СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Хајдучија у Добрињи Митар Колар Горњој: из дружине арамбаше Бркића

ПО ХАЈДУЦИ, ПО ЛОШЕМ ЗАНАТУ

Пише:
др Остоја
Крстић

Добриња, село под планином Маљеном, источно од реке Скрапе, двадесетак километара од Пожеге, познато је као родно место кнеза Милоша Обреновића. Али је познато и по хајдучији. Каниц описује страх с којим су се путници кретали добрињским крајевима, а хајдучија у овим крајевима замрла је тек после чувеног чачанског хајдучког процеса, који ће тако лепо описати Пера Тодоровић у својој "Хајдучији". На процесу, између осталих, помињана су и три хајдука из Добриње: Јанко Јефтовић, Ђорђе Колар и - најкрволочнији српски разбојник тог времена,Дмитар Колар, убијен пре процеса

Турци су освајали српске земље дуже од једног века. Када су их најзад заузели, нису могли мирно да владају. Појавили су се нови ратници - хајдуци. Облик борбе био је карактеристичан: сачекивати Турке на друмовима или упадати у њихове градове и убијати их. Лети су живели по шумама, зими код јатака. Отуд и народна изрека:

"Ђурђев данак хајдучки састанак, Митров данак хајдучки растанак."

На силу се одговорило силом. Турци су пљачкали, отимали жене и децу продавајући их као робље, а хајдуци су у усецима друмова сачекивали турске караване и војнике. Познато је да хајдуци нису остајали дужни ни трговцима који су са Турцима били у пословној вези. Одузимали су им опљачкано благо, заробљавали, а не ретко и убијали.

Под својом контролом хајдуци су држали огромна пространства представљајући велику опасност, како за најобичније путнике, тако и за читаве војске, што се да видети из бележака страних путописаца по нашој земљи. Један од њих био је и Феликс Каниц, који је доживљавајући ондашњи простор и време хајдучије из региона Добриње, између осталог, написао и ово:

Са чувеног чачанског хајдучког процеса, један од арамбаша, Сима Милинковић, из Тометина поља, први злочин извршио је у селу Полом, учествујући у убиству Луке Драшковића

"Идући кроз кањон Луњевачке реке (озлоглашене клисуре близу Луњевице) - села са двадесетак кућа, у безљудној дивљини човека иначе спопадне језа а нашем безазленом кочијашу пало је на ум да нам прекраћује време баш на овом делу пута!"

И даље: "... просто смо одахнули када смо изашли из овог суровог кланца."

"На саставцима Мађерске и Добрињске реке скреће се у питому попречну долину, којом господари Врановина (брдо) која личи на тврђаву, јер има природне зупце на врху. Ускоро смо се нашли у средњем делу 9 км дугог села Горње, Средње и Доње Добриње".

"Идући на коњима планинском стазом која досеже висину 582 м и провлачи између Мађерских њива и Трњака и након један сат јахања у правцу северозапада, стиже се у Јежевицу. У једном оштро усеченом, местимично обраслом усеку, кроз који се мора проћи, прикључила су нам се још четири полицајца и када су они капетану поднели свој извештај, одважили смо се да уђемо у кланац. Повод за ову необичну меру предострожности било је разбојништво извршено неколико дана раније у Јужевичкој механи, у коју смо мало касније свратили да предахнемо. Два до зуба наоружана одметника, кажу, банула су пред механу и позвала двојицу сеоских трговаца да им предају сву своју трговину, а када је један од ове двојице претећи рекао:

Знам ја тебе добро, вратићеш ти мени тај новац!ж, разбојник му је на очиглед и ужас свих присутних одсекао главу."

Рекеташи патриотског смера

Путеви су били покривени лешевима, а Турци су се усуђивали да путују само у великим групама и јаким војним пратњама. Ухођење, напад из бусије и сл, увелико подсећа на садашња разбојништва и оружане пљачке, па се слободно може рећи да су хајдуци били претече данашњих разбојника и оружаних пљачкаша.

Уцењујући богате трговце и виђеније људе, нарочито по ондашњим варошима, било да су Турци или Срби који су сарађивали са њима, хајдуци су такође и претече данашњих рекеташа. Тужна је спознаја да су данашњи преступници из ове категорије кривичних дела, махом из америчких филмова криминалистичког жанра, усвојили реч "рекет", а са њом и саму радњу сматрајући да на овим просторима чине нешто ново и неознато, не знајућид а су њихови дедови и прадедови чинили то исто, само под другим именом.

У сталној борби на живот и смрт, хајдуци су били врло окрутни. Али ми им не можемо замерити што су нападали из заседа, изненада и неочекивано. Ако им неко на томе замера чини неправедан грех према њима. На који други начин су се могли супроставити моћнијем непријатељу.

Стићи и утећи

На ово питање, у свим крајевима са српским живљем позната је изрека:

"Онај ко може стићи и утећи и на страшном месту постојати".

Тако су се у хадуке одметали млади, здрави, окретни и снажни момци али и средњовечни људи. Најбољи пример за то је хајдук Гучић који је био тако ванредног здравља и анатомског састава да се и сам лекар који га је обдукова чудио тој снази и здрављу изјавивши "снажнијег и здравијег човека још нисам видео".

Људи у старијој доби права су реткост и морала их је голема невоља натерати на тако нешто. Изузетак је у сваком случају по неки чича који је имао срећу да у хајдучији остари.

Као и у свим ситуацијама и овде је било изузетака од правила. Хајдук Деспић био је килав и увек је због овог дефекта јахао на коњу. Иначе Деспић је био Сремац, а у Србију је прелазио само да пљачка.

Хајдук Петар, хајдучица Миља

Муж и жена хајдуци за наше просторе нису били непознати. Тако супружници, злочиначки пар како би рекли савременици, хајдук Петар и хајдучица Миља Кобиљац живели су у Влашкој, али су у Србији долазили искључиво ради разбојништва.

Изузимајући екстремне случајеве, када видикмо тадашњу српску младеж, здраву и наочиту, не можемо а да се не запитамо: зашто су кренули путем злочина, не ретко због тога гинули због српске пушке, а истовремено су могли бити у регуларној српској војсци понос и снага отаyбине?!

Можда одговор на ово можемо наћи у "Српском рјечнику" Вука Стефановића Караyића:

"Народ наш мисли и пјева да су у нас хајдуци постали од турске силе и неправде. Да речемо да гдјекоји отиде у хајдуке и без невоље, да се наноси хаљина и оружја по својој вољи, или коме да се освети, али је и то цјела истина да што је год влада Турска боља и човечнија, то је и хајдука у земљи мање, а што је гора и неправеднија, то их је више и зато је међу хајдуцимам бивало кашто најпоштенијих људи, а у почетку владе Турске јамачно их је било и од прве господе и племића..."

Постоји још једна занимљивост: хајдук варошанин био је права реткост. Сви хајдуци од реда били су са села.

Терористи из Радикалне странке

Можемо се запитати, такође: каква је то хајдучија која је убијала махом општинске председнике, распитујући се ко је од које странке, писали су окружним начелницима писма у којима су критиковали не само рад полицијске власти, него и рад самог државног поглавара - Књаза. У позно доба хајдучије то су били хајдуци политичари, хајдуци радикали, а посебно она категорија коју су радикали користили да се преко њих свете својим политичким неистомишљеницима.

Вук Стефановић Караyић у "Српском рјечнику" овако описује хајдуке:

"Хајдуци су највише носили чохане плаветне чакшире, доље на ногама чарапе и опанке, а горе чохане ђерме и копран, гђекоји и доламу зелену или плаветну, а поврх свега куповни гуњ: на глави или гелопоше или фесове или свилене капе кићенке, од којих су свилене ките висиле с једне стране низ прси, и које је осим њих слабо ко носио: врло раадо су носили на прсима сребрне токе, а који их нијесу имали, онису мјесто њих пришивали сребрне крупне новце: од оружја имали су дугу пушку и по двије мале и велики нож".

Фес са кићанком

Из записника "Испит ухваћеног хајдука Симе Милинковића", рађеног 18. октобра 1896. године у Чачку, може се такође јасно видети опис хајдука:

"Симо Миленковић је родом из Тометина Поља, срез Пожешки, округ Ужички, стар 30 година.

Стаса висока - сува - смеђ, браде француске, смеђе, бркова малих смеђих, обрва танких - смеђих, очију граорастих, зуба спред белих и ретких.

У оделу је: на ногама опанке с каишима, у старим члкширама с колчезима, на коленима, на плећима копоран и фермен чохани, све старо, око паса тканице са силавом опасаним фишектером за метке револверске: на глави фес са другом кићанком, као што обично хајдуци носе. Симо је гутлав испод увета по врату и са обе стране, а огрнут великим шалом - огртачем.

Свршен испит дана у један сат поподне.

Прочитано и признато оверавају: писар Тихомир Драшковић и иследник чачанског првостепеног суда Миодраг А. Поповић."

Хајдучки процес у Ч ачку

1. септембра 1897. године пред првостепеним судом у Чачку почео је процес једној великој групи хајдука. Процес је трајао све до 6. октобра. У суботу, 11. октобра 1897. године донета је пресуда.

Суд је имао веома сложен посао. Требало је рсправити и пресудити 113 предмета са укупно 180 кривичних дела која су хајдуци починилиза пет година. Према врстама деликата било је: 75 разбојништава, 9 разбојништава са убиством, 6 убистава, 58 јатаковања, 13 насилних изнуда, 4 утаје у службеној дужности, 3 покушаја убиства, 2 опасне крађе, 2 просте крађе, 2 самовлашћа, 1 искупна крађа, 1 крађа стоке, 1 тешка повреда, једно одметање у хајдуке, један поништај акта.

Међу 96 окривљених нашле су се и 4 жене (мајка са две ћерке и једна баба).

Под редним бројем 43. био је и хајдук Јанко Јефтовић из Горње Добриње, а под бројем 53. Ђорђе Колар из Средње Добриње.

Убити човека за динар

Сем Јефтовића и Колара у овој хајдучкој групи био је Дмитар Колар (Коларевић) из Доње Добриње који је важио за најсвирепијег и најгрознијег од свих хајдука који су се у ондашњих десет година појавили у ужичком крају. Био је више крвожедна звер него човек. Знао је да убије човека за најмању ситницу, а у мучењу најомиљенија метода му је била усијано жељезо. Знао је усијати вериге и њима опасати глог човека или усијаним машицама жртви откидати парче по парче меса.

Родно село Књаза Милоша Обреновића, имало је богату хајдучку традицију - у шуму се одметало због турског терора, затим због пљачке и најзад - из политичких разлога

Дружио се са хајдуцима Војком и Бркићем, али најтеже злочине радио је без сведока, сам. Из испита окривљених на претресу запажа се како су Војко и Бркић у многим случајевима настојали да буду блажи при извршењу (умеренији у злочину), али Колар би у таквим тренуцима отпочињао сечу. Имао је велику фамилију и био је сиромашан, па онда не чуди што је у својој грамзивости и за динар могао да убије човека.

Према почињеним зверствима, на ранг лествици, Колар је био одмах иза хајдука Сипићанина чија су зверства била надалеко чувена.

Колора је убио ондашњи начелник Шурдиловић. Међутим, на душу га је узео један угледни радикал из ужичког краја кога су ондашње новине једноставно обележавале са знаком "П". Како се све ово догодило?

Заседа код лепе Росе

У зору, 12. септембра 1895. године "П" пробуди начелника Шурдиловића и ода Колара да је са Бркићем и Илијом Павловићем у рожачкој шуми. Негде око 10 сати пре подне у канцеларију Шурдиловића дошао је манастирски момак из Ваведења и начелнику јави исту вест: хајдуци су у Рошцима.


ЗАШТО БРКИЋ ОДЕ У ХАЈДУКЕ

Одметање Бркићево у хајдуке догодило се овако. У почетку 1894. године били су избори у општини табановачкој и ту дође до гужве. Бркић је био у редовима радикалским, и каок млад и бујан човек, јурне, дочепа и поцепа изборна акта. Новоизабрани кмет нападне Бркића, дође међу њима до псовке и претње. Мало после тога кмет оптужи Бркића да га је хтео убити, и покаже једну рупу у земљи где је ударио куршум. Бркић и сад, кад је признао читав низ злочина, једнако тврди да није на кмета пуцао, но да је кмет сам испалио куршум у земљу, само да њега окриви. И збиља, био је окривљен за покушај убиства и затворен у Пожеги. Бркић побегне из притвора, оде у село Паприште, наоружа се и од тада хајдукују. Хајдуковао је 951 дан. И за то време учинио око педесет најстрашнијих злочина!
(Пера Тодоровић, о Коларевом харамбаши, Бркићу, у својој "Хајдучији")


Након овако потврђене информације начелник се послужи лукавством. Претпоставио је да хајдуци у Рошцима имају одане јатаке озбиром да се слободно понашају и изда најстрожију наредбу "да сви који пушку носити могу из Рожаца и околине крену ка Чачку", а одатле у потеру хајдуцима у правцу Горњег Милановца, дакле сасвим супротно од Рожаца.

Оваква тактичка мера и радња код хајдука је утврдила сазнање, да начелник не зна где су, тим пре што потеру шаље на супротну страу и да је на овај начин траг пометен.

Хајдук Бркић буде толикосигуран да је начелник на супротној страни и оде у село код своје љубавнице, "лепе Росе", која је на далеко била позната по својим шишкама.

Међутим, истог дана у вечерњим сатим начелник Шурдиловић дигне педесетак жандарма и под окриљем ноћи крене за Рожице. У рожачкој механи начелник се састане са "П" већ према предходном договору. У крчми са "П" било је још 5-6 сељака. Како их угледа начелник почне са оптужбом да су хајдучки јатаци чим нису отишли у потеру, повеже их скупа са "П", а све са јасним циљем: да се не разоткрије информант - потказивач.

Након тога начелник направи распоред жандарма у шуми (заседу). У цик зоре, знак трубе означио је покрет и жандарми се почну спуштати низ падину ка потоку. Није се дуго чекало и један жандарм повика: "Ено хајдука!" Из потока, погнут, брзим корацима уз брдо, скоро у трку, један човек је вадио метке и пунио пушку "магацинку". Начелник викну:

"Плотунском паљбом!"

Након трећег плотуна, онај човек, покрај потока паде. Био је то хајдук Колар из Средње Добриње.

Седам смртоносних рана

Хајдука Благоја Јефтовића убили су његови друго. Војко Тимотијевић, најпре просвира куршум кроз главу Благоју, а потом се окрене Милану Бркићу и каже:

"Дед, побратиме скреши и ти јдан метак, да се после не рекне - Гојко уби свог друга, нека се на да смо га умили сви заједно".

И одиста потом је пришао Бркић и у већ мртва Благоја испали три хица, потом прилази Колар из Средње Добриње и поступа исто као и харамбаша му Бркић. Зато је на пок. Благоју пронађено седам рана, од којих је свака била смртоносна.

Међутим, није ово прва хајдучка жртва код које би лекари били у недоумици: Зашто толике ране, кад је једна била довољна - смртоносна? Зна се да се хајдуци при ликвидацији жртве по правилу користе пушком или револвером. Ретке су прилике да је убиство извршено ножем. То су ондашњи лекари знали, али ипак нису могли објаснити ону појаву са више хитаца од којих су сви смртоносни у телу жртве. Али и ова појава је пред истражним органима на суђењу у Чачку разјашњена.

Foto

 

Црква у Горњој Добрињи, посвећена Петру и Павлу, задужбина Књаза Милоша, за душу оцу Тодору

Хајдуци све што раде, воле да раде заједно - колективно. Разлог за то је врло прост: након било каквог посла у каснијем поступку нико с ене би могао извлачити и рећи да то није урадио или у томе није суделовао. Па је тако и при убиству. Када један убије позове и друге из дружине, те у жртву испали по који хитац, свако до њих. Онда се нико не може извући, него напротив, сви знају да су сви извршиоци.

Хајдучка верност

Верност и поузданост међу хајдуцима високо је цењена и била је међу првим од интерних ставова вредности ових формалних дружина. У новије време хајдучије сами хајдуци били су неповерљиви међу собом из простог разлога што су се међу њих убацивали ловци на хајдучке главе, а све са циљем да приграбе расписану уцену.

Прича, вредна помена, на ову тему, десила се коме другом до хајдуку Милану Бркићу.

Нападајући 1895. године једну задружну кућу у ваљевској Колубари са друговима Илијом Павловићем и Митром Коларом из Средње Добриње, сам Бркић био је озбиљно рањен у кичму. Негде при повлачењу, а након убиства јдног задругара, Бркићу падне на памет да искуша оданост другара и идући стазом кроз планину Маљен, он нагло падне симулирајући малаксалост, а пре тога је одлучио: ако се покаже као неверни да обојицу убије и нађе нове другове.

Онако у лежећем положају, блед од задобијене ране почне своју "самртну изјаву" (ин артикуло мортис):

"Знате шта браћо, доста смо провели и лепих и ружних дана, доста смо се цура наљубили, доста јагањаца појели, доста рујна вина напили, доста наших душмана заједно потаманили. Али ја сад не могу даље; ране су ме орвале! Но тако вам нашега братства и наше љубави хадучке, убијте ме овде, да не паднем псима у руке, да се они нада мном свете, да ме муче и можда мукама присиле да издајем и вас и наше верне јатаке".

Ту га Илија и Колар прекину. Оба падну поред њега, почну плакати, љубити и молити да о смрти више не прича, да ће га они даље носити, лечити и неговати, те да ће пре с њим као харамбашом погинути него што ће га душманима оставити. На то се Бркић насмеши, скочи, загрли их и пољуби и сва тројица наставе пут преко Маљена.

Лек за пијанство - куршум

Сви хајдуци махом пију, добро и много, али увек онолико колико могу поднети, како би увек остали присебним, спремни за одбрану, напад или борбу.

Хајдуци нису трпели друга који се опија да заборави на себе. Такав за њихову дружину више није био поуздан. Ако се неко ода алкохолу они ганајпре саветују, опомињу да тако не чини, али ако ни то не помаже, није реткост да га и сами убију, сматрајући га као једну опасност за читаву дружину. Што је и разумљиво. Човек у пићу постаје речитији него обично, па свашта може избрбљати, постаје завистан од алкохола, па може одати дружину и јатака и сл. Отуд је владало правило: пијаници хајдуку лек је куршум.

Тако је познато да су у срезу драгачевском хајдуци Влајко и Милан Бркић због пијанства убили своја два друга Митра Трифуновића званог "Пјевац" и Благоја Јефтовића.

Цар у Гори зеленој

Не може се рећи да хајдуци нису волели да се о њима прича и односи са страхопоштовањем, посебно према њиховим јуначким подвизима. Били су колико сујетни, толико и хвалисави људи. Да је тако, најбољи пример је јборба на ранговној лествици и избор харамбаше.


ОД ХАЈДУКА ДО РАЗБОЈНИКА

Хајдук! Некад поносно и свето име, којим се Србин дичио - сада наша срамота и јад.

Стари хајдуци били су заточници вере и слободе, браниоци и заштитници нејаке сиротиње српске против насиља турског - данашњи разбојници, који неправо носе поносно име хајдука, скидају женама yердане с врата, краду и одводе децу у шуму да уцењују родитеље њине, и пеку усијаним веригама људе, да им паре исцеде! Прави занат правих пржибаба!

Јес, данашњим хајдуцима неправедно се даје име хајдука! Али, по незнању или по немажњи, тако их крстише наши први законодавци, тако је записано у закону, на то се име навикао наш свет, па ћемо их и ми тако звати. Дакле, говорићемо о хајдуцима и изнећемо пред наше штоване читаоце један огроман хајдучки процес, претрес какав Србија није видела, и какав, дао би бог, никад и да не види више!

Хајдучија, хајдучија! Откуд ова нова хајдучија у питомој Шумадији? Какви су ово хајдуци што убијају општинске председнике, распитују се ко је из које партије, пишу окружним начелницима писма, критикују не само полицијске власти већ и самог државног поглавицу нашег. Какви су то хајдуци чији харамбаша, Милан Бркић, јавно изговара:

- Рекао сам вам, и нећу да кријем: јес, истина, ја сам нарочито убијао напредњаке и либерале!
Председник пита:

- А што си их убијао?

- Зато што су ме отерали у хајдуке! - одговара Бркић.

Какви су ово хајдуци? Многи ће узвикнути: То се види на први поглед, то су хајдуци политичари, хајдуци радикали, које радикалци употребљавају да се преко њих свете политичким противницима. Јесте, тако ће многи узвикнути!

А ми на то велимо: Стојте! Не хитајте, не брзајте с вашом оценом и судом, јер се можете опасно залетети и грдно преварити.

Појава хајдучије није тако проста ни тако лака ствар да се не може преко колена преломити, и на пању пресећи узвиком:

- Хајдучија је чедо радикално!

Овакав узвик је исто тако неправедан и једностран као и узвик који се чује с противне стране:

- Хајдучија је чедо наше полиције! Хајдуке су створиле наше полицијске власти, неправедним гоњењем правих здравих људи! Ниједан од тих узвика није уместан.

Хајдучија је наше заједничко чедо; она је горки плод целокупног нашег друштвеног и политичког стања!

(Пера Тодоровић, у уводу својих извештаја са чачанског хајдучког процеса дружини Бркићевој)


Из исказа при испиту хајдука на чачанском процесу то се најбоље запажа у дијалогуизмеђу хајдука Војка и Бркића. Војко као старији хајдук подучавао је Бркића занату и једно времем био му харамбаша. Од како су се побратимили братство нису раскидали па се и на процесу ословљавају са "побратиме". Али Милан је био плисменији од Војка и брзо је постасо популарнији тако да је претила опасност да преузме старешинство. Онда се споразумно раздвоје, тако што је Бркић формирао своју хадучку дружину.

Као по правилу сваки хајдук је себе називао "горским царем". Махом су се тако и потписивали (они који су писмени), а неки су чак ишли толико далеко да су имали и свој печат као Милан Бркић са натписом "цар горе у гори зеленој 1895", а по средини је сетајало "Милан Бркић". Прича се да је печат био од црне тестије (печене глине) и да је био изрезан невешто.

Иконе окренуте зиду

Хајдуци у својим неделима нису презали ни од цркава и манастира. До данас је у многим нашим крајевима остала прича о хајдуку који се пење на часну трпезу како би дохватио златан крст, док му други хајдук говори:

"Не, каљавим опанцима на часну трпезу, муња те убила!".

А онај, док краде, одговара: - Не гледа Бог на каљаве ноге, него на чисто срце!

Њихова логика: крађа из цркве није грех, а истовремено упрљати часну трпезу каљавим опанцима, јесте.

Или, уколиок је нека црква плокрадена, а иконе са ликовима окренуте ка зиду, знало се да је то начин извршења сујеверног провалника: да га свеци не гледају док краде.

Хајдук Сипићанин важио је за једног од најсвирепијих хајдука и једном приликом неко га наговори како му пушка ништа неће моћи ако код себе буде имао парче моштију светог краља из Студенице. Из тог разлога он провали једне тамне ноћи студеничку вету лавру, полупа светиљски чивот и узме ни мање ни више него парче кости од десне руке светог краља.

Како би се уверио у чудотворство, Сипићанин натакне волу на рог украдену кост, узме пристојну раздаљину и испали у вола хитац из пушке. Во се преврне. Разочаран, оде да се пожали ономе то га је наговорио на крађу краљеве кости, а овај ће му на то:

"Па, во је животиња, то важи само за људе".

Сипићанин је ово испричао неком другару. Вест се брзо пренела међу хадучијом и почеле су се збивати шале на тај рачун. Сипићанин се касније правдао:

"Јест море, што се онда не сети да му кажем - па хајд на теби да пробам".

Крвав је лебац хајдучки

Отац Вићентије Крyић, архимандрит манастира Сретења на чачанском процесу дао је овакав исказ: "У јесен 1894. године, на путу, у сред поднева, нападоше ме хајдуци. Вратише ме натраг у манастир и однеше ми 3.000 динара. Но, то не би све. Натераше ме да их одведем у храм, како би се Богу помолили. Када завршише молитву и целивање, оставише по један динар прилога а било их је свега тројица, што значи укупно 3 динара. Ја ставих примедбу: "Што не стависте бар по ва динара" знајући да су ми одузели новчанице које су већ биле по два динара, а један од њих ми рече: "Ћути, попе, доста је и оволико, видиш ти како се крваво зарађује хлеб хајдучки. А вама је лако, овај ваш калуђер Милентије сто пута је гори хајдук од нас".

Код убијеног хајдука Владислава Јовичевића пронађена је у одећи једна метална иконица са обликом књижице, а која је имала на себи два крила која се преклапају - на сваком крилу по три свеца. Израђена је била тако да се могла носити и обешена.

Иконицу је пок. Владислав, прича се, увек носио са собом као амајлију.

Једно хајдучко писмо

30. априла 1895. г.

"У Гори зеленој, изволите начелниче Васиљевићу, Бели Мемеде, изволите читати ово писмо.

Нек ти је на знању Бели Мемеде, да хајдук Милан Бркић, Митар Колар, Војко Тикмотијевић, Митар Трифуновић и Илија Павловић, ми се нећемо одуставити док не скинемо количину напредњачких и либералних глава. А зашто? Зато што су нас напредњаци и либеррали отерали у бекство. Отерали сте најбоље српске војнике у шуму и једнако одмећете, све вашом силом поганом. (следи реченица о његовом величанству краљу, која је изостављена, јер је садржавала увреду). Него ви уапсите човека на правди Бога па му онда тражите велики новц да га пустите, а он сирома једва даје држави порезу да да свакој изелици. Белог Мемеда нико не може наранити. Ми хајдуци изврши смо убиство над Василијем Б. Милошем (ово је писано плајвазом). А зашто? Зато што они оглодаше ову голу сиротињу и још шта више, дођу тако код вас па причају: видесмо овде хајдуке, па видесмо онде хајдуке, а ви све голу сиротињу за врат па у апс, ал ми где год дођемо, нама мора сваки леба дати: јербо ми оћемо, ако не да ручак, да убијемо и чак не сме посраној власти ни да јави, јер ми други пут кад се вратимо, ако будфе иком јавио, ми оћемо да кољемо ко но јање од месец дана. Па, Бели Мемеде, ако је много противно, ти хајде те нас тражи, нећеш ли нас похватати, те ти ућари и доби накнаду, па ти изнеси тај твој гоч пред нас. Нећеш ли ућарити, а немој терати ову голу сиротињу да се туче с нама. Бели Мемеду, па не можеш ти нама летос ништа само зими би мого нешто. А ми нисмо луди бити у Србији, може се мало и преко да мрдне, а летос крећи сву српску војску за нама у потеру, неће ти бити вајде".

Милан Бркић, с.р., Митар Колар, Војко Тимотијевић, Митар Трифуновић и Илија Павловић."

Ово по свему необично хајдучко писмо наведени начелник Васиљевић послао је тадашњем господину министру председнику Христићу.

Постоји и други феномен везан за ово писм. Оно је прочитано првог дана суђења хајдуцима (4. 9. 1897. године) где хајдук Бркић није порицао да је писао ово писмо, али истовремено је порицао да је он писао ону реченицу која вређа краља и изјављује:

"То су власти навлаш додале".

Истом приликом хајдук Војко Тимотијевић ставља примедбу Бркићу:

"Што си онолико тртљао и писао. Ја сам ти реко да јавиш само да смо убили странца Алексу Гајића, да не би обедили кога другог".

А Бркић је на то одговорио:

"Па писао сам! Онде ми се могло онако, па сам хтео да им кажем."

Једно љубавно писмо

Из ондашњих судских списа, да љубав није шала, најбоље говори писмо окривљеног хајдука Милије Карића из Крстаца који је лежао у затвору оптужен за убиства, разбојништа и јатаковања, а који је писао пискмо Јелени Рајчевић из Дружетића, која је такође била у притвору оптужена за јатаковање и саучесништво са Бркићевом дружином.

Јела је била веома млада (21) и лепушкаста сеоска девојка и сасвим је нормалнод а је каок таква била плен харамбаше Бркића. Била је писмена и веома радо цитирала стихове из "Горског вијенца".

Елем, Милија Карић који у овом писму себе ословљава са "доктор" пише:

"Драга Јело, мени је сваког дана, сваког часа теже, а ни сам не знам зашто, и ако не верујем у чини, као да си ми срце однела. Ја не знам да л и ти мене љубиш; нека је стоти део моје љубави према теби, па би био срећан.

Збиља, ја сам чудан постао и не могу себи да објасним откуда ми је овако. Мени се чини да си ти равнодушна према мени, но ја те молим и преклињем немој тако.

Зато, ходи душо, од мене не стрепи, ај те много љубим, мој цвете лепи. Па ходи, мила моја, на уста ми и груди моја падни. За пољупцем твојим срце ми жуди. Хоћу, злато моје, за тобом да полудим. На те мислим када звездица увече сине, ан те мислим кад ноћ мине, на те мислим и кад зора сване, мој анђеле, мој мио дане! На те мислим у сну и на јави; с тобом ми се, злато моје, моја душа и мисли моје баве. На те мислим пла ма гдје сад био, мој дивотни дане! Ходи, злато моје, да животом данем, љубав моју твојом утоли. Хајд смијлуј с срцу моме што се теби сада моли! Где се љубав створи, ту и верност цвати, а неверно срце само клетва прати. Ја се надам да нећеш остати таква као досад, но да ћеш мојој жељи изаћи у сусрет, јер кога љубим и волим, тога нема да ко тако може, јер то чиним безгранично, а кога мрзим то смртнок чиним. Јави се, болан, твом верном и сад несретном."

Поздрав Др М. К.

"Стари" и "нови" хајдуци

Хајдук је некада на овим просторима било поносно и свето име којим се сваки Србин поносио. Хајдуци новијег датума су наша брука и срамота. Стари хајдуци били су у служби вере и слободе, браниоци и заштитници српске нејачи и сиротиње против исламског насиља. Данашњи разбојници отимају српкињама мташне и златне ланчиће с врата. Отимају и од деце испред школа па чак и уцењују родитеље ученика.

Каква је то нова хајдучија у овој питомој Србији? - питамо се данас речима Пере Тодоровића.

 

Хајдучија као први српски покрет отпора

ТУРЦИ СУ БИЛИ САТЕРАНИ У ГРАДОВЕ

Хајдуци су на насиље оговарали насиљем. Борили су се, и та борба је трајала генерацијама, бесмислена из угла једног људског живота, победоносна за народ који никад није заборавио сваоју визију слободе и државности.

У најтежем периоду српске историје, људи су одлазили у шуме, самоорганизујући се у јединице потпуно произвољног броја, борили су се, безнадежно очекујући помоћ од осталих хришћанских земаља, а добијали су је само онда када су Срби који су били избегли у околне земље, у армијама тих земаља, гонећи Турке улазили у Србију. Често је то било још погубније по народ, јер су се после тога Турци светили још горим терором. А Млетачка држава, Мађарска, Аустрија увек би закључивале мир са Туском и остављали Србију на цедилу, на милост и немилост освајачима. Нашима није остајало ништа друго до да се уздају у се и у своје кљусе и туку хаотично, како ко стигне, јер, без државне организације и вође никад нико није могао имати ни теоретске шансе на успех у рату.

Па ипак, хајдуци су се борили, и та борба која је трајала генерацијама, борба страшно узалудна када се гледа из угла једног људског века, али победоносна за народ који има снажну историјску перцепцију и визију слободе и државности и који се понаша као некакав надприродни ум. Хајдуци су на насиље одговарали насиљем, на терор терором, знали су да насилници разјмеју само језик силе, пресретали су Турке на друмовима кад су се враћали из пљачки, убијања, отимања деце и жена и ослобађали робље, враћали народу стоку, храну, новац, а турске касапили. Споља, Турке у Србији нападали су ускоци, а затим читава Војна крајина, тако да мира на том простору није било, па можемо рећи да су Срби својом борбом на крају скршили моћ Турске империје. Турска је искрварила у Србији.

Из бележака страних посетилаца видимо да су хајдуци држали под својом влашћу велика пространства земље, а да су се Турци држали само у утврђеним градовима и одатле излазили само са јаким одредима искључиво ради харача, пљачке и насиља.


Код хајдука се чешће појављује онај презриви однос према непријатељу и према оружју који је проистекао из апсолутне супериорности у владању тим оружјем и борилачким вештинама.

Тако Јован Курсула није носио сабљу онако како се носи - о бедрима "него затурену на раме, како му је лакше потегнути је".

Михаило Глувац је чекао да га противник нападне седећи на коњу и мирно пушећи лулу, па "тек кад му противник приђе близу, лагано би истресао лулу, оставио је мирно у чибучницу и тада би се машио коњу за дизгине и за оружје".

Хајдук Вељко је такође имао тај претерано храбар и презрив однос према непријатељу јер је го до појаса у цреним чакширама пролазио кроз средину турске војске! Има ту елемената и безобразлука, а тај менталитет, да кажемо хајдучки, можемо пратити и данас на нашим спортским борилиштима када добијамо нервне сломове док аши спортисти, на домаку победе, у кошарци или фудбалу, постану безобразни па жале да исмевају слбијег противника и онда зачас изгубе борбу. Сигурно да се то догађало и са хајдуцима, да су плаћали и главом по потцењивање противника и свој безобразлук.

Ова традиција је, на жалост, старија од хајдука, срећемо је још код Милоша Војиновића који еј "затурио копе наопако" и, без потребе, прескакао три коња у бугарској крзненој кабаници дугој до земе. Без обзира што је то одраз свести о сопственој снази, показивање непријатељу да га се не само не бојимо већ и да га презиремо, погрешно је било величање тога менталитета.

И сам Марко Краљевић је имао обичај да потцењује противника, да га изазива и дражи, али само онда кад је био сасвим сигуран у себе јер он је знао и те како да се уплаши од Мусе и да избегава сукоб са јачим, нпр. Љутица Богданом, једном речју, Марко је знао како се киме сме да се понаша; равноправног или јачег од себе никад није потцењивао и зато је он тај прави борац иако се често понашао баш као хајдук.

Ти нови ратници носили су и нови стил борења - хајдучки. То више није био витешки стил борилачких вештина, то је био чисто народни: удри како знаш и умеш и чиме стигнеш.


На главним путевима турци су морали да држе сталне страже, мада им понекад ни градови нису били безбедни, пошто су хајдуци знали да освоје таква утврђења каква су били Никопољ, Рушчук, или Вршац.

После мохачке битке 1526. године, у време кад је Империја била у напону снаге, босански хајдуци које је предводио храмбаша Делирадић нападали су без пардона силну Хусрефбегову војску.

Такође је забележно да су хајдуци 1532. године у близини Јагодине нападали војску Сулејмана Величанственог која је била огромна сила, уосталом, ишла је два осваја Беч. Хајдука је било у свим крајевима и свим земљама у којима су живели Срби. Крајем седамнаестог века појавила се нада: Турци су поражени код Беча, хајдуци су дигли народ на устанак, борба је била огорчена и херојска, народ на челу с хајдуцима борио се лавовски. На жалост, аустријска војска којој су се устаници придружили претрпела је тежак пораз од, видели смо, удружене татарско-турске војске. зверства која су почели да чине ови Азијати по Србији била су ужасна, могу се поредити само са јапанским и усташким зверствима у овом веку, и народ је морао, избезумљен од страха, да предузме прави егзодус - сеобу народа, да се измести на север, преко Саве и Дунава. Цариградски друм је био посут лешевима, јер та масовна сеоба се споро кретала, а брзи татарски коњаници су их сустизали. Србија је тек тада остала потпуно поражена, истребљена, спаљена. Оно мало људи што је остало могао је спасти само оањ надлјудски дух Дојчинов који је тада наш народ пронашао у себи. И - опстао је. Захваљујући само томе - духовној снази. Сачекао је свој историјски тренутак и поново започео борбу.

На другим странама, пак, борба се настављала. Бока Которска је била права хајдучка држава у другој половини седамнаестог века. Борећи се на страни Млетачке републике ови црногорско-херцеговачки хајдуци су показивали невиђену храброст и јунаштво у борбама против Турака чак и на мору. Они су нпадали и тукли Турке и на сверу све до Сарајева. Са једним босанским пашом су се чак исмевали, убијајући му стражаре испред шатора или одводећи коње целој војсци.

(Из књиге "Свети ратници")

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“