СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

СРПСКИ ОБИЧАЈНИ КАЛЕНДАР

АПРИЛ (ЛАЖИ ТРАВА И БЕРЕЗОЗОЛ ЂУРЂЕВСКИ ЛОНАЦ)

Пише: Миле
Недељковић

Два су велика празника у овогодишњем априлу, која спадају међу дванаест Господњих празника и међу петнаест великих празника: Благовести и Цвети, а после њих, који слови као празник над празницима, јер је за хришћанску цркву свечаност без премца - Ускрс. Уз ове празнике постоји низ лепих обичаја, а по живописности се издвајају обредне девојачке поворке лазарица, које се крећу уз Лазареву суботу, која је увек уочи Цвети, а на њих, такође девојачка, поворка цветоносица. Лазарева субота је у народу позната и под називом Врбица, која је некад за школску децу била дан велике радости. Осим ова два празника, као крсна имена појединих родова (кућанске славе) светкују се још Благовести и Арханђел Гаврило, који је свагда другог дана Благовести, јер је овај ахранђел дојавио Богородици благу вест да ће зачети Христа, па је по томе назван Благовесником, а у недељу по Ускрсу Томина недеља, посвећена апостолу Томи, који се назива Неверни, али у значењу Неповерљиви, јер није поверовао да је Исус васкрсао, будући да је, како јеванђелисти кажу, био одсутан када се ово чудо догодило. Од Ускрса настају ведрији дани, а народни календар је одсликавао и опште буђење у природи. У Банату светлу среду зову гаравом средом, када су гарављени зрели момци, јер се нису на време иженили. Иза ње је зелени четвртак, па источни петак - дан када се ишло на шумске изворе

Среда, 1. април

ДАН ШАЛЕ

Сунце излази у 05,19, а залази у 18,05 91. дан у години, 274 дана до краја

У нашем народном календару има више дана који су намењени шали, задиркивању, извргавању руглу, подсмеху и надметању у домишљатости. Такви су цела бела недеља, посебно беле покладе, чисти понедељак, идење у дрен о Младенцима, гарава среда по Ускрсу, предавање сна о Ђурђевдану или Марковдану и др. Отуда у нашем старом календару први април није био посебно назначен као дан шале, јер смо имали низ других дана намењених игри, смеху и пошалици.

Премда нико поуздано не зна када и где је почело светковање првог априлског дана као празника намењеног пошалици, надмудривању и обманама, овај дан је прихваћен у многим земљама и проводи се уз исте или сличне садржаје. Французи га одржавају од шеснаестог века, Енглези мисле да је преузет од Истока, за Немце је он несрећан, док га Финци повезују са поучавањем деце привредним радовима.

Опште пролећно бујање и подмлађивање природе су сами по себи прикладан оквир и за људско расположење, када се запажа полет и ведрина међу људима. Тако се чини сасвим разложно да то расположење буде крунисано и посебним даном као празником шале, о чему сведоче обичаји код многих европских народа.

Први дан априла је у Француској дан шаљивих варки, обмана и духовитих превара. Обичај првоаприлских шала, које се углавном везују за градове, јер су тамо настале и задуго нису биле прихваћене у селу, у Француској се назива "априлска риба" (поиссон д'аврил) О настанку тог обичаја, чије порекло није тачно установљено, постоје разна тумачења. По једнима, обичај је настао када је 1563. године неприкосновени и опаки владар Карло IX заповедио да се светковање Нове године у његовој краљевини преноси са 1. априла на 1. јануар, што је и спроведено. Међутим, следећег 1. априла су многи краљеви поданици, у знак протеста, упутили својим пријатељима новогодишње честитке и послали им прикладне поклоне. Краљ је могао забранити празновање, али својим поданицима није могао одузети шалу. Сам, пак, назив овог обичаја и празника "априлска риба" тумачи се тако што је Сунце у то време било у сазвежђу Риба. Тако је, по овој верзији, у Француској 1. априла 1564. године зачето светковање дана шале.

Као и другде по Европи, у Енглеској је 1. април нарочит дан, пропраћен својеврсним, ведрим пошалицама. Но, назив му је мање весео, јер га називају Даном свих глупака All фоол'с даy).Од поноћи до поднева 1. априла је свакоме дозвољено да се нашали са својим познаницима и пријатељима, настојећи да их обмане или превари. Онај ко буде преварен назива се априлским глупаком. Некада су на првоаприлске досетке наседале десетине, па и стотине људи. Још се препричава првоаприлска обмана 1860. године, када је више стотина људи добило одштампане позивнице да у 11 часова у Театру присуствује годишњем свечаном обреду умивања белих лавова. У речени час је велика гомила људи опседала врата Театра, али је убрзо увидела да су - априлски глупаци.

У Холандији се на дан 1. априла свако труди да се нашали са познаницима и пријатељима, најчешће измишљањем какве неочекиване новости. У граду Ајндховену у оваквом надметању учествују и новине, на чијим се страницама тог дана, рецимо, појављују вести о невероватним експериментима у атомистици, о доласку измишљених лица у град, и др. Сличну шалу су понекад чиниле и наше новине. Тако је на насловној страни "Политике експрес" 1. априла 1964. године изашла најава, која би и данас звучала невероватно, да омиљени Шеки, прослављени репрезентативац Драгослав Шекуларац, прелази из "Црвене звезде" у ривалски клуб "Партизан", а на последњој страни је, уместо текста што су га читаоци о томе очекивали, писало: "Апри-ли-ли!"

Код Швајцараца, без обзира на језик којим гово-ре, првоаприлске шале су од давнина познате, ау најновије време првоаприлске шале прихватају и Финци, одакле се обичај из градова шири и у села. Но, Финци су овај нови празник спојили са својим традиционалним обичајем у време главних привредних радова, желећи да тако поуче своје млађе. Послали би, на пример, дете до суседа да позајми какву, по правилу измишљену, ствар или непостојећу алатку - нож којим се секу репови стаклене маказе, угломер за посипање стајског ђубрива итд. Суседи су се "присећали" да су већ некоме ту ствар позајмили, и слали дете тамо, а ови опет даље другоме и, наравно, дете се, после ваљане шетње, враћало необављена посла. Тако Финци, помоћу првоаприлске шале, желе да деца добро упознају важне послове, као и прибор којим се неки посао обавља.

За Немце је 1. април несрећан дан, јер се, по предању, тог дана родио апостол Јуда, Христов издајник. Тог дана се одрасли и деца узајамно варају, желећи да обману једни друге, или, како они кажу, "пошаљу у април". Такозвано слање у април је, на пример, ако неко наседне и, по "поузданом" савету, оде у апотеку да купи - маст од комарца. У Баварској, као у околини Вестервалда, о 1. априлу нема никаквих обичаја, а првоаприлске шале, како се то чини другде, овде се изводе - 1. маја.

Смештени међу Немцима, наша словенска браћа Лужички Срби, сматрају 1. април неповољним даном, верујући да неће бити срећан ко се тада роди. Ово веровање је последица црквеног утицаја, јер је, по предању, Сатана био бачен са неба, а истог дана је, касније, рођен и издајник Јуда. Разуме се, Лужичани негују првоаприлску шалу, и, на свој начин, ради ведрине, као и Немци, шаљу познанике и пријатеље "у април".

Аустријанци такође не знају како је и кад настало празновање 1. априла, али се тог дана здушно шале и настоје да подвале једни другима. Сматрајући, као и Немци, овај дан несрећним, они у прошлости нису радили 1. априла, поготову нису започињали нове и важне послове, нити пуштали стоку из стаја и торова, а верују да особе рођене 1. априла неће имати успеха у животу.

И у Србији је 1. април поглавито прихваћен као дан шале, ведре и незлобне пошалице, каои гра духа. Као народ склон шали и домишљатости, Срби су имали и имају својих традиционалних празника и обичаја када се посебно цени и негује шала. Увођење 1. априла у наш обичајни календар текло је, свакако под европским утицајем, у прошлом веку, и то прво у градовима где су га најпре прихватиле занатлије. До почетка овог века, првоаприлске шале нису узеле маха у селима. О томе сведочи и запис српског етнолога Стојана Мијатовића, који је о овом дану - "кад по варошком обичају бива опште варање са узвиком априли-ли-ли!"

Четвртак, 2. април

ГЛУШНИ ЧЕТВРТАК

Сунце излази у 05,17, а залази у 18,07 92. дан у години, 273 дана до краја

У средишној Шумадији, посебно у Гружи и Јасеници, два предела која се узимају као со соли њезине, пета седмица великог или ускршњег поста се назива светла недеља. И тамо се данашњи дан именује као светли четвртак, понегде и искривљено као цветли четвртак, док је у осталим крајевима уобичајен назив глушни четвртак, јер се ова седмица назива глушном (глувом) недељом.

Зато данашњи четвртак са својим називима, по старом народном календару, јасно дозначује која су му својства и обичајна обележја. Тамо где га називају глушни или глуви четвртак - стављено је до знања да следећи није "глув", јер се шестог четвртка у посту већ могла чути песма лазарица, а тамо где га називају светли четвртак - упућивали су на то да нема никаквих запрека у обављању свих земљорадничких и кућанских послова и да ће тек за петнаест дана почети низ (понегде од седам, а понегде и од десет) четвртака када се одређени послови могу радити.

Петак, 3 април

БЛАГОВЕСНА ПЕТКА

Сунце излази у 05,16, а залази у 18,08 93. дан у години, 272 дана до краја

Петак пред Благовести се у народу сматра за врло важан дан. По једном средњовековном извору, који је званична црква одбацила, ово је други од дванаест великих петака у години. Из истог извора сазнајемо да је првога петка у марту наш праотац Адам згрешио, а да је овога петка (пред Благовести) Каин убио брата Авеља. У току недеље пуног месеца, народ приповеда да се на Месечевој површини виде Каин са ножем у руци и мртви Авељ. То је, како је Вук записао, Бог поставио да опомене људе на велики грех што је брат убио брата. Није, према томе, тешко закључити одакле вуче корен веровање о "црном петку".


Постоји веровање да се ноћу, уочи Благовести, саме од себе запале ватре на местима у гори где је закопано благо.


У нашем народном календару има више дана који се празнују ради стоке, њеног здравља и напретка. То је и разумљиво ако се зна да је стока, као покретан, а често и као једини, иметак наших људи у толиким вековима животне несигурности била најважнија за живот и опстанак. Отуда су тако бројне марвене славе (у Војводини), сточне славе (у Понишављу), заветине за стоку (у средишној и југозападној Србији), а у Темнићу говеђе богомоље, или слава "због говеда".

Тако, у селу Вратарима, где мештани празнују "Благовесну Петку", одржавајући вековни обичај "говеђе богомоље", свештеник је одбијао да учестгвује у обреду, јер - у званичном црквеном календару не постоји никаква светица под именом Благовесна Петка (за разлику од свете Петке и Петке Трновске, или Петке зване водоноше), па је, самим тим, празновање мештана паганске природе.

Данас је Свети Јаков, непокретан празник, јер пада увек 3. априла. Овај светитељ важи као змијски светац. Особито се празнује у североисточној Босни, а у Белици и југоисточном Банату је Јаковљевдан заветина у више насеља.

Петак је уопште варовни дан, а данашњи петак - пети петак у великом посту, који се, на основу седмице којој припада, назива још и глушни (глуви или глувни) петак - по народном календару је имао и намену која јасно казује да је у прошлости и те како вођена брига о хигијени и здрављу. Наиме, овога петка су, у оквиру општег пролећног чишћења и спремања, из домова истериване ("испраћене") - буве.

Тако, у Банату, кад чује звона на глушни петак, свака домаћица је узимала метлу, опонашајући чишћење, и улазећи у све одаје, а затим "чистећи" све до сокака, говорила бувама да иду - на сокак.

Наравно, овај магијски поступак, извођен на оглашавање црквених звона с позивом на бденије, претходно и после тога је пропраћан стварним метењем пода и земљишта и чишћењем ствари и просторија. У данашњем свету су запрашивање, као и дезинфекција, дезинсекција и дератизација, санитарна обавеза друштва.

Кад се пажљивије погледа, та цивилизацијска тековина је одраније постојала у нашем народном календару. Утврђеног дана и као узакоњена обавеза сваке домаћице.

Субота, 4. април

МАРТИНА СУБОТА

Сунце излази у 05,14, а залази у 18,09 94. дан у години, 271 дан до краја

Данашња субота, као трећа у марту (по старом календару) празнована је у источној Србији као Мартина субота, која је посвећена заштити пољских усева. У осталим крајевима се данашњи дан именује као глушна (глува светла или цветла) субота. У пређашња времена је глушна субота провођена у раду и тишини јер су у овом дану - што се види и из његовог назива - искључени песма и весеље.

Субота је радни дан, без запрека и ограничења. У понеким се крајевима сматрало да овим даном не треба почињати нове, важније, послове, што је и разумљиво, јер се у недељу, као седмични благдан, морају прекинути. А у народу је сматрано за велики грех недељом радити и у посту се омрсити.

Субота има доста негативних предзнака у народном веровању, јер овај дан важи као удовички (тј. мртвачки). Али се, насупрот томе, веровало да ће бити срећна деца која су рођена у суботу. Ова деца, звана суботњаци, могу да буду видовита, а зле им силе не могу нашкодити, јер их штити дан њиховог рођења, субота, која је везана за култ мртвих.

Недеља, 5. април

ГЛУШНА НЕДЕЉА

Сунце излази у 05,12, а залази у 18,11 95. дан у години, 270 дана до краја

Завршни дан пете седмице ускршњег поста означује се према великом Господњем празнику коме претходи, Цветима, у народном именовању као недеља пред Цвети.

Други називи за ову недељу су глушна (или глува) и светла (или цветла) недеља, што упућује на начин њеног провођења - сагласно посту у којем је и испаштању, поготову приближавањем Великог петка, били су искључени свако весеље, свирка и песма, а нарочито свадбовање, које се у старо време нипошто није у посту одржавало.

Понедељак, 6. април

ЦВЕТНИ ПОНЕДЕЉАК

Сунце излази у 05,10, а залази у 18,12 96. дан у години, 269 дана до краја

Данас почиње претпоследња, шеста по реду, седмица ускршњег поста. Ова седмица, по великом празнику Цветима, који пада у њен недељни дан, назива се цветна недеља. У источној Србији се ова седмица назива цветоносна недеља, а у Лесковачкој Морави лазаричка недеља.

Цветоноснице су девојке које су се окупљале да би брале, сушиле и садиле цвеће. Тако су називане јер су, одлазећи зором на пропланке и у шуме, враћале се у насеље, носећи сваковрсног убраног цвећа, којим су се и китиле. Њихов одлазак и брање цвећа су пропраћани песмом, па је, самим тим, појава цветоносница била и живописна, љупка и младалачки раздрагана пролећна светковина.

Цветоноснице су, успут, из шуме доносиле и отки-нуте гранчице леске, дрена, глога и трна, китећи потом њима куће и зграде за стоку, што је значило жељу за подмлађивањем, а, истовремено, јер се веровало у заштитну моћ овог дрвећа и грмља, гранчице су биле и обезбеђење од грома, града (леда) и сваке друге непогоде и разорних сила.

Девојке су истога дана засађивале убрано цвеће, а веровало се да ће оно најбоље цветати и мирисати ако је засађено на сам дан Цвети.

У свим српским крајевима је у прошлости био обичај да се у шестој седмици ускршњег поста насељем крећу поворке девојака, изводећи своју игру и певајући пред сваком кућом. Ове поворке се најчешће јављају на сам дан и уочи Лазареве субо-те, називају се лазарице, а њихове предводнице лазари или, такође, лазарице.

Зато се ова седмица по њима назива и лазаричка недеља. Обичај лазарица је по свом садржају и намени обзнањивао да наступа нови нараштај, или, како би социолози рекли, овим обичајем су девојчице прелазиле у виши друштвени и гене-рацијски ред - ред девојака. Тиме је стављано до знања да ступа ново покољење девојака за удају.

У давнини је сва женска млађарија, кад томе дође ред, учествовала у лазарицама. У Горњој Пчињи се до данас одржало веровање да ће девојка која за време свог девојаштва не узме учешћа у лазарицама - на оном свету носити жабама воду. По правилу, треба три године заредом ићи у лазарице, јер, у противном, може се очекивати нека несрећа. На овај начин су девојке штићене и од преране удаје.

Уторак, 7. април

БЛАГОВЕСТИ

Сунце излази у 05,08, а залази у 18,13 97. дан у години, 268 дана до краја

Дванаест је Господњих празника, који су посвећени Христу и Богородици. Међу њих се убрајају Благовести.

Благовести (или: блага вест) значе радосно сазнање. Наиме, према Светом писму, на данашњи дан је Дева Марија сазнала да је, промишљу Божјом, у благословеном стању и да ће родити Сина. Вест јој је дојавио арханђел Гаврило.

С друге стране, на Благовести је одржаван ведри и живописни народни обичај ранило. Противно убеђењу да до Ускрса није упутно веселити се, ранило се врло весело празновало. Ранило би почињало обично у поноћ, или праскозорје, и то песмом девојачком, а завршавало у општем весељу и раздраганости. Понекад у цик зоре девојке би уочи овога дана накупиле сувади и дрва, од којих је разбуктавана велика ватра, обично на каквом брду или сеоском раскршћу. Уз ватру се веселило и мушко и женско, а понегде, уз младе, и старији. Било је уобичајено да се ватра на ранилу или букари прескаче. То је чињено ради здравља, али и да људе, како се веровало, не би те године уједале змије.

У народу Благовести важе и као дан који се светкује због змија, па је овога дана било забрањено помињање њиховог имена, јер се веровало да се овога дана буде из зимског сна сви гмизавци. У разноврсним веровањима се заним-љивошћу издваја ово, углавном свуда познато, које казује да се ноћу уочи Благовести може видети да гори ватра на оним местима где се налази закопано какво благо.

Среда, 8. април

АРХАНГЕЛ ГАВРИЛО

Сунце излази у 05,06, а залази у 18,14 98. дан у години, 267 дана до краја

Данас је други дан Благовести, једног од дванаест Господњих и петнаест великих хришћанских празника у години. Но, он се у цркви светкује као Сабор св. арханђела Гаврила. У иконографији и зидном фреско-сликарству се Благовести представљају фигурама Деве Марије и арханђела Гаврила, уз светлосни зрак који симболизује Светог Духа. Према библијском учењу, арханђел Гаврило је дојавио Деви Марији да ће, промишљу Божјом, зачети и родити Исуса Христа. То се збило на Благовести, па се, зато, сутрадан по овом празнику - а то је данас - светкује арханђел Гаврило.

Арханђел Гаврило припада бестелесним силама и један је од осморице анђела чија су нам имена позната. Добио је и назив Гаврило Благовесник, због благе (радосне) вести коју је дојавио.

У хришћанском свету се празнују три света зачећа, а сва три је објавио арханђел Гаврило. Прво је обавестио (22. децембра) праведне Ану и Јоакима, дуго бездетне, да ће зачети свету Богородицу, затим (6. октобра) Јелисавету и Захарија да ће зачети Јована Претечу, кума Божјег, и, на крају (7. априла, тј. на Благовести), Богородицу да ће зачети Исуса Христа. Ова три света зачећа се настављају и у празновању три одговарајућа рођења - Богородице (21. септембра), Јована Крститеља (7. јула) и Христа (7. јануара).

Четвртак, 9. април

ЦВЕТНИ ЧЕТВРТАК

Сунце излази у 05,05, а залази у 18,16 99. дан у години, 266 дана до краја

За Србију и Београд је Цветни четвртак врло значајан дан. У "Записима старог Београђанина" Коста Н. Христић о томе вели:

"На Цветни четвртак, 6. априла 1867. године, кнез Михаило примио је свечано на Калемегдану кључеве београдског Града од последњег мухафиса београдског Али Риза-паше. Ко се од старих Београђана не сећа све-чаног тренутка кад је први српски војник ступио на градски бедем да смени турског стражара, пошто се пре тога побожно прекрстио?"

Цвети су покретан празник, који пада увек у недељу. Те године су биле 9. априла, а на дан предаје кључева, 6. априла, био је Цветни четвртак.

У источним и југоисточним крајевима Србије, где се обичај опхода девојачких поворки лазарица боље очувао, поготову у Горњој Пчињи и Лесковачкој Морави, данашњи дан се назива лазарички четвртак. Овога дана се лазарице, чија ће поворка сутра зором поћи у обилазак насеља, окупљају у кући тзв. мушког лазара (лазари су девојке које предводе лазарице), где заједно коначе и обављају последње припреме за сутрашње успешно наступање. У овом домаћинству се за њих спрема и вечера.

Петак, 10. април

ЛАЗАРИЦЕ

Сунце излази у 05,03, а залази у 18,17 100. дан у години, 265 дана до краја

О Лазаревој суботи, покретном празнику који увек пада у суботу цветне недеље, или уочи Цвети, свуда по Србији су у прошлом веку насеља обилазиле лазарице, скупине девојака које су ишле од куће до куће и, уз своју уобичајену игру, певале у сваком домаћинству пригодне песме, желећи дому и укућанима напредак и срећу у сваком погледу.

Будући да се лазарице најчешће и у највећем броју скупина крећу по насељима на цветни петак, тј. данас, овај се дан по томе још назива лазарички петак.

Лазаричке песме, уз нека општа места и стални припев, увек су подешене према својствима домаћинства и његовом породичном саставу, будући да лазарице за сваког његовог члана настоје, а то се од њих и очекује, да отпевају понеку песму или строфу. По томе је садржај њихових песама непрегледан низ пригодних готових формула и импровизације којом се постижу непосредност и актуелност. Стога спремање лазарица за овај опход почиње одмах чим се запости ускршњи пост, јер треба у певању сложити гласове, у игри, која је извођачки строго утврђена, увежбати покрете и распоред места, запамтити речи песама и, ради постизања наменске живости и препознатљивости, бити спреман за удевање нових стихова, понекад на лицу места.


Девојка која не учествује у лазарицама - према веровању из Пчиње - на оном свету носиће жабама воду.


Лазаричке скупине имају у сваком нашем крају утврђен број учесница, од три у Шумадији до дванаест у Лесковачкој Морави. Главну улогу у њима имају лазари, девојке које су најлепше обучене и окићене, а понегде још снабдевене сабљама или ножем, а у новије време и револверима, као мушкарци. Скупине су у сваком домаћинству радо примане, а у награду за песму, игру и лепе жеље су добијале разне поклоне, најчешће у натури.

Субота, 11. април

ВРБИЦА

Сунце излази у 05,01, а залази у 18,18 101. дан у години, 264 дана до краја

Хришћански празник Лазарева субота, који је увек у суботу уочи Цвети, у нашем народу се светкује као посебан, а по садржају и начину вр-ло живописан, обичај под именом Врбица. Овог дана се ишло по врбицу, или, како се чешће говори, у врбицу - да се уберу или насеку гранчице врбе, која углавном у ове дане олистава.

У овом обичају, који несумњиво сеже у најдубљу старину, сачувани су и остаци древне српске религије у којој је врба, као биљка бујног растења, имала врло запажен значај.

Врбица је у нашем народном календару дан дечје радости, дакле - један од дана када су деца, и млади уопште, имали своју светковину. Све до свршетка Другог светског рата је Врбица прослављана и као школска свечаност. Предвођена попом и учитељом, школска деца, лепо обучена и са звонцима окаченим тробојном врпцом о врат, одлазила су у поља и на пропланке да проведу време у радосној игри. Поворка се кретала праћена песмом, а у многим крајевима су јој се прикључивали и старији.

Овај школски излет је провођен у близини каквог извора, уз који, по правилу, има врба, јер ова биљка изискује влажну подлогу. Осим тога, у старој српској религији су извори сматрани природним светилиштима. Узбране врбове гранчице су окупљени сутрадан, на Цвети, односили у цркву да се благосиљају сматрајући их потом за лековите. У неким крајевима су ове прутиће држали прикачене уз икону, а понегде, као око Осијека и у јужном Банату, деца су њима ритуално овлаш шибана, ради здравља и - да би расла као врба.

У данима цветне недеље је било уобичајено да се народ кити врбом и копривом. О овим биљкама је мноштво веровања, у чијој је основи убеђење о њиховој магичној, заштитној и исцелитељској моћи. Особито се врба узима као симбол рађања, а коприва има својство да штити семе у које се стави. Зато су се девојке у цветној недељи опасивале витком врбовом шибљиком - да би биле напредне као врба. Веровало се да коприва може да брани од сенке, како је називан женски демон који напада породиље, па је зато ова биљка стављана породиљама под јастук.

Раније се средом избегавало да се деца купају, о цветној среди поготову, а избегавало се и да се цветне недеље измива коса - да не би цветала.

Недеља, 12. април

ЦВЕТИ

Сунце излази у 04,59, а залази у 18,19 102. дан у години, 263 дана до краја

Хришћанска црква прославља Цвети као један од петнаест великих празника, чувајући у томе успомену на дан свечаног уласка Исуса Христа у свети град Јерусалим, догађај који се, по библиј-ском учењу, збио шест дана пре пасхе. По предању, долазећи кротко од Јелеонске горе, одакле је јахао на магарету. Исус Христ је одушевљено дочекан као цар уз клицање народа. Празник Цвети се у цркви слави од четвртог века, а назив је добио по гранчици цветне палме, коју је том приликом Исус носио у руци.


Онај ко жели да му цвеће буја и цвета, треба да га посади на Цвети - јаче ће мирисати.


У српском, пак, народу су Цвети значајан датум националне историје, јер је тог дана код Таковског грма Милош Обреновић повео 1815. године Други српски устанак, па је у прошлом веку данашњи дан празнован под називом Српске Цвети.

Током цветне недеље су се девојке старале да за Цвети узберу цвећа. Особито су га брале уочи Цвети, и њиме се китиле, а ако су желеле да га засаде - брале су га са све корењем, најчешће у цветну суботу, и преко ноћи држале потопљено у каквој чинији, али не уносећи га под кућни кров, да би га сутрадан, на сам празник Цвети, засадиле, верујући да ће најбоље цветати и мирисати ако је баш овога дана засађено. Пастири су на Цвети брали млечику и њоме китили торове и стаје - да би стока била млечнија.

У цркви се на овај дан (30. марта по старом календару) помиње, за поуку и ради бодрења да се не посустане у посту, пример светог Јована Лествичника. Овај богоугодник - рођен око 528. године у Цариграду, умро 608. године као игуман у једном синајском манастиру - добио је име Лествичник по свом делу "Лестице раја", које се у званичном црквеном учењу назива душеспасоносним делом. У њему је описано како се преко тридесет пречага (степеница) успиње до висине духовног савршен-ства. Ово дело дубоког аскетизма, омиљено код православних монаха, упућује на врлине и њихово одржавање, те је стога врло пригодно за навођење у посту.

Понедељак, 12. април

СТРАСНИ ПОНЕДЕЉАК

Сунце излази у 04,57, а залази у 18,21 103. дан у години, 262 дана до краја

Последња или седма седмица у великом или ускр-шњем посту се назива велика или страсна недеља. Како црква учи, великом се назива зато што је у ове дане Исус Христ извршио своја велика дела - уништио је смрт, победио грех и скинуо проклет-ство с људског рода, отворивши му пут ка рају. У црквеној је употреби и назив страсна недеља, која се одликује особитом побожношћу, што се огледа у појачаним молитвама, бдењима и смањењем обеда. Даване су милостиње убогима, цареви су у ове дане ослобађали сужње, а судови нису радили.

У источној Србији и Лесковачкој Морави, по народном тумачењу, страсна недеља је тако названа по томе што се целе ове седмице супружници уздржавају од брачне постеље. На Косову се за ову седмицу чује и назив страшна недеља, зато што се у њој боје (масте) ускршња јаја, од којих се прво обојено јаје зове страшник. Ово јаје се сматра лековитим, особито онима који се од страха разболе, а може и да одагна градобитне облаке, па су га износили пред кућу кад би град (лед) почео да туче усеве.

Уторак, 14. април

ЗАВАЛИТИ УТОРАК

Сунце излази у 04,56, а залази у 18,22 104. дан у години, 261 дан до краја

Велика или страсна седмица има још и назив завалита недеља. Тако је називају у југоисточној Србији, где се она иначе, као и у осталим нашим пределима, наглашено пости. У Лесковачкој Морави је она тако строго пошћена да су многи, поготову старије особе, ових дана једноничили, тј. узимали храну само једном обдан. Ово се чинило и ради пчела, јер се веровало да ће они који једнониче имати успеха у хватању ројева пчела. У завалитој седмици је и стоци дозначавано да су ово дани највећег и строгог поста, па јој од великог или завалитог четвртка у прехрани није давана јарма.

Завалите, као и глуве седмице, није се чула ни од куда песма и свирка, нити се играло. Песма и игра девојачких поворки лазарица је утихнула на Лазареву суботу, а песма која прати обичај ранило и раздрагани пој окићених цветоносица су престали на Цвети.

Среда, 15. април

ВЕЛИКА СРЕДА

Сунце излази у 04,54, а залази у 18,23 105. дан у години, 260 дана до краја

Увелико је у току велика недеља, па се и сви дани у њој називају велики дани, јер се ближи највећи хришћански празник Ускрс. Некад су се почетком ове седмице журно завршавали сви послови, да би празник над празницима, како су у цркви називали Ускрс, могао да се прослави што достојније.

Велика среда је последњи пуни радни дан у овој седмици, у којој се одржава и најстрожији пост. Целе велике седмице жене нису ништа радиле у руке, нарочито пазећи да ништа људима и деци тад не шију. Сточари су на велику среду настојали да тако намире стоку и опскрбе је храном да не морају у празничним данима који следе да јој прилазе и старају се о њој. И радна или вучна стока, када се на овај дан испрегне или искошка, мировала је и пландовала пуних седам дана, све до празног или светлог четвртка по Ускрсу.

У Неготинској крајини су на велику среду брали буријан (аптику), строго пазећи да од брања па надаље не додирне земљу, доносили кући и остављали да преноћи окачен пред кућом, а сутрадан га палили пред својим двориштима. Део овако узбраног буријана су одвајали да га потом паложе и сажежу на гробљу. Веровало се да је ово заштита од вештица. Буријан је биљка позната нам још из прасловенске заједнице, а у народној медицини је нашао вишеструку примену. Његов корен, лишће и плод (бобице) се употребљавају као лек против више обољења, а особито се верује у његову магијску моћ.

Понегде, као у Лесковачкој Морави, на велику среду почињу да боје (масте) ускршња јаја. Прво обојено јаје се назива измамак. Бојено је уз бајање и сматрано је лековитим, а чувано је и ради заштите од града (леда). Понеко је нарочито чувао измамак и прва два јајета обојена после њега. Веровало се да та три јајета могу да се очувају без кварења три године.

Четвртак, 16. април

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

Сунце излази у 04,52, а залази у 18,24 106. дан у години, 259 дана до краја

Велики четвртак је орачка слава или тежачка слава. То потврђују и многи примери, посебно чињеница да су сељаци из Подриња у прошлом веку на овај дан припаљивали у манастиру Троноши велику свећу, названу орачка свећа, која је после горела на литургији о свим већим празницима у годни. Такође на овај дан је и у Сарајеву и његовој околини припаљивана тежачка свећа.


Једино што се сме радити на Велики четвртак - то је сејање лубеница. Бостан тада засејан биће - огроман.


У јужном Банату су на Велики четвртак обредно упрезали стоку и одлазили с њом накратко у поље или на салаше, али нису радили, већ би се враћали кући, верујући да ће, тако, стока да напредује и - буде велика. Забрањен је сваки рад, изузев сејања бостана, јер, по веровању, ако се засеју на Велики четвртак - биће велике лубенице.

У Хомољу су на Велики четвртак обављали нарочити помуз оваца: домаћин би свакој овци муза-ри из десне сисе помузао по мало млека, да би им поспешио млечност, а жене су одлазиле овога дана на реку и пуштале воду за душу мртвима и низ воду слале, причвршћене на дашчицама, упаљене свеће. Том приликом, као о задушницама, раздавани су поклони и дељени колачићи за душу.

У многим крајевима су ускршња јаја бојена на Велики четвртак. У околини Бољевца се црвено обојена јаја називају перашке, а прво обојено јаје су закопавали у виноград, ради заштите од града (туче).

Четвртак је, од прадавнине, нарочити дан у нашем народном календару, са јасно очуваним знацима светковања бога Перуна. Велики четвртак је увод у велику светковину Ускрса, али, истовремено, у низ четвртака који следе и који се у народу називају бели или зелени четвртци. У ове четвртке, који негде празнују седам, а негде десет, није се, по претњом казне, смело радити у њиви, нити ићи куда запрежним колима.

Петак, 17. април

ВЕЛИКИ ПЕТАК

Сунце излази у 04,51, а залази у 18,26 107. дан у години, 258 дана до краја

Велико страдање Исуса Христа, које црквени оци називају искупним, јер је он страдао да искупи људски грех, одиграло се, према учењу јеванђелиста, на Велики петак. Зато се овај петак назива страсни петак, што значи: петак страдања.

Помињући муке и страдања Христа, црква је прописала најстрожији пост за овај дан, од чега су се могли изузети само престарели и тешко болесни. Дионисије Александријски је увео правило да два дана, на Велики петак и Велику суботу, сви богоугодници проводе без хране. И у нашем народу је био обичај да се на Велики петак једноничи или једноуди, што значи да се ништа не једе и само једном тог дана што окуси - и то само вода или кафа. У Гружи, где су се они што једнониче уздржавали и од пушења, веровало се да у глуво доба, уочи Великог петка, мора да се земља затресе и да за тренутак све воде застану у току, због чега, тад, и воденице престану с радом.

У многим крајевима су ускршња јаја бојена или шарана на Велики петак. У височкој нахији постоји предање да је и Богородица овога дана шарала јаја. У Срему и Шумадији се прво обојено јаје назива чувар, јер се чува током године, пошто се верује у његову лековиту и магијску моћ. У Лесковачкој Морави су на Велики петак давали стоци у храни црвено обојено јаје, док је код семберијских и мајевичких Срба био обичај да се на Велики петак иде у лов на ракове, а у Хомољу у лов на зеца, чија се крв сматрала лековитом, особито за нероткиње.

Субота, 18. април

ДУГАЧКА СУБОТА

Сунце излази у 04,49, а залази у 18,27 108. дан у години, 257 дана до краја

Најраширенији је назив за данашњи дан велика субота, која се, као и цела седмица, убраја у велике дане. Страсна субота је назив прихваћен посредством цркве, која овом седмицом опомиње на Христово страдање, а завалита субота назив који упућује на то да ове седмице ваља учинити какво добро или милосрдно дело. У околини Лесковца називом дугачка субота се опомиње на дуге муке Христове на распећу, док је црвена субота - како се овај дан назива у Босанској крајини и Херцеговини - тако названа што се тамо углавном тада ускршња јаја боје, најчешће црвено. У Поповом пољу се приповеда да су сва јаја поцрвена у тренутку кад је Исус Христ васкрснуо из гроба, и зато их ваља бојити у црвено. У височкој нахији су јаја бојена црвено, и то рано, пре сунца. У Срему су црквена јаја, бојена овог дана, имала намену и у обичају дужичала (или другаричења), који је одржаван осмог дана по Ускрсу.

Овога дана су мешена теста и обредни ускршњи хлебови. Особито је украшаван обредни колач, звани ускршњак, мешен од пшеничног брашна, кићен босиљком и са утиснутим словом (поскурњаком). Ускршњаци су украшавани и јајима.

Недеља, 19. април

УСКРС

Сунце излази у 04.47, а залази у 18,28 109 дан у години, 256 дана до краја

По хришћанском веронауку, од највећих петнаест црквених празника седам је посвећено Исусу Христу (Божић, Богојављење, Цвети, Спасовдан, Тројице, Преображење и јесењи Крстовдан), пет Богородици (Мала Госпојина, Ваведење, Сретење, Благовести и Велика Госпојина), два претече и куму Божјем св. Јовану Крститељу (Ивањдан и Усековање) и један апостолима (Петровдан). Ускрс је, пак, изван и изнад ових петнаест великих праз-ника, јер се држи за највећи и, стога, назива праз-ник над празницима.

У календарском погледу, Ускрс је основа хри-шћанске године, јер се према њему, као главном покретном празнику, померају дани и свечаници у првој половини године, од припремних седмица за ускршњи пост до почетка Петровог поста. Тај покретни део календара сеже од треће седмице у јануару, када најраније могу да падну припреме седмице за ускршњи пост, добрав. У Хомољу је било правило да се коље прасе ако је Ускрс пре Ђурђев-дана, а јагње ако је после Ђурђевдана.

Посебну драж ускршњој светковини дају шарана (бојена) јаја, чије туцање (разбијање) има и нешто од такмичарског духа, јер, по правилу, разбијено јаје припада ономе чије га је јаје разбило.

Изнимно, у неким крајевима, као у Лесковачкој Морави, у кућама које су у жалости се за Ускрс не боје јаја црвено, већ у црно, без икаквог знака и белега, па се у народу оваква јаја називају калуђера.

Јаје је симбол живота и плодноси, па се до данас сачувао обичај да се ускршње јаје закопава у мравињак, јер се верује да то доноси срећу и напредак у домаћинству.


Прво ускршње јаје, такозвани "страшник", чувало се и износило пред кућу кад би град почео да туче усеве.


У Шумадији се прво јаје нашарано за Ускрс назива чувар, па је чувано ради здравља, као лек. Прво обојено јаје за Ускрс је у Горњој Пчињи одношено на њиву коју су протекле јесени прву узорали, да га сунце огреје, а у подне су га доносили отуд и чували преко године као лек, или су га закопавали у земљу са озимим усевима, да не би пао град.

Љуске јајета су мрвљене, да се не би у њима могле вештице превести преко воде.

Бело јаје се ставља у средину ускршњих колачића (кавајчића), којима се међусобно чељад дарује.

Приликом сејања конопље, коју у Горњој Пчињи сеју мушкарци, у земљу последње седмице у јуну, када најкасније могу да падну Петрове покладе. У правосалвном светковању Ускрса је, по речима теолога Лазара Мирковића, утиснут космички ток кретања, јер је помирено соларно и лунарно рачунање времена. По томе се тек по истеку 532 године (време које се назива индиктион) понавља Ускрс када су потпуно истоветни његов датум (који се рачуна према Сунцу, тј. пролећној равнодневици), месечева мена (пун Месец, после овог датума) и дан (недеља, која се светкује као дан Христовог ускрснућа). Другим речима, овогодишњем Ускрсу ће у танчине одговарати Ускрс који ће се празновати 2 530. године.


МАШЋЕЊЕ ЈАЈА

Наши преци су врло добро знали којим биљем могу све омастити (обојити) ускршња јаја, како би празник био што лепше проведен, а радост, поготову младежи, већа. У црвено су бојена (машћена) јаја кувањем броћа, жутоцрвено кувањем руја, црвеномрко метвице, црвенкасто шљивове коре. Жуту боју дају кувана луковина, млечика, кукурек, коприва, српак, дуд, дуња, смрека, бреза и др. Мрку боју дају ораховина, церовина и чађ, зелену - семе коприве и корен патлиyана, плаву - дивљи зумбул, и др.


Ускрс у хришћанском свету није, безмало од почетка светковања овог празника, прослављан у исто време. Да би се празновање датумски уједначило, цар Константин је сазвао први васељенски сабор у Никеји 325. године. Правило које је црква установила је да се Ускрс празнује у прву недељу (као седмични дан одмора) која долази иза првог пуног Месеца што се појави после пролећне равнодневице. По томе Ускрс, у зависности од појаве пуног Месеца након пролећне равнодневице, може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја (по новом календару). У овом другом случају је Ђурђевдан на Велики петак.

Православна црква је остала све време доследна овом правилу одређивања допуна, док је Католичка црква одступила од овог правила 1583. године, чиме је, након миленијума истовременог светковања Ускрса од свих хришћана широм света, повређена одлука Хијеског сабора.

Највећи празник хришћанске цркве, Ускрс, у нашем народу је врло значајна светковина, пропраћена низом обичаја.

У многим крајевима је обичај да се свак, кад овог јутра устане, протрља ускршњим јајетом по лицу, верујући да ће, тако, бити здрав и румен као оно. Зато су то чинили јајетом које је обојено црвено, а понегде су за ову пригоду одвајали јаје које је прво обојено овом бојом. У Левчу и Темнићу су се на Ускрс умивали водом у којој је преноћило црвено обојено јаје, а деци су, још, давали да окусе црвеног вина - ради здравља.

По правилу, јаја није ваљало носити за стоком, те се зато овчари и говедари нису на Ускрс лаћали шарено бојених јаја. Поготову се избегавало ношење или узимање црвених јаја - да се стока не би међусобна клала и крварила.

По свој Србији се од Ускрса до св. Тројице волови нису хватали у јарам, да град не туче летину.

За овај дан сваки укућанин треба да добије нову одећу и обућу, или, ако не могу, нечим да се принови од одела или обуће.

Змија која се улови између Ускрса и Ђурђевдана стављана је у Горњој Пчињи у боцу с ракијом, да угине, па су ту течност чували за лек од змијског уједа.

На Ускрс почиње мрс и многи се најпре омрсе јајетом. У Шумадији се овог дана у сваком домаћинству клало, а закопавана су три јајета, да конопља буде бела.

У Алексиначком Поморављу се јаја почну да боје, или, како кажу, да "масте перашке", ујутру, рано, док дан напредује, и то прво црвеном бојом, па потом осталим.


Љуске јајета којима се туца за Ускрс, морају се смрвити. То је због вештица које могу у љусци јајета преко сваке воде.


За јаја, као симбол плодности, везана су многа народна веровања. Тако кад кокош снесе јаје с два жуманцета, држи се да слути ближњење газдарице, а кроз кошуљу породиље, при порођају, да би лакше родила, у Горњој Пчињи је свекрва пуштала јаје да падне на земљу.

У предањима и митовима многих народа јаје се појављује као симбол васељене, која је настала из јајета. Зато јаје оличава стваралачку силу божанства и природе.

Као симбол свемира јаје је истовремено и симбол плодности, зато је његова улога врло видлјива у многим обичајима који имају циљ да подстичу растење и рађање. У митовима многих народа, поготову старих народа Средоземља, уткана су предања о умирању (ишчезавању) и ускрснућу (поновном доласку) божанстава која славе као култне хероје. Најпознатији међу њима је староегипатски бог Озирис, који је, по предању, научио људе земљорадњи и сточарству. И стари Сумерци су светковали повратак светих супружника Тумуза и Инане, кад оживљује и сва природа. Овоме су слични и древни грчки митови о Адонису и Пер-сефони, што је такође везано са природом, плодношћу и растињем.

По нашем народном веровању, у седмици од Ускрса до Томине недеље врата раја су отворена, и душа особе која у тим данима умре иде право у рај. У прошлом веку су, стога, сва врата на олтару и цркви била у овој седми ци отворена.

Понедељак, 20. април

СВЕТЛИ ПОНЕДЕЉАК

Сунце излази у 04,45, а залази 18,29 110. дан у години, 255 дана до краја

Да је Ускрс велики празник потврђује и чињеница што је он тродневна светковина. Тако, ускршњим празновањем су испуњени недеља - сам дан Ускрса, понедељак - други дан Ускрса и уторак - трећи дан Ускрса.

Данас је ускршњи понедељак, а нова седмица, која њиме почиње има више назива у народу. Посредством цркве, у којој се три дана по Ускрсу посебно светкују као светли дани, ова седмица се назива светла недеља. Према томе, данас је светли понедељак. Други назив ове седмице је Томина недеља, јер се у њен недељни дан - седмог дана по Ускрсу - у цркви држи помен светом апостолу Томи. По библијском учењу, на Ускрс, пошто је васкрсао, Исус Христ се јавио својим ученицима, дванаесторици апостола који су оплакивали његову смрт. Но, он се јавио у тренутку Томиног одсуства, па зато овај апостол, кад су му рекли да се Господ јавио, није томе поверовао (отуд му надимак Неверни Тома).

Врло је раширен и назив бела недеља, јер се тиме дозначује да је ово седмица у којој се среда и петак не посте. Други назив за белу недељу је трапава недеља. По народном календару, данас почиње празна недеља. Тако ову седмицу називају у околини Тимока, празнујући је да поље не буде - празно, тј. неродна година.

Уторак, 21. Април

ВОДЕНИ УТОРАК

Сунце излази у 04,44, а залази у 18,30 111. дан у години, 254 дана до краја

У воденој седмици, како се у народу назива прва недеља по Ускрсу, нарочито се признају, и по важности издвајају, водени уторак и водена субота.

У средишној Шумадији се, пак, празнују три водена уторка. То су, осим данашњег, уторак по Ђурђевдану и уторак по Тројицама. Сва три уторка, у јеку пролећних радова у пољу, посвећена су води, тј. празнују се да би пала киша, неопходна за раст и род усева.

По веровању у Гружи, на водени уторак није ваљало ништа радити (прати, шити, крпити, украшавати) на мушкој одећи, поготову будућих војника.

Ове године се, још, водени уторак поклапа са кончаним уторком, тј. уторком који је у мени последње четврти месеца, када Месец копни, једе се, или смањује, што је, по народном веровању, дан када није упутно нове послове предузимати.

Среда, 22. април

ГАРАВА СРЕДА

Сунце излази у 04,42, а залази у 18,31 112. дан у години, 253 дана до краја

У склопу ускршње светковине су у сва три дана по Ускрсу - који се називају светлим данима - и обредне поворке.


На гараву среду (ове године 22. априла) нежење старије од тридесет, нагараве се по лицу, и у пратњи свирача, вуку кроз село пањеве.


Тако, на ускршњи понедељак (светли понедељак) у многим насељима су ишле крстоноше, поворке чији је опход приређиван зарад богате летине. Понегде још, као у југоисточној Србији, могу се и у овом веку срести девојке - поворке краљица, а у фрушкогорским селима мушка дружина поливача, или весела братија, са буретом на колима, чији је "поливачки колач" - вино. На ускршњи уторак, као и данас, на светлу или белу среду, такође у неким насељима иду поворке крстоноша или литија.

Но, данашња бела среда се у северном Банату назива гарава среда. Назив је добила по ведрој поворци која се креће по насељу. У поворци су искључиво неожењени млади људи до тридесете године, то јест момци поодмаклих година који се још нису оженили. Они иду уз пратњу свирача и кроз село вуку - пањ. Како су неки од њих нага-рављени, ова среда је добила назив - гарава.

Обичај да на гараву среду неожењени буду, овако јавно, нагарављени, одржао се до пред Други светски рат. У овом обичају, који је ведар колико и живописан, одсликано је једно здраво народно уверење о потреби и смислу брака.

Четвртак, 23. април

ЗЕЛЕНИ ЧЕТВРТАК

Сунце излази у 04,40, а излази у 18,32 113. дан у години, 252 дана до краја

Један од назива за седмицу по Ускрсу је празна недеља. У источној Србији се она празнује - да би била родна година, то јест да поље не буде празно. Особито се у овој седмици светкује празни четвртак.

У овим пределима су, почев од празног четвртка па до Спасовдана, дакле пет четвртака, светковали тако што нису дирали земљу у пољу, тј. нису орали ни копали, нити упрезали ораћу стоку, док су остале послове могли да раде.

У осталим, пак, пределима нису такође радили у четвртке овог раздобља, које су називали бели или зелени четвртци.

У народу се каже да је Ускрс најглавнији светац у години, јер су тада залихе хране на измаку. Зато је и разумљиво што је у основи празновања ове седмице старање о храни и родности летине.

Петак, 24. април

ИСТОЧНИ ПЕТАК

Сунце излази у 04,39, а залази у 18,34 114. дан у години, 251 дан до краја

Данас је и петак по Ускрсу, који се назива бели, благи или трапави петак, тј. петак када се не пости, што је и разумљиво, јер му је претходио најдужи и најстрожији пост у години.

За овај петак, који се још назива и светли петак, по Србији и Босни је раширенији назив источни петак. Назив му је настао од речи источник, што значи: извор, јер је било у обичају да се, рано зором, одлази на изворе и кладенце, где се обредно, ради здравља, умивало. Ова окупљања су прерастала у светковину која се, уз обед, ту проводила целог дана.

Међу описима светковања источног петка нарочито је упечатљив опис Бркаилије Касабалије, објављен у листу "Караyић" 1903. године, где се каже да је почетком овог века православна чељад из Сарајева овога дана одлазила на исток, на Бенбашу, и умивала се на извору Пјенковац, верујући да је то добро ради здравља, јер је тога дана и Богородица измивала Христу ране. Након умивања се одлазило на Борак, осојну страну подно Требевића; где се ручавало и остајало у дружењу и ведром расположењу цели дан.

Део механyија је светковао источни петак као своју занатску славу.

Субота, 25. април

ЗАКЛОПИТА СУБОТА

Сунце излази у 04,37, а залази 8 18,35 115. дан у години, 250 дана до краја

Будући да је данас и субота по Васкрсу, то се данашњи дан у Левчу и Темнићу назива заклопита субота, коју су нарочито светковале жене, док су мушкарци то означавали на необичан начин, наиме - на данашњи дан се нико није бријао и шишао. Субота је иначе, по народном одређењу, удовички или мртвачки дан и посвећена је превасходно помену мртвих, а заклопита субота, као дан посвећен покојницима, има наглашен мртвачки карактер, што се види и по нешишању и небријању мушкараца.

Треба имати у виду да су, изузев суботе, називи свих дана у недељи словенског порекла. Реч субота је позајмљена из јеврејског језика, где гласи "шабат" (или сабат), а значи: покој, мир, одмор, а у јеврејски језик је ушла из асирског језика. На основу ове посуђенице је изграђено мишљење да је, вероватно, стара словенска недеља била шестодневна. Међутим, с друге стране, постоје врло јасни докази да су Словени имали седмодневну не-дељу, поготову ако се имају у виду њихова астрономска знања и управљање према Месечевим менама. Стога је прихватљивије гледиште да је назив за суботњи дан избегаван, јер је (као нпр. бези-мена недеља) припадао божанству смрти или подземног света.

Недеља, 26. април

ТОМИНА НЕДЕЉА

Сунце излази у 04,35, а залази у 18,36 116. дан у години, 249 дана до краја

Данас је седмични дан одмора прве седмице по Васкрсу, која се назива Томина недеља. Назив је добила по Томи, једном од дванаест великих апостола.


У седмици између Ускрса и Томине недеље врата раја су отворена, и онај ко тад умре право у рај иде.


По библијском учењу, Исус Христ се по ускрснућу јавио својим ученицима, ушавши кроз затворена врата. Осведочивши се у његово ускрснуће, ова једанаесторица су то испричала дванаестом (Томи), који је у тренутку Исусовог јављања био одсутан, но он им одговори: "Не верујем, док то не видим." Осми дан по Ускрсу је Исус Христ поново дошао међу своје ученике, затекавши их све на окупу и прекорео Тому што није одмах у његово ускрснуће поверовао. Отуда је Тома, чије име на јеврејском значи Близанац, добио надимак Не-верни.

Уверивши се, тако, лично у Христове ране и његову бесмртност, Тома је постао један од најдос-леднијих поборника хришћанства, које је ширио у Палестини, Персији и Индији. Страдао је, избоден копљима, у индијском граду Мелипуру, зато што је супругу и сина тамошњег цара преобратио у хришћанство.

Понедељак, 27. април

ПОБУСАНИ ПОНЕДЕЉАК

Сунце излази у 04,34, а залази у 18,37 117. дан у години, 248 дана до краја

Осми дан по Васкрсу, или у понедељак по ускршњем понедељку, обичај је да се побусају гробови, што значи уреди, очисти од коровског растиња, бусење на хумкама. Зато се овај дан назива побусани понедељак (негде и побушени понедељак). У Гружи се он сматра Ускрсом покојника, те свако даје помен и спрема за душу својим умрлим прецима и сродницима. Уз прекађивање гробова, на побусани понедељак се пале свеће покојницима, за чију се душу деле шарана ускршња јаја. По свему, овај дан има својства задушничког дана, који се још назива и Мали ускрс, а у Поповом пољу у Херцеговини Млади ускрс.

Мали ускрс се у банатским селима проводи врло ведро под називом кумачни понедељак, јер се тог дана одржава обичај кумачења. Овога дана су се, уз троструко љубљење кроз венац сплетен од цвећа, склапала другарства и побратимства младих. Девојчице и девојке су постајале "куме", а дечаци и младићи "побре". Обичај кумачења се у насељима по Фрушкој гори назива ружичало, а под тим називом се очувао све до данас и код преосталих Срба у околини Будимпеште.

Уторак, 28. април

ВОДЕНИ УТОРАК

Сунце излази у 04,32, а залази у 18,38 118. дан у години, 247 дана до краја

Вода је, као и ватра, добар слуга а зао господар, те је зато, врло давно, настало празновање посвећено води.

Друга недеља по Ускрсу се у народу назива воденом недељом, а прва два дана у њој - водени поне-дељак и уторак - светкују се у неким насељима као сеоска слава (преслава).

Среда, 29. април

МЛАДА СРЕДА

Сунце излази у 04,31, а залази у 18,40 119. дан у години, 246 дана до краја

Данас још траје Месечева младина, те је данас млада среда. По народном веровању, среда је врло повољан дан, а поготову млада среда, за сваку људску делатност и предузимање важних корака. У неким пределима је ово варовна среда, која се назива воденом, јер је посвећена воденој стихији - да не уништи усеве и летину, што се у време пролећних киша често дешавало.


Ко згреши средом, грех му заувек остаје. Не постоји црква Светој Среди посвећена да се има грешник где исповедити и помолити.


У прошлости се много пазило на то да се људи уздржавају од сваке зломисли и лошег дела. Поготову средом, јер ко згреши у среду - грех му остаје до судњега дана. Ово народно веровање је засновано на чињеници да међу светитељима једино Света Среда нема цркву која јој је посвећена, па се стога грешник нема где исповедити и тражити опрост греха.

Четвртак, 30. април

ЗЕЛЕНИ ЧЕТВРТАК

Сунце излази у 04,29, а залази у 18,41 120. дан у години, 245 дана до краја

Седам четвртака, од Ускрса до св.Тројице, светковани су највише зато да град (лед) не уништи летину. У прошлом веку се у ове четвртке, који су називани зеленим четвртцима, строго пазило на то да нико не оре, а тог дана се ни волови нису упрезали у јарам. А кириyије су могле да имају неприлика од мештана ако тог дана запрежним колима пролазе њиховим селом.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“