СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Шиптарски зулуми и српска дипломатија:
Србима на Косову спремала се јерменска судбина-обруч и покољ

ПЉАЧКАЈУ, ПАЛЕ, СИЛУЈУ, ПОТУРЧАВАЈУ, ПРОТЕРУЈУ...

Пише:
Рајко
Тодић

Преписка о арбанаским злочинима у Старој Србији, остала је као образац енергичне дипломатске акције матичне државе у корист свог народа ван граница. Акцију су водили српски дипломатски и државни чиновници, иначе гласовити научници и уметници, познати по својим делима и ван граница Србије. Поређења са данашњим дипломатским акцијама, сугеришу питање: зашто у дипломатској служби немамо врхунске интелектуалце, научну уметничку и културну елиту. Како то да смо пре стотинак година били вештији у медијском рату, него данас?

Ових дана, у издању Издавачкокњижарског предузећа "Никола Пашић" из Београда, појавило се репринт издање књиге Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899). Књигу је, на српском и француском језику, 1899. године, штампало Министарство иностраних дела Краљевине Србије, а у њој је објављена преписка о тешком положају српског живља на Косову, између Владана Ђорђевића, председника српске краљевске владе, Стојана Новаковића, посланика Краљевине Србије у Цариграду и Тефик-паше, турског министра иностраних дела.

Већ самом својом појавом, у ово време испуњено драматичним косовским збивањима, Преписка је изазвала живу пажњу јавности. Јер, као да се ништа није променило у последњих сто година; на косовској сцени се, можда, одиграва последњи чин драме, уз уплитање западних сила које су, глуве за догађаје у прошлости, ненаклоњене српском народу.

Прва српска Бела књига

"Српско наслеђе" пита др Ђорђа Борозана из Института за савремену историју, писца поговора за репринт издање Преписке, шта је претходило појави овакве књиге? Борозан указује да је приликама у Старој Србији млада српска држава почела да посве-ћује озбиљнију пажњу тек после Берлинског конгреса, када је Јован Ристић, тадашњи министар иностраних дела, дошао на идеју да руску владу обавести о положају хришћана у јужним српским покрајинама. Овај посао, на препоруку Матије Бана, поверио је вредном истраживачу Ђорђу Поповићу Даничару који је сачинио повелику збирку докумената о насиљу над српским народом у Старој Србији. А када је Даничар почео да објављује резултате својих истраживања, порасло је интересовање српске и међуна-родне јавности за решење српског питања у оквирима европске Турске.

Да ли ће се поновити историја и у Приштини поново отварати Конзулат Србије, као што је то било почетком XX века?

Деведесетих година терор је достигао врхунац. После великог покоља Јермена у Турској (1895), избила је критска криза и (1896/97) грчко-турски рат. У том рату, на позив султана, учествовало је око 20 000 добровољаца из Северне Албаније и данашњег Косова. После рата Арбанаси нису вратили оружје. Захтевали су веће привилегије и на заседању Пећке лиге (1898/99) сву оштрицу усмерили су против Словена. Ова, Пећка лига, по мишљењу др Борозана, отишла је у захтевима корак даље од Призренске лиге, јер је претензије арнаутлука, поред четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) проширила и на пети, солунски вилајет. Пећку лигу водио је Мула Зека Бумбера који се из Порте вратио да "среди" косовски вилајет. Понашао се по старом арнаутском обичају - колико пара толико и подршке, а плаћали су га Турска и Аустро-Угарска.

Када су се стекле међународне околности, српска влада је напра-вила Преписку, своју прву Белу књигу о насиљу Арбанаса над косовским Србима. Књига је урађена у форми меморандума Првој хашкој конференцији која је одржана од маја до јула 1899. године. Краљевину Србију је на Хашкој конференцији требало да представља председник владе Владан Ђорђевић, али како се Ђорђевић разболео, српску делегацију је водио Чедомиљ Мијато-вић, посланик у Лондону. На жалост, краљ Александар Обре-новић одлучио је да се Преписка не износи на Хашкој конференцији све док Владан Ђорђевић не оздрави (иначе, Конференција је усвојила само једну одлуку - о стварању Хашког трибунала).

Има разлога за истраживање, каже др Ђорђе Борозан, због чега је краљ Александар одлучио да међународну јавност не упозна са садржином Преписке о арбанас-ким насиљима у Старој Србији. Да ли су на њега утицала обећања Турске, притиснуте унутрашњим невољама, о спремности да побољша живот Срба-хришћана, или је поступао по саветима Аустро-Угарске или неке друге силе? У сваком случају, остала је Преписка, као образац како су то у интересу свога народа, и државе, радили државници који су, при том, били и познати научници, гласовити и ван граница Србије.

Необуздана мржња

Захтев Стојану Новаковићу, српском посланику у Цариграду, да "учини корак на Порти, а ако устреба и код самог Султана, да се мерама стварног дејства прекину злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима", поставио је министар иностраних дела, Владан Ђорђевић, 15. априла 1898. године. Месец дана доцније, Новаковић обавештава министра да је дан раније Тефик-паши, турском министру иностраних дела, уручио ноту о арбанаским насиљима по Старој Србији.

Председник владе Владан Ђорђевић требало је да на Хашкој конференцији изнесе документе о злочинствима над Србима на Косову. Краљ Милан је - још није утврђено зашто - то одложио

Бираним дипломатским јези-ком, али веома прецизно и оштро, Новаковић је у ноти нагласио да су злочини Арбанаса на Косову управљени искључиво против хришћанског становништва српске народности и "изгледа да им је сврха да тај народ истребе из тих крајева". "... Арбанаси, добро нао-ружани и поготову сигурни да неће бити кажњени, дали су потпуну слободу својим свирепим на-гонима, пошто њиховом фанатизму и њиховој необузданој мржњи ништа не стоји на путу. Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне", пише даље Новаковић. Он наглашава да "по подацима које има Краљевска Влада (Србије) за кратко време од неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је, у санyацима Приштевском, Новопазарском, Пећском и Призренском, више од четири стотине злочина, као што су: убиства, паљевине, разбој-ништва, оскрвње храмова, силовања, отмице, пљачкања, крађе читавих чопора (стоке). Овај број представља највише петину онога што се у ствари десило, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале."


Конзул у Приштини, Светислав Симић, познат као потоњи оснивач "Српског књижевног гласника", извештава Владу како су зулуми Арбанаса над Србима, слични злочинима Курда над Јерменима, и захтева енергичну акцију, да се спречи таква судбина. Препоручује "Црну књигу" којом би се о злочинима обавестио свет, али и - војну акцију. Макар упућивање само једне чете "да вежба на граници". То би "произвело јак утисак", јер међу Арбанасима на Косову "влада велики стах од Србије".

У прилогу ноте, Новаковић је навео 21 случај убистава, имена убијених и убица. Наведено је, исто тако, да су Арбанаси срушили и опљачкали цркву хочанску и опљачкали цркву у Кончуљу, раовачку цркву и манастир Св. Тројице у околини Призрена. Забележено је и 20 поименичних случајева силовања и отмица српских девојака, мајки и супруга, и 39 случајева напада, пљачке и разбој-ништава. Ситуација је таква, напо-миње Новаковић, да је створена "једна врло чудновата навика у вароши Пећи. Кад телал објављује какав званичан глас народу, он увек завршава речима: 'Тешко ономе ко је хришћанин.'"

Тефик-паша се сусрео са посла-ником Новаковићем 15. јуна. Изговарао се због тога што још ништа поводом српске ноте није урађено, а на то му је Новаковић указао на арбанаска насиља која су се у међувремену догодила на српско-турској граници. Рекао је паши "како се арбанаско јунаштво топи као снег чим се права сила покаже". На жалост, турска војска која чува границу обично помаже Арбанасима, а све то изазива узнемирење у турској царевини, које се преко српских бегунаца шири и у Србију, а одатле тај глас иде даље, у Европу. "Све бива", рекао је Новаковић, "по налогу из Цари-града и Јилдиза, где се опет помишља на гвоздени муслиман-ски обруч око Србије, какав се некада око Черкеза правио. Да у овоме имам право, поменућу Вам, Господине Министре, узгред као доказ, што сам неки дан чуо, како се мисли да организује нарочити кор војске под називом Хамидова шкипетарска војска, налик на познате курдске каваљериске одреде. Кад се Турци разговарају са Србима, они говоре да се то спрема против Бугара, а кад разговарају са Бугарима, они онда, сигурно, говоре да се то спрема против Срба."

Тефик-паша није порицао ниш-та. Обећао је да се мора нешто предузети, али је то, приметио је Новаковић, "казано обичним апатичним тоном":

Петовековна "слога"

Српски посланик у Цариграду Стојан Новаковић, 16. јула 1898. године, уручује другу ноту Тефик-паши, упозоравајући га на нова насиља Арнаута над Србима у косовском вилајету. Новаковић прилаже нове доказе о томе да су у међувремену од стране Арбанаса убијени: Јован Симић из Бресије, Ђорђе Ивановић из Ранилуга, Сента Љубић из Ајновца, Милован Спасојевић из Јарсеновића, Арса Петровић из Томајића, Илија Новаковић из Гручарева и Ђока Виртунић из Вичњева. Уз списак убијених, наведена су и имена Арбанаса - убица. У исто време, наведен је и 21 случај напада и разбојништва и шест случајева силовања Српкиња, уз образ-ложење да кад Арбанаси отму српску девојку, најпре је силују па је онда приморају да пређе у мухамеданску веру, претећи смрћу њој и њеним родитељима.

Јован Ристић, министар иностраних дела, на препоруку Матије Бана, скупљање документације о злочинима на Косову поверио је Ђорђу Поповићу Даничару. Србија је тада знала како се води "медијски рат"

Најзад је у одговору Тефик-паше посланику Новаковићу саоп-штено "да је царском наредбом дивизијском генералу Саадедир-паши наређено да учини извиђај по предметима напада". Нова-ковић је предложио да у комисију уђе и српски конзул Тодор Станковић "са консултативним гласом". Турци су, чинећи се невешти, заобилазним путем избегли присуство српског представника у раду комисије и Саадедин-паша је започео истрагу без Станковића. Паша је у Приштини боравио свега три дана, али није ислеђивао арнаутска насиља, већ је само призвао неколико сељака којима није никакво зло учињено и који су, заплашени од заптија и арнаутских зулумћара, потписали како немају разлога да се жале.

После више од четири месеца од прве српске ноте, 28. септембра, Тефик-паша је одговорио Стојану Новаковићу. Један број случајева је прећутао, други настојао да оповргне, да би тако "доказао колико су неосноване оптужбе против Арнаута и муслиманског становништва пограничних санyака." "Ја сам уверен", закључио је Тефик-паша, "да ће Ваше Превас-ходство високом увиђавношћу и разборитошћу којом се одликује, признати, да је Краљ. Влада (Србије) у овој прилици обманута од стране људи којима је стало да поремете односе пријатељства и доброг суседства, који тако срећно постоје између обе земље, и да произведу неслогу између разли-читих делова нашег станов-ништва, који су скоро пет векова живели у потпуној слози и који сада не могу имати никаква разлога међусобно се сатирати."

Стојан Новаковић, посланик у Цариграду, турском министру енергично је поручио: "Арбанашко јунаштво топи се као снег на сунцу, чим се права сила покаже."

Стојан Новаковић, 19. октобра, упућује и трећу ноту Тефик-паши. у њој наводи нових 115 случајева убистава, отмице, силовања, потурчења, разбојништва и паље-вина. "Што се тиче тобожње истраге коју је водио Саадедин-ага", писао је Новаковић, "она је извршена посве површно. Тако, изабрана су, као намерно, најмање важна недела, и уместо да се траже кривци, постарало се да се нађу и испитају само сведоци оптужених, не водећи рачуна о томе какве доказе могу поднети жалиоци и њихови сведоци." Као пример такве "истраге" Новаковић је навео: "Место Ђорђа Јовановића из села Ранилуга, кога је тешко ранио неки Рамиз Садик, подметнули су неко сасвим друго лице, некога Јована Ђорђевића из села Доброчана, који је, када га је Саадедин-паша запитао, да ли га је тај Рамиз ранио, одговорио, разуме се, негативно, што је било довољно ђенералу па да изјави, да је оптужба против тога Арнаутина лажна." Тефик-паша је у свом наредном одговору на српске ноте поново покушао да одбрани резултате истраге, наводећи да су "напади који се приписују Арнаутима неосновани или увеличани, да су недела која чине хришћани на штету својих земљака муслимана, многобројнија од оних због којих се хришћани туже и, што је још горе, док муслимански кривци вуку заслужене казне, дотле се хришћани извлаче испод суђења, бежећи у Србију."

Притиснут новим аргументима и доказима, као и Новаковићевом претњом да ће своје ноте предати цариградским амбасадорима (које је и до сада о томе обавештавао), Тефик-паша је, тек после неколико месеци, почео да постепено признаје да су неки Арбанаси починили злочине над косовским Србима.

Иду Срби!

Веома значајну улогу у припремању документације о арбанашким насиљима у косовском вилајету, имао је Светислав Симић, тадашњи српски конзул у Приш-тини. Овај дипломата, публициста и национални радник, остао је упамћен као оснивач Српског књижевног гласника и аутор више књига о Старој Србији. Добар познавалац косовских прилика, Симић је, ипак, брижљиво проверавао сваки податак из Тефик-пашиног одбора Стојану Новаковићу, не би ли дошао до пуне истине. На све стране разаслао је по Косову поуздане људе са посебним упутствима како би требало да сваки случај пажљиво испитају. Тако је прикуп-љена грађа која је послужила Стојану Новаковићу да сачини аргументован одговор Тефик-паши.


Стојан Новаковић, у ноти турском министру наглашава да су арбанашки злочини на Косову уперени против хришћанског становништва и да им је сврха да "истребе тај народ из тих крајева". Затим наводи бројне примере - имена и презимена, документацију о злочинима, сведоке...

У време када је нота ноту стизала, 30. новембра 1898. године, конзул Светислав Симић упутио је писмо Владану Ђорђевићу, министрупредседнику и министру иностраних дела, у коме је дао документовану анализу положаја хришћана у турској царевини (ово писмо наведено је у књизи Бранка Перуничића Писма српских конзула из Приштине 1890-1900). Симић је председнику указао на сличност између зулума Курда према Јерменима и зулума Арбанаса према Србима. На известан начин, Симић се може сматрати и творцем идеје о настанку Преписке. Он је, наиме, у истом писму Владану Ђорђевићу предложио да се "пред европски свет" изиђе са Црном књигом о арабанашким злочинима на Косову. У овом послу, поручио је Симић, не би требало губити наду. Јер, и сами Турци као да предосећају да овакво стање на Косову не води добру...

"Мени сад није чудно", пише Симић, "што је појава једне наше чете, која је изашла била на гра-ницу да се вежба, произвела онако силан утисак, чак и у Стамболу, а не само овде, где је све скочило запрепашћено узвиком 'Иду Срби'. Сећате се да је и вас Султан из кревета дигао поручујући вам да му дођете у двор... Мене је, господине мини-стре, изненадило кад сам видео какав је овде страх од Србије. Тиме се треба користити и ја др-жим да је за то врло подесан начин, који сам вам предложио: помоћу њега држимо питање отворено, стичемо симпатије целога света, храбримо наше надом, а плашимо Турке уверењем да се Србија спрема."


Лука Маринковић: БЕЖАТИ У СРБИЈУ

За првог српског конзула у Приштини постављен је Лука Маринковић. Турци и Арбанаси дочекали су на нож ову српску установу. Покушали су да запале конзулат, а конзул Лука Маринковић, већ 1890. године, убијен је на улици испред самог конзулата. (Почетком двадесетог века исто тако непријатељски дочекан је у Митровици руски конзул Г. С. Шћербин. Убили су га Арбанаси 1903. године).

Конзул Лука Маринковић, већ у првим извештајима (наведеним у књизи Бранка Перуничића Писма српских конзула из Приштине, 1890-1900) уочио је недоследну, подмитљиву тактику турских власти: кад жандарми ухапсе насилнике, виши чиновници их пуштају на слободу.

У извештају ђенералу Сави Грујићу, министру председнику и министру иностраних дела, 2. маја 1890. године, конзул Маринковић је забележио један карактеристичан случај прогона:

"Јосиф Ђурђевић, старац, сељак из Пиране, села два часа од Призрена, представи се са четрнаестогодишњом девојчицом Ленком Консулату и изјави да бега у Србију да спасе девојче од арнаутске обести јер је оће да потурче. Пре три године, рече, отели су ми Арнаути старију кћер Цвету, која је од муке и пресвисла, па ми сада ишту Ленку. Немогући одољети превеликој тузи и патњама које претрпих од Арнаута бегам у Србију са овим девојчетом а жену Агнију остави(х) у Призрену, јер је стара па не може да бега. Истина и девојче је мало па не може да иде, па не знам шта да радим, и молим Консулат за помоћ новчану, јер леба нисмо јели а у путу ноћили смо на пољани. Идем, рече Јосиф, у Србију и то у Прокупље, гди су ми два сина Цветко и Коста прошле године од арнаутског насиља избегли..."


ПИСМА СРПСКИХ КОНЗУЛА

Поводом обележавања петостогодишњице косовске битке, 1889. године, влада Краљевине Србије одлучила је да у европском делу Турске установи неколико својих конзулата. Захваљујући конзулату у Приштини, Србија и шира јавност, по први пут су систематски обавештавани о насиљу Арбанаса над хришћанима, српским живљем на Косову. До ослобођења Косова, 1912. године, српски посланици у Приштини су били: Лука Маринковић, Бранисалв Нушић, Тодор Станковић, Светислав Симић, Мирослав Спалајковић, Милан Пећанац и Милан Ракић. Њихова писма, извештаји, белешке и путописи, послужили су као драгоцена докуемнтација влади Србије за ширење истине о тешком положају Срба у Турској. Извештаји изузетно активног и систематичног конзула Светислава Симића коришћени су као основна аргументација Министарства иностраних дела за књигу Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији (1898-1899).


Тодор Станковић: НЕМА ЦРКВЕ САМОДРЕЖЕ

Вицеконзул Тодор Станковић упутио, 8. септембра 1891. године, министру иностраних дела М. Кр. Ђорђевићу, извештај са путовања по Косову. Наводећи како је посетио Самодрежу, село око пет километара удаљено од главног пута Приштина-Вучитрн, Станковић је забележио.

"... Кад смо тамо стигли, нађосмо тамо све саме Арнауте, а нигде ни једног Србина. На питање, има ли у овом селу која српска кућа, одговорише Арнаути да има само четири српске куће.

Наредих једном заптији-жандарму - да позове једног домаћина од оне четири српске куће да ми покаже место цркве Самодреже. Оде жандарм и кроз неколико минута дође са Живом Лазаревићем, Србином из истог села, коме беше кућа на крају села.

Жива, човек око 50-60 година старости, у оделу подераном и састављеномс ве од самих крпа, које се држе на по једном кончићу, приђе к мени и пошто се поздрависмо питах га овим речима: 'Јели, брате где је црква Самодрежа?' 'Е мој господине, нема цркве Самодреже, она је негда постојала а сада је од ње начињена воденица, но 'ајде да ти је покажем,' одговори Жива.

Идући тако путем на цркви Самодрежи, полагано питах Живу овим речима: 'Како живите овде међу овим Арнаутима?' 'Само што смо живи, али оваког живота боље да га није', одговори Жива.

Тако у разговору са Живом дођосмо до чувене цркве Самодреже, од које се сада држи само још један зид у дебљини један и по а у висини само један метар, преко кога тече вода у воденици, која је направљена од камена исте цркве а испод саме цркве.

Свуда по селу расејано је тесано камење са цркве Самодреже и нема онде арнаутске куће која није подзидана каменом скинутог са цркве Самодреже.
Поред црквеног зида прокопала је вода једну јаругу у дужини 35 а у дубини два и по метра, у којој се на један и по до два и по метара у земљи, на десној обали исте јаруге, види врло много костију одраслих људи, а ни једне дечије. Кости ове по9казују да није сваки гроб засебан, јер се костију од више људи налази на једном месту. А преко тих гробова поређано је тесано камење, и по свој прилици, гробови се простиру још даље преко којих су сада засејане њиве.

Ја као насигурно држим да су онде закопани српски јунаци који су у Косовској борби изгинули..."


Бранислав Нушић: СВАКОДНЕВНИ ЗУЛУМИ

Књижевник Бранислав Нушић, као српски конзул у Приштини, написао је о злоделима Арнаута доста извештаја влади у Београду. Издвајамо део Нушићевог извештаја упућеног С(ими) Лозанићу, министру иностраних дела, 25. јула 1895. године:

"У многим својим ранијим извештајима имао сам прилике, господине министре, да вам изнесем све потанкости и саме догађаје из оног великог низа зулума, које оружани Арнаути чине над ненаоружаним српским живљем. Сада могу само поновити своје раније тврђење да су ти зулуми ове године јачи но што су, ваљда, икада били што показује и необично нагла емиграција становништва, коју никаква средства нису кадра да спрече... Заиста је ужасно сваки дан слушати толико јадиковање ужасно потлаченога становништва, кога убијају, глобе, турче, расељавају и отимају им имања, куће, новац, стоку и све. Јуче сам на пр. примио преко 30 сељака из разних села, па чак и из најудаљенијег краја пећке нахије, који се са сузама у очима жале на ужасне зулуме, које Арнаути врше, услед чега су већ три парохије у пећој нахији остале без пароха, јер су ови побегли, пошто су им Арнаути претили да ће их убити. Кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку..."

Нушић затим упозорава мини-старство да је време да се размисли о томе како да се "ангажује штампа европскога гласа", што би "у Цариграду учинило нарочити утисак и изазвало Порту из разнодушности".

Светислав Симић: НИСУ ОНИ ЈУНАЦИ

Конзул Светислав Симић у писму Владану Ђорђевићу, председнику Министарског савета и министру иностраних дела, упућеном из Приштине, 3. фебруара 1899. године, истиче:

"...Остављени без заштите власти, наши су људи упућени да се бране сами од Арбанаса. Али док су сви Арбанаси наоружани, Срби су, остављени голих шака, приморани да погну главу и примају ударце без отпора, а кињења без ропота. Ја сам имао бар стотину случајева, да су ми се људи, кад сам их корео што се не бране, правдали речима: 'Како ћемо господине, кад немамо чиме. Набавите нам пушке, па ћете видети, хоће ли нам главе скидати без замене.' Нарочито се Пећанци и Призренци жале што немају оружја. 'Не тражимо вам, господине, паре, него оружје. Дајте нам га да се бранимо, да не гинемо овако улудо.' Ово Срба што је остало у та два санyака у очајању је, а све су то кршни људи и јунаци. Срби у Ораховцу живе затворени има већ два, три месеца. Тамо Арбанаси не трпе ни власти. Јуче су ми долазила двојица из тога села, који су сиромашни, путовали све странпутицама, кроз шуме и планине, да дођу овде, да ме поздраве и да моле за оружје. Пре 10 дана испратио сам једнога из Ђураковца (пећке нахије) с надом да ћу гледати да их с пушкама снабдем. Чувен поп Вукајло из (Ибарског) Колашина већ је два пута долазио к мени ради тога. Ми у Колашину имамо у компактној маси око 500 српских домова и до 1 000 за пушку дораслих глава.

Арбанаси по себи нису никакви јунаци, али дрско врше злочине, јер не наилазе на отпор. То у њих развија рђаве прохтеве, а код наших даје маха слабодушности, која је природна последица стања у којем су.

Ја држим, господине министре председниче, да бисмо се ми могли постарати, да овоме народу дотуримо мартинке (пушке), које су нам још преостале и леже по магацинима..."


ПОГНУТЕ ГЛАВЕ АРНАУТА

Руски царски дипломата, кнез Григорије Николајевич Трубецки, посланик Русије у Краљевини Србији 1914-1915. године, повлачио се заједно са српском војском према Албанији. Своја сећања на те ратне дане написао је у облику животних и дипломатских успо-мена. Мемоари Трубецког, под насловом Рат на Балкану 1914 - 1917. и руска царска дипломатија пронађени су у породичној заоставштини и објављени тек 1983. године у Монтреалу. Београдска Просвета објавила их је 1994. године.

Ево како је кнез Трубецки забележио сусрет са Арнаутима, 1915. године:

"... Био сам у Митровици седам година раније, 1908, и било ми је занимљиво да сада упоредим ондашњи и садашњи утисак о престоници разбојничког царства. Господари ситуације били су Арнаути. Кретали су се наоружани од главе до пете, обријани, са кечетом на затиљку, мргодно севајући очима кад би морали да се уклоне кочији неког каура - Европејца. У читавој Митровици тада су само два човека носили европска одела - руски и аустријски конзул. Нисам могао да изађем у град а да ме зачас не окружи стража постављена за моје обезбеђење, јер се месни управник, Турчин, плашио да се не догоди нешто због чега би касније одговарао. На улицама се отворено продавао дуван, иако је у целој Турској била забрањена његова слободна продаја - толико се Турска није усуђивала да заводи било какав ред у Албанији. Запљуснула су ме тада нека древна времена, тачније - запорошке насеобине. И тако је у Албанији владало потпуно безвлашће, а Митровица је била право разбојничко гнездо.

Сада, док сам улазио у град, видео сам да се архитектура града није променила. Нова је била само огромна камена касарна, коју су подигли младотурци уочи балканских ратова. Исте оне старе турске куће са дрвеним решеткама у прозорима и трбушастим првим спратом, исти они уски, прашњави сокаци са отвореним ћепенцима. Пред њима су спокојно седели стари Турци са белим чалмама. И тако, непомућени у својој лењој важности, испијали су кафу и пушили на муштикле, слабо се занимајући за купце и за продају своје робе, и једнако тако одважно гледали на сву буку и вреву која их је окруживала. Али ту се завршава сличност нове са старом Митровицом.

Раније господаре заменили су нови. Нисам могао да препознам поносне Арнауте. Где су се дели они кочоперни људи који су се разметали својим кинyалима, пиштољима и пушкама? Како су се угасили њихови погледи, који су некад светлуцали мрким пламеном, како су само погнули главе!

Зар је могуће да тим погруженим кораком крочи дојучерашњи домаћи и страшни господар?

Читава ова промена одиграла се не само зато што су Турци освојили овај крај, већ и због суровог гушења албанског устанка после рата, када су читава села скоро до последње главе ишчезавала са лица земље и када се нису штедела чак ни деца. Чудновато је било видети Арнауте како се сада склањају с пута пред својим старим и грлатим надзорником - Србином. Митровица се брзо испунила избеглицама и војницима. На махове је чак било тешко пробити се улицом. Мени је уступљен смештај у кући где је некад боравио први руски конзул у Митровици, Шчербин, кога је на два корака од куће убио један Арнаутин јер његови сународници нису хтели да дозволе да руски конзул живи у њиховој Митровици и да им смета у споровима са Србима. Домаћин у мојој кући био је Србин, који се с поштовањем сећао покојног Шчербина..."

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“