантелија и Атанасије.

Весна, пролећна
ДОБРОТА И БЛАГОСТ
ПОШТОВАЊЕ И СЛОГА
СРЕЋА И ЉУБАВ

Имала је цвет у коси, у левој руци држала букет цвећа, а на кажипрсту десне руке стајала јој је ластавица. Веснина култна места увек су била поред воде, њени предмети су венци, лутке, јаја и звона. Њене птице су ласта и рода, њене биљке бреза, врба, маслачак и цвет брескве. Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог

Весна је омиљена богиња пролећа. Са пролећем је најављивала топле дане, плодне њиве и бројна стада на пашњацима. Живот се у пролеће обнављао, а Весна је заслужна што је он добијао раскошне и лепе облике: зелене крошње, разнобојне цветове и опојне мирисе. Овим је уносила радост у домове Словена, па јој је култ безгранично уздизан. Верници су јој се молили да буде милостива и да умножи веснике других срећних догађаја; и у породици и у друштвеној заједници. Зато није заборављана ни при највећој породичној радости - доласку на свет нових нараштаја. Родитељи су својим кћеркицама радо давали њено име. Овај обичај се задржао и до данас, па је Весна једно од најчешћих женских имена код православних Срба.

Богиња Весна је била узор у сваком погледу, па су Словени желели да им кћерке буду веселе, лепе, чисте и миришљаве као она. А управо је тако замишљана и богиња Весна. Њену лутку су момци облачили у рухо од траве, гранчица са пупољцима, цвећа и лишћа. Момци су је носили кроз насеља и доносили на култна места. Укусно и лепо обучена, богиња Весна је ширила опојне мирисе око себе, па је таква слика очаравала Словенке, које су нашле начина да се домогну мирисне течности, којом су почеле да квасе лице и натапају своју одећу. Поред заносне лепоте, Словени су Весни приписивали и господство над сунчевом топлотом, без које не би било обнављања природе у зелено и цветно рухо, нити би могло бити клијања и ницања нових биљних изданака. Свештеници су сматрали ватру симболом сунчеве топлоте, па су је ритуално потпаљивали и благосиљали. Верници су зато, ради среће у породици, део те обредне ватре односили кући и потпаљивали своје огњиште. Иначе, око ватре су свештеници (жреци) руководили пастирским играма - ради што бујније траве на пашњацима. Поред тога, у игри и песми учествовале су и младе девојке - додоле, испуњавајући део обреда везаног за дозивање кише. (Овај обред приређиван је у част и других богова). У ритуалу богињи Весни, девојке су биле обучене само у рухо од траве, гранчица, лишћа и цвећа (као и Весна) и кад је било довољно топло, присутни су их, обилато, поливали водом. Касније су, за игру и песму, додоле биле награђиване од стране сваког домаћина.

Богиња Весна, као и свака овоземаљска дама, није била усамљена. Имала је свог заштитника - бога Геровита, витеза ратника, који је бдио над њом и бога Стрибога - бога ветра и ваздуха. Стрибог ју је, на крилима лаког и пријатног поветарца, доносио сваког пролећа. Весни је приписивана још једна одлика, тако присутна за смртнице - нетрпељивост према другим женама. Она је била љута противница богиње Моране - господарице зиме и смрти. У жестоком обрачуну између две богиње, Словени су се опредељивали за омиљену Весну, па су јој помагали тако што су, на размеђи зиме и пролећа, правили лутку са омраженим ликом Моране и уз пригодне обреде је спаљивали, дозивајући Весну да што пре дође. Овај савез са Весном, Словени су користили тако што су је позивали, молитвама и магијским радњама, да им помогне да отерају Морану из кућа и из стаја, где би намеравала узимати душе или наносити патње људима и стоци.

Словени су веровали да Весна, супротно опасној Морани, помаже људима и да у пролеће поправља зимом нарушено здравље, усклађујући, истовремено, рад срца и разума. Тиме је људе чинила добрим и благим, па није било препреке да они међусобно негују поштовање и слогу. Једном речју, Весна је доносила људима срећу и љубав. Заузврат, Словени су у њену част приређивали један од најрадоснијих обреда. Састојао се у весељу са супружницима који су склопили брак у претходној години. За ту прилику, припремани су колачићи са медом, поетично називани - меденчићима. Овај обичај ће преживети, па ће и у хришћанству задржати истоветно име - Младенци, с тим што ће га Православна црква везати за дан Четрдесет мученика, 23. марта, кад је у четвртом веку убијено 40 римских војника, који се нису желели одрећи, тада забрањене, хришћанске вере.

И други обреди посвећени богињи Весни су преживели и одржали се у хришћанству. Као и њен пролећни цветни празник, којег и данас празнујемо као Цвети. У Весниним обредима је нешто што недвосмислено подсећа на хришћанско причешће, јер је жрец својим верницима давао да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. У време цветања врбе, деца су кићена врбиним ресама, а око врата су им стављани звончићи, да би наговестили бројну и здраву јагњад. Нема сумње да је и овај обред задржао у православљу бар своје име - Врбица. У пролеће су и Словени бојили јаја и црвена боја је била најприсутнија, јер је симболизовала ватру и сунчеву топлоту, коју је Весна доносила. Црвена јаја су, с вином и хлебом, поклањана домаћину куће. Хлеб, вино и обојена јаја су у хришћанству добили само још јачу симболику. Пошто су сви Веснини обреди били посвећени пролећу и новом животу, тако је пролеће обележено и у хришћанству, јер је на Благовести (7. април) Араханђел, носећи бели крин у руци, обавестио Богородицу о њеном безгрешном зачећу - новом животу.

И стари Словени су кукавицу сматрали злослутницом, нарочито ако би закукала у пролеће, кад су се прослављали Веснини дани. Супротно томе, ластавицу су сматрали срећном птицом и готово су је поистовећивали са богињом Весном, јер је она била опипљиви весник пролећа. Зато је никад нису ловили и свака породица је била срећна ако би им ластавица озидала своје гнездо испод кућне стрехе.

Како смо видели, богиња Весна је везана за пролеће, а тиме за цветање и клијање. Од духовних појава, ње се тиче једино изгон Моране. Поред храмова, Веснина култна места су увек поред текуће воде, а од предмета симболизују је: лутке, венци, јаја и звона. Њена жива бића су: ласта, кукавица и рода (рода и данас представља весника новорођенчади), а од биљака: бреза, врба, љубичица, маслачак и цвет брескве.

На својим киповима, Весна је представљена као лепа и насмејана девојка; с косом од цветних звончића, крупним очима и осмехом преко лица. На коси је имала велики звездаст бели цвет, а око врата огрлицу. Груди су јој биле бујне - како и доликује богињи која припрема услове за нови живот. У централном делу, били су изрезбарени мотиви обредног кола са фигурама девојака и младића, а у доњем делу велики цветни венац. У горњем делу кипа, представљени су различити цветови и лишће. Богиња је држала у левој руци букет цвећа, а на кажипрсту десне стајала јој је ластавица.

Веснини празници пренети у хришћанство су Цвети, Врбица, Младенци. Штитио ју је бог витеза и ратника Геровит, а на крилима поветарца доносио ју је бог ветра и ваздуха Стрибог.

Веснине функције у хришћанству покривају: свети: Михајло, Гаврило и Рафаел (Света Тројица) и делимично: Ћирило и Методије.

Лада, богиња лета
ЗЛАТНА КОСА
И ОЧИ БОЈЕ ЉУБИЧИЦЕ

Лади су припадали сунце, топла ноћ и киша. Њене животиње су биле петао, јелен, мрав, а биљке трешња, липа, маслачак и божур. Девојке су јој се молиле за лепоту, мушкарци је призивали у време љубавних патњи. Била је наследница Весне, што Весна учини цветим, Лада плодним. На киповима престављана је као лепа, стасита жена, прекривена зрелим плодовима воћа, са сунцем на грудима

Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Њени дани су били од 25. маја до 25. јуна. По њима се види да је Веснина наследница, од које је преузела пробуђену природу, да би над њом била и омогућила јој развој до пуних плодова. Лада је настављала све оно што је Весна започела - па ће целог лета лепотом бити украшена насеља, ливаде, шуме, планине и небо. Зато је и названа богињом лепоте и људи су је због тога највише обожавали, молећи је да и њих учини лепим и згодним. Њој су посвећивани чести и разноврсни карневали. У њену част се младеж окупљала у кућама или на излетима у природи, најрадије у време које у хришћанству обележавају ивањданске игре. У оба случаја су играна кола и певане песме Лади, с рефренима: "О Ладо", или "О Љељо". То су изводиле словенске русалке и ови су обреди били тако омиљени да су се задржали стотинама година у време хришћан-ства. Забележено је да су се руски свештеници жалили да ову паганску појаву не могу да сузбију, јер је младеж, долазећи у хришћанске храмове, изненада започињала игре посвећене Лади. Због тога је Православна црква мало изменила карактер ових обичаја, па се данас на хришћанске празнике појављују, уместо русалки, краљице. Ладин обред је било и момачко плетење венаца, који су се, на излетима, стављали девојкама на главу, а касније су их момци преузимали, носили кући и качили изнад кућних врата или на зидове у својим собама. Мање венце су младићи стављали око врата киповима својих богова, које су држали у кућама. У част богиње Ладе, Словени су узимали последњи откос жита, чинећи од њега мали стожер, везали су га црвеним канапом и прскали крвљу певца. Поред овог, чињен је и стожер од трешњевог дрвета, са изрезбареним ликовима богова, на које су стављани венчићи. Стожери су били посвећени култу Сунца и имали су сврху да подстакну раст биља под његовим зрацима, али и да измоле довољно кише за жедну земљу. Око стожера су девојке певале: "Ој, убаве младе моме, Ладо, Ладо". Момци и девојке су у колу били окићени и пролазили су испод венаца, које су за ту прилику држали, у облику славолука, други младићи и девојке. Многобројни су обреди посвећени богињи Лади, мада сви нису ни записани ни запамћени. Један од њих састојао се у томе што су га упражњавале девојке, без присуства мушкараца. Оне су наге узимале део од прибора за ткање - вратило, додавале му коњску дрвену главу, симулирале јахање и палиле су брезове коре, натакнуте на дуге мотке. Ове мотке (лиле) подизане су високо изнад главе особе која је била одабрана да замени богињу Ладу. Она је у руци држала јабуку петровачу и ивањско цвеће.

Ватра, којој су Словени придавали чудесне моћи, била је обавезна и у обредима посвећеним богињи Лади. И у овом случају је омладина прескакала ватру и око ње играла и певала.

Да ли су се Словени користили крстом и пре хришћанства говоре, поред записа о прављењу крста од леда у славу Старибога, и ови метални украси у облику четири повезана крста, нађена словенском острву Рујан - данас Риген у Немачкој

Лада, као и Весна, била је обожавана због своје духовне и телесне лепоте. Представљана је као најлепша словенска жена - беле пути, златасте косе и с крупним очима, боје љубичице. Усне су јој биле сочне - горња боја јагоде, а доња малине. Тело јој је било стасито а кожа мирисна. Она је била заносна и привлачна, па су је Словени призивали приликом склапања бракова или у време љубавних патњи. Тад су јој певали, уз понављање рефрена: "Диди Ладо". Као и Весна и Лада има одлике и судбину земаљских жена, па су остали трагови да су њени драгани били бог Геровит - витез и ратник и други моћни словен-ски бог на коњу јаросни (љуту) Јарило.

Чеси и данас Ладу зову Пана - госпођа. Руси су свом најомиљенијем возилу дали име Лада. То није чудно, јер је Лада остала у словенској фолклористици присутнија од других божанстава. Њени знаци су чести мотиви у везовима и ручним радовима словенских жена, тако да је лако, преко њих, одгонетнути давнашње функције богиње Ладе.

Од природних појава, Лади су припадали Сунце, топла ноћ и киша, а од предмета споменути венци и стожер. Њени су: петао, јелен, орао и мрав, а од биљака: трешња, липа, маслачак и божур. Од духовних појава, Лада је господар Пољевика. Култна места су јој у пољима, а обреди су: жртвовања, креснице и русалке.

Кип богиње Ладе приказује, како је наведено, стаситу и лепу жену, а тако су и Грци замишљали своју богињу Афродиту. На Ладиним прсима су развијене дојке, знак плодности и угравирано Сунце, без којег не би било те плодности. Остали делови кипа покривени су сликама воћних плодова, живих бића и знацима плодности, присутним на данашњим везовима и ручним радовима. Функције богиње Ладе у хришћанству покривају: Арханђели Михаило, Гаврило и Рафаел а делимично свеци: Ђорђе и Петар.

Лади су припадали сунце, топла ноћ и киша. Њене животиње су биле петао, јелен, мрав, а биљке трешња, липа, маслачак и божур. Девојке су јој се молиле за лепоту, мушкарци је при-зивали у време љубавних патњи. Била је наследница Весне, што Весна учини цветним, Лада плодним. На киповима представљана је као лепа, стасита жена, прекривена зрелим плодовима воћа, са сунцем на грудима.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“