СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Суд части Београдског универзитета био је крајем 1944. и у првој половини 1945. године практично у непрекидном заседању, а највише посла је изгледа имао 3. априла 1945. године. Само тог дана чланови овог суда избацили су са Универзитета више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и стваралаштва

ЦИНКАРОШИ СА АКАДЕМСКИМ ТИТУЛАМА

Пише:
Петар
Алекић

Како је "народна власт" у Србији 1944-1945. године извршила вероватно највећу чистку међу интелектуалцима у целокупној историји српског народа

Завршетак сваке стране окупације Срби су увек дочекивали с великим надама, чини се већим него код других народа. Можда и зато што су окупације биле честе и изузетно сурове, а неке - нарочито турска - дуговечне. Са сличним осећањем Срби су дочекали завршетак и последње немачке окупације Србије, када су наде у боље сутра биле веће него икад. Управо тада, 1944-45. године, у првим данима слободе, интелектуални врх Београда и Србије доживео је хладан туш. Нова "народна власт" почела је да проверава идеолошку правоверност професора Београдског универзитета и да декане, ванредне и редовне професоре и асистенте, који нису идеолошки подобни, који нису стаљинисти или који на стаљинисте не гледају, бар, са симпатијама, удаљава са Универзитета, остављајући их на белом хлебу, о чему је већ било речи у "Српском наслеђу". У овом броју објављујемо нове детаље о овој погромашкој акцији, коју је у име Брозових идеолошких чистунаца водио тзв. Суд части Београдског универзитета, а о којој се код нас деценијама ћутало, иако су и данас живи многи актери ових догађаја, а у депоима Архива Србије у Железнику остали су и многи писани трагови ове нечувене кампање.

Пресуда Елија Финција

Суд части Београдског универзитета био је крајем 1944. и у првој половини 1945. године практично у перманентном заседању, а највише посла имао је 3. априла 1945.

Само тог дана чланови овог суда избацили су са Београдског универзитета више од 30 асистената и доцената, ванредних и редовних професора, врхунских стручњака готово из свих области науке и ства-ралаштва. Међу њима је био и др Хенрик Барић, редовни професор Филозофског факултета. Овај угледни научник, кога ће чак и наша ужа научна и стручна јавност у међувремену заборавити, био је један од најчувенијих светских албанолога, познати експерт за лингвистику индоевропских језика, дугогодишњи директор Балканолошког института.

Иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава на власти не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући за ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог Универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника "народне власти" на Универзитету.


Иронијом судбине професор Барић ће пре Другог светског рата заложити сав свој ауторитет да држава на власти не удаљи са Универзитета једног његовог колегу, а после рата ће га тај исти професор, заборављајући за ту Барићеву велику услугу, хладнокрвно избацити са тог истог Универзитета. Био је то др Душан Недељковић, један од главних заступника "народне власти" на Универзитету.


Током рата професор Барић уопште није био миљеник ни окупационих власти, ни режима Милана Недића. Напротив. Тај исти режим, кога ће "народна власт" прогласити квислиншким, непрестано га је уходио и шиканирао. И то већ од 1941. године, када је др Барић одбио да потпише Недићев "Апел српском народу". Др Барић то није учинио ни после силних притисака, чак ни после отворених претњи помоћника министра Недићевог Министарства просвете, који је од овог професора тражио да тај документ бар накнадно потпише.

Др Барић је те притиске стоички издржао, а онда су уследила шиканирања која је организовао Велибор Јонић, Недићев министар просвете. Његови напади на професора Барића ће ићи дотле да ће Јонић на неколико седница Универзитетског савета упорно понављати да ће се он "пре повући са положаја министра просвете него што ће пристати да се др Барић постави за професора".

Још већа понижавања и шиканирања др Барић ће доживети после рата. Његов ход по мукама почеће 31. децембра 1944. године, када ће га Ели Финци, потоњи добитник Награде АВНОЈ-а и члан Академије наука и уметности Босне и Херцеговине, погромашки напасти у "Борби". У овом тексту, који је за др Барића и многе, друге водеће интелектуалце Београда представљао осуду пре суђења, Финци ће професора Барића паушално, без навођења било каквих аргумената, прогласити "моралном пропалицом".

Два дана касније, 2. јануара 1945. године, др Барић поводом овог погромашког напада пише једно одважно писмо Суду части Београдског универзитета:

"Фебруара месеца ове године навршиће се 25 година од како часно држим, као први њен представник, катедру индоевропске упоредне лингвистике на нашем Универзитету, и мој је рад, како је и Суду познато, признат у целом научном свету без обзира на разне политике система у разним земљама иноземства. Због тога, зазван овим потпуно неоправданим нападом на моју част, што је у исто време и питање части нашег Универзитета, сматрам за дужност да Суду части Београдског Универзитета изјавим да ћу клеветника тужити суду. Ову представку подносим Суду части Универзитета у Београду из разлога што је ноторно да сада не функционишу редовни судови, код којих бих могао за нанету ми клевету и увреду тужити кривца, а нема друге могућности да задржим своје законско право, како не би извршено кривично дело застарело. У исто време подносим представку и Поверенику правосуђа Федералне Србије." (Миловану Крyићу)

Спасио Белића и Миловановића

Десетак дана касније оглашава се и "Суд части". Позвао је др Барића на саслушање. Ставили су га на оптуженичку клупу, изнад које је више стајао, него што је на њој седео. Испред њега била су тројица његових колега који су га надмено, с висине кињили и саслушавали. Били су то др Јован Томић, по професији минералог и петрограф, затим онај исти др Ду-шан Недељковић, за кога се др Барић борио пре рата, и физиолог др Стефан Ђелинео, који ће потом постати стручњак за експерименталну биоенергију.

Највише су га кињили због тога што је током рата одржавао везе са неколицином Немаца. Покушавали су чак да из тога извуку закључак како је др Барић прави ратни злочинац.

Броз је свим својим опонентима у Србији тад поручио: "Нису више она времена што су била кад сте ви били овдје; сада су нова времена, кад смо ми господари на своме, и свако онај који вас послуша и пође вашим стопама, и за вашим наређењима - биће прегажен као црв."

Професор Барић се хладнокрвно и уверљиво брани. Доказује да за време рата није прекинуо везе само са оним Немцима "који према нама нису били непријатељски расположени" и да је захваљујући тим везама спасио неколико угледних интелектуалаца "који су били изложени врло великим опасностима". Поменуо је да је тако спасио геолога др Бранислава Миловановића, а да је помагао и људима који га уопште нису молили за помоћ, као што је био случај са др Александаром Белићем, председником Српске академије наука и уметности. Тако је др Барић спасио неколико десетина београдских интелектуалаца.

У међувремену огласио се и др Никола Поповић, дотадашњи ректор Београдског универзитета, који је 9. фебруара 1945. године ОЗН-и града Београда пријавио шесторицу својих еминентних професора. Поред др Веселина Чај-кановића, једног од најистакнутијих српских и европских интелектуалаца, затим историчара др Радослава Грујића, ентомолога др Михаила Градојевића, оснивача примењене ентомологије у Србији, кардиолога др Војислава Арновљевића и историчара др Николу Радојчића, на Поповићевом црном списку нашао се и др Хенрик Барић.

Часно денунцирање

Агентурни извештај др Поповића задовољио је сва правила денунцијације. Најпре по форми, јер је од речи до речи рекао да је њему "част да напише све што зна о раду и о личностима" својих професора а ни суштина није заостајала:

"ХЕНРИХ БАРИЋ, проф. универзитета. Сматра се за необично бистра и способна човека и да као такав има успеха у научном раду. Међутим, као морална личност не ужива добар глас. Подложан страсти алкохола, он не бира средства да дође до новца, како би задовољио своју страст. У томе циљу лакомислено се задужује, не водећи рачуна о томе да ли позајмљени новац може да врати; тражи новац и од млађих колега, доцената и асистената, па чак и од послужитеља и од њих добијени новац не враћа. Слушао сам од појединих колега да се нарочито радо обраћа за позајмице оним колегама који су предложени универзитетском већу за унапређење."

И тако, све у том стилу, а на крају: "То је све што ПОЗИТИВНО знам о г. Барићу. Моји лични односи су према њему одувек били односи коректне колегијалности. Са њим нисам имао никад никакве сукобе. Молио је и мене за позајмице и ја сам му се одазивао у границама мојих могућности; више меница сам му потписао на основу којих је добио зајам код Задруге унив. наставника."

Суд част саслушава сведоке, списак грехова професора Барића се шири. Замерају му што је одржао неколико стручних предавања, међу којима и за предавање "Језик и религија". Још оштрије су га оптуживали што је превео неколико дела италијанске књижевности, а још ратоборније су му замерили што је "превео приче о животињама од Хермана Ленса".


Тон овој погромашкој кампањи дао је највиши орган "народне власти", тзв. Антифашистичка скупштина Скупштина Народног ослобођења Србије. Њен председник, др Синиша Станковић, професор Београдског универзитета, члан "Комисије за обнову највише научне институције у Србији, још пре пада Хитлерове Немачке тврди да се у "чишћењу" Србије не може претерати: "Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи."


Неопростиви грехови професора Барића комплетирани су оптужбом што је у божићном броју часописа "Српски народ" 1942. године објавио чланак "Старо српско име Божић", у коме је писао о "обичају слављења бадњака и Божића кроз векове".
Професор Барић се бранио и доказивао своју невиност, а Суд части је терао по своме. Уважио је његове "материјалне неприлике" и пресудио: "На основу свега изложеног суд је нашао да је професор Барић у пуној мери сарађивао са окупатором и његовим помоћницима и да се на тај начин огрешио о част и углед Београдског Универзитета и свог народа, па је

ОДЛУЧИО

ДА СЕ ДР. ХЕНРИХ БАРИЋ, РЕДОВНИ ПРОФЕСОР ФИЛОЗОФСКОГ ФАКУЛТЕТА, КАЗНИ УДАЉЕЊЕМ СА УНИВЕРЗИТЕТА С ТИМ ДА СЕ ЊЕГОВ ПРЕДМЕТ ПРЕДА СУДУ ЗА СУЂЕЊЕ ЗЛОЧИНА И ПРЕСТУПА ПРОТИВ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ЧАСТИ.

Београд, 3. априла 1945. године.

Да је препис веран своме оригиналу, тврди:

Председник (Јован Томић)

Страдање инж. Павла Васића

Пресуда Суда части инж. Павлу Васићу, ванредном професору Техничког факултета, изречена истог дана, 3. априла 1945. године, вероватно је једна од најфарсичнијих коју је овај суд уопште изрекао.

Суд части је инж. Васића оптужио што је прихватио да га маја 1941. у Београду поставе за комесара уреда за осигурање радника и што је те исте године потписао "Апел српском народу", који су потписали и неки чланови тог истог суда којима то уопште није замерено. Посебно су му замерали што је јула 1942. године "на позив једне фирме која је била сопственик луксембуршких и других патената, којима се постиже велика уштеда у потрошњи сировина за бетонско гвожђе, ишао у Беч".

Најтежа оптужба против инж. Васића гласила је: "Да је написао извештај Завода за испитивање грађевинског материјала на Техничком факултету за директора Универзитета и под својим потписом у њему навео да је Завод вршио: а) редовна испитивања за потребе Немачке оружане силе и то било као сама испитивања за послове који се обављају на нашем подручју, било од случаја до случаја, према томе како се потребе указују за поједине немачке јединице; б) вршио контролу материјала, контролу заваривача и испитивања заваривача за рачун Германског Лојда, а за радове који се изводе у Смедереву код Сартида за потребе СС полиције и Академије у Берлину и да је за овај рад господин Васић имао и писмен налог од Фелдкомандантуре и од СС полиције у Београду, с тим да се тај рад има несметано да обав-ља; в) испитивања за пионирске јединице за организацију Тот (јединице Функе и друге) за Баубиро, Бор и многе друге; г) вршио испитивања за потребе Министарства саобраћаја за израду разних мостова, а према тражењима немачких војних власти које врше контролу материјала у току рада."

Инж. Васић је без великих проблема доказао да су све ове оптужбе у основи исконструисане, засноване углавном на полуистинама.

Објаснио је да је "као припадник Слободнозидарске организације за време окупације био изложен прогањањима", о чему су постојали и бројни докази. Предочио је Суду да је дужност комесара Уреда за осигурање радника прихватио под принудом, да је тај стручни посао обављао само два и по месеца. Доказао је да резултати његове посете Бечу уопште нису користили немачком окупатору, јер је он, излажући се великим опасностима, "својом саботажом онемогућио да се поверени посао обави". Чињенично је уверавао чланове "Суда части" да је у извештају директору Универзитета рад Завода Техничког факултета за испитивање грађевинског материјала "намерно преувеличавао", и то само због тога да би "спасио машине завода, особље Завода, сам Завод и себе лично од опасности да окупатор не стави под своје руководство и у своју службу и Завод и његово особље". У све то Суд је могао да се увери и на основу записника са три седнице Савета Техничког факултета, које им је уручио инж. Васић.

Закључујући своју одбрану инж. Васић је подсетио Суд да је новембра 1944. године, као резервни официр, ступио у И аутомобилски пук Титове војске, да се "за време окупције трудио да не учини ништа што би било од користи непријатељу" и да се "старао да својим радом користи нашем народу".

Правоснажна фарса

Суд части је био на великим мукама.
Хтео-не хтео, морао је "узети у обзир околност", "исто тако ценити и чињеницу", па опет "узети у обзир", па опет "исто тако ценити", па чак и "поклонити веру исказу". Чак и признати "да се професор Васић заиста борио да спасе Завод од окупаторских власти, што се види из записника седница Савета Техничког факултета од 18. јануара, 20. марта и 29. маја 1944. године".

Куд ће, шта ће, Суд части је морао констатовати да је професор Васић у свом раду имао "исправан став" и да је његов извештај о раду завода за испитивање грађевинског материјала, управо због тога, "заиста преувеличан".

Тиме је сам суд практично негирао све своје оптужбе. Посебно ону најтежу о улози професора Васића у Заводу за испитивање грађевинског материјала. Али, уместо очекиваног финала уследило је велико изненађење. Као да је пресуда била унапред донета, пре саслушања, чак можда пре дизања и саме оптужнице:


Заузети новим таласом нису стизали од "чишћења" Универзитета многи комунисти ни да пријаве, а камоли да положе и неки испит: На Ветеринарском факултету старији другови су најслабији ђаци на факултету. Многи још полажу предмете из прве године иако су уписали трећу или четврту годину. На Техничком факултету у последње време страховито падају на испитима... На Правном и Економско-комерцијалној високој школи има падања и то баш из оних предмета које би морали да најбоље уче, политичка економија. На Музичкој академији има непријатеља, али је његов однос друкчији. Већина тих ненародних студената је ангажована по филхармонијама...


"Суд сматра да професор Београдског Универзитета није смео написати и потписати акт наведене садржине (лажни извештај о раду Завода за испитивање грађевинског материјала) ни по цену спасавања свог завода, пошто је јасно да такав документ само иде на штету нашег народа, а у корист окупатора." Ово значи само једно: да спасавање опреме и стручњака Завода за испитивање грађевинског материјала од окупатора пред-ставља штету за "наш народ", а да је од велике користи за тог истог окупатора!

Али, чињенице су једно, а Суд части - против чијих одлука "нема места правном леку", - друго:

"На основу свега изложеног Суд је нашао да се професор Васић огрешио о част и углед Београдског Универзитета, па је узимајући у обзир све олакшавајуће околности

ОДЛУЧИО

ДА ИНЖ. ПАВЛА МИХ. ВАСИЋА, ВАНРЕДНОГ ПРОФЕСОРА ТЕХНИЧКОГ ФАКУЛТЕТА, КАЗНИ УДАЉЕЊЕМ СА УНИВЕРЗИТЕТА. 3. априла 1945. године Београд. Чланови Суда части, Павле Савић, Петар Матавуљ, Борислав П. Стевановић, Ст. Ђелинео, Радомир Алексић, Милка Радоичић, Д. Недељковић, Т. Бунушевац".

Професор Васић је био у шоку. Покушао је нешто да каже. Егзекутори Суда части нису му дали ни да проговори.

Према Правилнику о њиховом раду, свака њихова одлука "мора бити темељно образложена". А све су, мање или више, биле образложене као што је била ова професору Васићу. И све су, без права на било какав "правни лек", биле "одмах и правоснажне и извршне".

Професор Васић је то добро знао, али је ипак осећао потребу да нешто каже. Вероватно не само због себе, већ и због будућности Србије. Зато му, без икаквог образложења, и нису дали да проговори.

Позив шпијунима

У лето 1945. егзекутори прве фазе "чишћења" Универзитета су обавештени да је ЦК КП Србије задовољан њиховим радом. Митра Митровић - Ђилас, министар просвете и члан ЦК КП Србије је рекла:

"Ми смо то питање решили повољно по нас. Успели смо да сам Универзитет избаци оне који не ваљају. Извршили смо диференцијацију на Универзитету и то у нашу корист."

Суд части формално је престао да постоји, а "чишћење" Универзитета је настављено несмањеним темпом. Чак је и појачано, али све је било увијено у обланде друге форме. Рецимо, просветне и универзитетске државне и комунистичке власти заузеле су став да онима којима је одузето бирачко право "нема места на Универзитету". А одузимање бирачког права попримило је масовне размере. Само у најужем центру Београда чак 4 299 Београђана изгубило је бирачко право. Међу њима су били др Реља Остојић, др Ладислав Спасић, др Љуба Симић и многи други, читаве породице Перића, Радојловића, Мијатовића, Сарића, Станковића, Стојковића, Бабића.
У кампању "даљег прочишћавања радног тела Универзитета" и других научних и културних институција укључени су и будни грађани. Из Политбироа ЦК КПЈ упућен је и јавни позив цинкарошима: "Будите први ви - не чекајте на власт - који ћете из ваше средине пред власт и пред закон да поставите народне непријатеље."

Каријеристима није требало двапут рећи шта се највише испла-ти: доказивати своју правоверност даноноћним ухођењем колега, комшија и пријатеља.

Тон овој погромашкој кампањи даје највиши орган "народне власти", тзв. Антифашистичка Скуп-штина Народног ослобођења Србије. Њен председник, др Сини-ша Станковић, професор Бео-градског Универзитета, члан "Комисије за обнову" највише научне институције у Србији, још пре пада Хитлерове Немачке тврди да се у "чишћењу" Србије не може претерати: "Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи."

Броз је био још практичнији. Он је свим својим опонентима у Србији тад поручио: "Нису више она времена што су била кад сте ви били овдје; сада су нова времена, кад смо ми господари на своме, и свако онај који вас послуша и пође вашим стопама и за вашим наређењима - биће прегажен као црв."

Посланицима Станковићеве Скупштине, који су сами себе прогласили "најбољим синовима и кћерима српског народа" све је било јасно. Драгутин Прокић из Крагујевца верује да ће "народна власт" укротити слободоумне људе у Србији: "Човек је укротио хидру и она се данас зове пароброд; он је укротио змаја и он се данас зове авион; он је укротио чуму и она се данас зове медицина. " Живота Станојевић из Младеновца има још оригиналнију идеју: "Тре-ба упутити народ да посматра рад и организацију пчела те да на тај начин увиди шта се све може постићи добро организованим колективним радом... Организован на таквој основи, као пчеле, наш народ би збиља био срећан."

Драгослав Дража Марковић као да је склон да своје поданике подучава демагошком цинизму. Тврди да "десеторица сиромашних сељака, ту у селу Кнежевцу, крај Београда, јавно на збору протестују што су изузети из разреза", што им није дозвољено да од гладних уста своје деце узму најелементарније намирнице и поклоне их "народној власти" на Дедињу. Сима Иванишевић из Ваљева погађа жеље коловођа и егзекутора "на-родне власти": "Наш народ у Округу ваљевском тражи да се сви словенски потоци и све словенске речице и словенске реке почну да уливају у највећу словенску реку Волгу."

Посланици се спрдају са онима који им говоре: "Ви осудисте и праве и криве." Говоре да им "народ довикује судите, другови, судите још строже".

У режији ОЗН-е

Пред отварање такмичења у цинкарењу, тзв. Антифашистичка Скупштина Народног ослобођења Србије свима ставља до знања шта треба чинити са онима који се из било којих разлога не радују терору "народне власти": "На нама је да им ускратимо могућност да говоре."

У међувремену, док српски полтрони и улизице настављају тамо где је Суд части стао, на Београдском универзитету се припрема нови удар на интелектуални врх Србије. Овог пута на мети су не само преостали слободоумни професори већ и одважнији студенти: "Ових дана се", пише почетком фебруара 1946. године студент филозофије Вјера Н. Ковачевић, секретар Универ-зитетског комитета КП у Месном комитету КП Београда, "врше припреме чишћења Универзитета од непријатељских елемената. Преко партијских састанака организованих по покрајинама, областима и окрузима, прикупљамо податке о непријатељима на Уни-верзитету. Припремамо организацију (комунистичку) за руковођење чишћењем.

Ова комесарка не скрива податак да комунисти немају упо-ришта на многим факултетима: "Са чишћењем ћемо", каже она, "отпочети најприје на Факултетима гдје је утицај наше Пар-тије најјачи и организација најбоља".

Само тог месеца, под фирмом да су "непријатељски елементи", са Универзитета је удаљено 119 студената. Све њих одмах је ухапсила ОЗН-а, а убрзо су се улоге промениле, у "чишћењу" Универзитета, чак и од чланова КП који су приче о демократском карактеру "народне власти" озбиљно схватили, ОЗН-а је добила водећу улогу. Ево само једне реченице из записника са састанка Универзитетског комитета КП одржаног 3. јуна 1946. у 20.30 часова која то најбоље илуструје: "Све чланове које је ОЗН-а ухапсила одмах искључити из КП."

Измишљање непријатеља

Заузети новим таласом "чишћења" Универзитета многи комунисти не стижу ни да пријаве, а камоли да положе и неки испит: "Другарица секретар УК указала је на незгодну појаву падања комуниста на испитима. Друг Зинаја (Душан Ђурић, студент медицине) основни разлог неуспеха види у недовољном схватању чак и код чланова Комитета да је наша главна обавеза учење... Разлог неуспеха је и то што наши поједини руководиоци нису били добри ђаци, те нису заоштравали ово питање у нашој организацији... На Пољопривредном факултету на првој години пропало је преко 20 чланова партије... На Ветеринарском факултету старији другови су најслабији ђаци на факултету. Многи још полажу предмете из прве године иако су уписали трећу или четврту годину. На Техничком факултету у последње време страховито падају на испитима.. На Правном и Економско-комерцијалној високој школи има падања и то баш из оних предмета које би морали да најбоље уче, политичка економија".

Да би "чишћење" појачао, а падање на испитима смањио, ЦК КП Србије одлучује: "Обавезно на свим факултетима увести руски језик на прве две године и специјални програм из политичке економије... Оријентисати се што је могуће више на совјетске уyбенике и обезбедити да нам Руси редовну шаљу и то у што већем броју примерака."

У међувремену, УК доноси одлуку да се отварају и контролишу сва писма и друге приватне писмене пошиљке које стижу професорима и студентима.

Универзитетски комитет ни после свега није задовољан, па се манија прогањања професора појачава. Етикете непријатеља УК лепи свима и свакоме. Чак и дојучерашњим ослонцима "народне власти" др Јеврему Недељковићу, др Васи Чурбиловићу и академику Александру Белићу. Ево како је то учињено: "Вјера: Постоји организован рад непријатеља међу студентима као и код једног дијела професора... На Филозофском факултету непријатељ се увлачи у наше секције, долазе на конфе-ренције, прихватају се посла и пословни су... Такав рад се опазио и међу професорима - Александар Белић, (председник Српске академије наука и уметности), др Миодраг Ибровац, др Иван Ђаја... Чланови КП су компромитовани. Форсирају се лоши људи, имају присни однос са истима... Зинаја: На Музчкој академији има непријатеља, али је његов однос друкчији. Већина тих ненародних студената је ангажована по филхармонијама... Драгиша Ивановић: На Медицинском факултету рад непријатеља је најорганизованији... Међу професорима изгледа да дјелују нарочито Аца Костић са Јевремом Недељковићем... Брана Недељковић харангира према нашим професорима... На енглеској групи Филозофског факултета Ибровац и др Владета Поповић отворено иступају... На Техничком факултету нема комуниста, сем једнога... Вјера: Случај Васе Чубриловића на испитима из историје. Испити се полажу као у III разреду гимназије..."

Харанга на Правном факултету

Неколико месеци касније искусни егзекутори "народне власти" решавају да штафетну палицу "чишћења" Универзитета препусте младим фанатицима окупљеним у "Народној студентској омладини" и њиховом листу "Народни студент". Брзи на потезу, они су организовали праву хајку на др Миодрага Ибровца и др Владету Поповића са Филозофског, Бранка Јеремића и Славољуба Брашића са Пољопривредно-шумарског и посебно на др Милана Владисављевића и др Ђорђа Мирковића са Правног факултета.
Приучени студенти, међу којима је понајвише било курсиста, почињу да процењују стручност елитних професора Београдског универзитета.

Ево документа, досад необјављеног, у којем пише о томе како је то било на Правном факултету:

"Деканату Правног факултета

Секретаријат Народне студентске омладине (НСО) Правног факултета изнео је пред конфе-ренцију актива НСО Правног факултета проблем ненаучности предавања др. Ђорђа Мирковића, професора трговачког права и др. Милана Владисављевића, наставника теорије државе. Стручно удружење студената, преко кога НСО спроводи своју делатност по питању наставе (формирано, иначе, ради прогањања "неподобних" професора - напомена П. Алексића), припремило је два реферата које вам достављамо у целини а који се односе на не-научност предавања поменутог г.г. професора.

После прочитаног реферата многобројни дискутанти не само што су у целости потврдили чињенице из реферата него су и дали нових доказа о ненаучности предавања наведених професора. На-вешћемо само оне доказе који нај-карактеристичније потврђују ис-тинитост наших реферата.

Тако Миомир Симоновић, студент IV године, дискутујући о професору др Мирковићу, каже: "Полагао сам трговачко право крајем фебруара. Добио сам питање - Извори трговачког права. У одговору нисам навео да су судске одлуке извори права, из простог разлога што у Теорији права по Строговичу и Голунском (Стаљиновим теоретичарима), који обавезно изучавамо на нашем факултету јасно стоји да судске одлуке никако и никада не могу бити извори права. Професор Мирковић је инсистирао да одлуке судова јесу извори права и ја сам био приморан да се упустим у дискусију. Самим овим нас професор Мирковић скреће са пута праве науке и ми се питамо шта треба да радимо: или да се Голунски-Строгович забране, или да се др. Мирковић позове на одговорност зато што се не придржава наставног програма, а предмет тумачи не онако како треба већ како се њему свиђа."

Друг Светозар Врањашевић о професору Мирковићу каже: "Колико је непријатељски, ненародни акт и колико задире у тековине НОБ-е када јавном ортаклуку, приватној природи правних правила и осталим правним институцијама које не постоје у нашем позитивном законодавству професор Мирковић посвећује цео први и један део другог семестра, а о нашем новом позитивном законодавству (које је скривало природу стаљинистичке диктатуре) уопште ништа не говори. Зато сматрам правилним предлог референта да је професор Мирковић немогућ као предавач на Правном факултету и да је потребно тражити његово удаљење."

Наука постаје-материјал

"Друг Јово Радановић, говорећи о др Мирковићу" - пише у овом документу каже: "Сматрам да је важно напоменути још неке чињенице које имају непосредне везе са оваквим ставом професора Мирковића према предавањима и према нашем позитивном законодавству. Сви смо ми могли прочитати у "Борби" од јануара ове године извештај са (монтираног) процеса познате шпијунске групе Трифуновић-Сусин и др(угих) следеће: На питање председавајућег 'од кога сте добијали информације', оптужени Стефановић одговара - 'од Ђоке Мирковића'. 'Ко је то?' - пита претседавајући. Оптужени Стефановић одговара: 'То је наш правник, професор универзитета.' Ако пођемо од тога да су у току борбе студентски редови десетковани и да су се ти другови који су пали борили за истинску науку, онда ради успомене на те другове и због напретка и будућности наше нове државе, не можемо трпети на нашем факултету професора Мирковића као предавача.

Дискутујући о професору Владисављевићу, сви су другови потврдили да не само што предаје ненаучно, већ да злонамерно тумачи уyбеник Теорије државе и права од Голунског и Строговича.

Друг Жика Живуловић изнео је начин предавања професора Владисављевића. др Владисављевић је на пр(имер) овако тумачио и по његовом мишљењу 'разјаснио' пропаст робовласничке државе: 'Робовласничка држава је пропала на тај начин што је у држави настало нагомилавање квантитета, а то ће рећи размножавање робова. Римска држава је пропала због римских грађана који су имали привилегије у држави, што је изазвало завист код осталих народа римске империје.' Непознавање материјала и своју несналаж-љивост професор Владисављевић често прикрива следећим изјавама: 'Све ово што вам тумачим имате у Строговичу-Голунском, а ја само разјашњавам и објашњавам поједине елементе.' Јасно је да оваква 'разјашњења' само збуњују студенте и сметају им у правилном изучавању предмета."

На основу материјала изложеног у реферату, као и дискусије другова, од које вам достављамо само најкарактеристичније момен-те, актив НСО-а Правног факултета тражи да се најхитније уклоне као предавачи професор др Ђ. Мирковић, наставник Трговачког права и др М. Владисављевић, наставник предмета Теорије државе.

Смрт фашизму - Слобода народу!

Председник НСО-а
Правног факултета,
Жарко Булајић
ст(удент) права."

Секретар НСО-а
Правног факултета,
Стеван Р. Шоћ
ст(удент) права

На основу ових политикант-ских, у највећем броју случајева исконструисаних оптужби на Правном факултету су организоване серије усиљених расправа о "ненаучности" др Мирковића и др Владисављевића. На овим професорима су месецима оштрили зубе потоњи најистакнутији југословенски правници и стручњаци. Од Леона Гершковића и Обрена Благојевића до Јове Ђорђевића.

Из свега овога др Ђорђе Мирковић и др Милан Владисављевић су једва извукли живу главу.

"Непријатељ" није ућуткан, и даље је дизао главу: "У последње време", пише у записнику са састанка Универзитетског комитета КП одржаног 14. априла 1947. године, "акције непријатеља су се испољиле јединствено на свим факултетима: на Техничком факултету цепали су зидне новине, лепи-ли летке са неким паролама ('Нећемо да слушамо ваше лажи') и песмама ('Дедињски мадригал'), на Економском факултету летак... на филозофском... Предложени за истеривање за факултета, предузет је бојкот... Сви предложени за истеривање са факултета неће се моћи истерати, ради недовољно јаких разлога..."

* * *

Тако је са Београдског универзитета, што преко Суда части, што преко Универзитетског комитета КП и других политичких институција, само до 1947. године најурено више од 70 најистакнутијих асистената и доцената, ванредних и редовних професора, експерата и акаде-мика. Аутономија Универзитета је укинута, опскурна политика је науку ставила у своју функцију.

Наступило је време апологета који ће Брозови неостаљинистички режим - за којим неки у Србији и данас чезну - тридесетак година касније прогласити "најнапреднијим системом у свету". А тај исти систем ће после десетак година довести до разарања Југославије и потпуне деградације Србије.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“