СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Једна страница српско-руских односа:
делегација Српског ученог друштва на московској Изложби народа

ЗАШТО СВИ СЛОВЕНИ НЕ ПРИХВАТЕ РУСКИ ЈЕЗИК

Пише:
Рајко
Тодић

После здравица, братског грљења, музике и великих речи, члан наше делегације Милан Ђ. Милићевић, осетио је зебњу у срцу. На питање домаћина морао је да изнесе свој утисак: "Све ми се допада, само находим да је без цељи изјављивати жељу да сви Словени приме руски језик!"

Када је, у августу 1804. године, први Карађорђев депутат прота Матија Ненадовић кренуо на дипломатско путовање у Русију, српски устаници су мало знали о тој далекој, моћној православној словенској држави.

У име Бога пођемо - писао је прота у својим Мемоарима - седнемо на чамац, и кад се повеземо, рекнем ја: "Овако се навезао Колумб са својом дружином на сиње море, да нађе Америку и упозна је са Европом; а ми се навозимо данас на тихи Дунав да нађемо Росију за коју ништа не знамо где је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Росијом!"

И убрзо, већ у току Првог српског устанка, Срби су имали прилике да се ближе упознају са циљевима руске политике на Балкану...

А током наредних година деветнаестог века надогађало се много тога у руско-српским односима. Русија је падала и дизала се, још снажнија и утицајнија међу европским силама. У српству је преовладавало уверење да кад год је великој заштитници словенства и православља са Истока било тешко - тешко је било и Србији.

Петроград: (гравира из 19. века) Наши делегати до суза су били дирнути, кад је 80 појаца у Петрограду запевало вечерње, по нотама Корнелија Станковића. На московској изложби било је изложено шест комплета српских народних ношњи. А на зиду дворане за банкете, испод грба Србије, била су исписана имена српских великана: Немање, Душана, Карађорђа, Милоша и Његоша

Јачала је и снага Србије. Шездесетих година прошлог века Србија је готово независна држава; кнез Михаило Обреновић је протерао Турке из градских гарнизона и, окренувши се Русији и Словенству, заговарао је ослобођење балканских народа на челу са Србијом. И док се у Русији, 1867. године, одржава велики словенски скуп са етнографском изложбом, у Србији, у исто време, бораве руски официри у инспекцији српске војске. Ови официри подносе извештаје министру војном Миливоју Петровићу Блазнавцу са предлозима како реорганизовати српске трупе и модернизовати наоружање...

Припреме за антрополошко-етнографску изложбу у Москви започеле су још 1864. године.

Српско учено друштво, по добијању позива за изложбу, припремило је експонате (купљено је шест комплета српске ношње и направљено 20 фотографија из народног живота) и одлучило је да у Русију пошаље књижевника Милана Ђ. Милићевића, научника Јанка Шафарика и сликара Стеву Тодоровића.

Кнежев последњи метак

Пред полазак у Москву, 23. априла 1867. године, М. Ђ. Милићевић је посетио кнеза Михаила и министра спољних послова Илију Гарашанина. Сусрет са кнезом Михаилом био је кратак; у другој сали чекао је Риза-паша, последњи београдски мухафис, који је дошао са целокупним својим штабом да се опрости са кнезом после предаје београдске тврђаве Србима.

МИЛАН Ђ. МИЛИЋЕВИЋ (1831-1908) писац сећања на боравак трочлане делегације Српског ученог друштва у Русији, прва знања стекао је у манастиру, доцније је завршио богословију; у животу је мењао многа занимања - био је учитељ, судски практикант, писар и виши чиновник у министарствима просвете и иностраних дела, уредник Службених новина, помоћник министра унутрашњих дела, библиотекар Народне библиотеке и државни саветник.
Као што се у животу бавио разним занимањима, тако се и у књижевности огледао у разним жанровима. Писао је веома много, објавио је преко 100 књига. Као приповедач није остао запажен српској књижевности, али је као вредан човек прикупио обилату грађу о народном животу, обичајима и историј-ским догађајима 19 века. Највеће и најважније дело М. Ђ. Милићевића је Кнежевина Србија (1876) и додатак том делу Краљевина Србија (1884), у којима је дат опис српске земље са топографским подацима, описом старина, локалних предања и причом о виђенијим људима. Значајна су му још дела: Поменик знаменитих људи Српскога народа новијега доба, Кнез Милош у причама, Кнез Михаило у успоменама свога некадашњег секретара, Карађорђе у говору и твору, и др.

Разговор са Милићевићем кнез Михаило је започео о управо ослобођеним српским градовима.

"Кнез тада изговори ове речи:

- Ваља спремити војску; ваља се у њу уздати; али треба примати сваки добитак који се може имати без боја. У целомовом нашем послу око градова, ја нисам сметао с ума ову нашу још невешту војску. Помишљао сам да, у најкритичнијем часу, све може, сачувај Боже, пренути куд које! У таком случају ви се сви можете правдати чим било, а ја, и мој војни министар, немамо куда већ да скачемо у Саву... Зато ја, верујте ми, последњи метак из мога револвера нећу никад испуцати. Њега ћу причувати за себе самога!"

Милићевић се Илији Гарашанину обратио речима:

"Дајте ви нама савета, да нам се нађе; а ако не затреба, можемо га вратити непотрошеног."
Пошто се и сам нашалио, Гарашанин је, ипак, озбиљно одговорио:

- Осем шале, можете Русима, где би било потребе и згоде, казати ово: Кнежева влада има пријатељско расположење према Бугарима, и помагаће им, колико год узможе, да се избаве. Црна Гора је наша; она често не слуша, али иако не слуша, ми имамо стрпљења да је трпимо до краја. Хрватској прети опасност, Руси знају од кога; она нам се обраћала за савет, и ми смо јој рекли: да се држи својих права; па и саму силу да дочека, држећи се тако. Видећемо како ће бити даље.

Уопште, ми вребамо згодан тренутак, и повољне изгледе на успех, па ћемо да се тучемо, макар изгубили и оно што имамо!... Ето, то ти је!

Ево нас у Петрограду

Од Београда су изасланици Српског ученог друшва путовали лађом до Беча, где се екипа увећала делегатима из других јужнословенских крајева, а одатле возом све до руске границе. Почетком маја стигли су у Пољску која је тада била у саставу Русије. Ту их је сачекао пуковник П.М. Сакович, изасланик московског Словенског одбора. После обиласка манастира Честнохов и Варшаве, у којој су обилато погошћени, српска делегација је, преко Вилне, стигла у Петроград.

На пријему код руског цара, протокол је депутате "из слободне Србије" ставио на прво место, а император се посебно распи тивао за Кнез Михаилово здравље. Али двадесетак година касније, кад је Милићевић решио да објави своје сећање на боравак у Русији, ствари су се промениле. Михаилов наследник Милан имао је да се чува завера подстицаних од Руса. Велика заштитница православља на Балкану, израчунала је како Бугарска има бити у центру њених интереса, и тако "гурнула" Србију у руке Аустроугарској. Време братских здравица, смењивано је временом "братских завера", то ће и касније бити одлика српско-руских односа.

"Ево нас у Петрограду", пише Милићевић... "На периферијској станици дочека нас много света. Најмљена беху за нас кола, која нас ту дочекаше. Баш кад ми, поседавши у кола, пођосмо у варош, осу се крупан снег какав у нас пада кад су Бабини хукови."

Милићевић затим описује лепоту и знаменитости Петрограда, "пете вароши у Јевропи", његове цркве, споменике и палате. Већ 8. маја у "Белвију" је била вечера на којој је здравицу Словенима - гостима одржао професор И. Ив. Стрежњевски, "стари друг и пријатељ нашега Вука" (Караyића).

Посебну радост причинила је Србима посета чувеној кућној цркви грофа Шеремећева. "... Вечерњу је", пише Милићевић, "служио један свештеник и један ђакон, а певало је, кажу, 80 појаца. Тада је још трајало "попразништво" по Васкрсу, те се, с тога, још певало "Христос Васкрсе"! То Христос Васкрсе запеваше појци по нотама Корнелија Станковића! Е, ово је 17 година од онога вечера, и ја и сада велим да људска реч није кадра исказати ни ону милину коју слушаше ухо, ни ону срећу коју осећаше срце од те, чини ми се, божанске а не човечанске хармоније, која нама Србима бејаше тим дража што нам је познаница још од детињства, па је овде узнесена на висину анђеоскога савршенства.

Нама Србима саме су сузе текле низ образе од превелике радости. Ох! Своје, па овако дивно!..."


ИМЕНИК ИЗАСЛАНИКА

На крају рукописа М.Ђ. Милићевић је навео Именик Словена који су били на словенском састанку у Москви, 1867. Међу 79 имена налазе се представници Кошуба, последњих остатака Полапских Словена из Пруске, затим Лужичких Срба, Руса из Украјине и Галиције, Чеха, Словака, Словенаца и Хрвата. Између осталих, овом словенском скупу су, из српских крајева, присуствовали "гроф Мато Пуцић из Дубров-ника, брат чувенога Меда Пуцића, појета; Котур, имућан човек из Сиска; Мусулин из Горњег Карловца; архимандрит манастира Крке Ковачевић; Урош Милутиновић, митровачки прота; Никола Беговић, прота из Гор. Карловца; Рафаило Кукић, свештеник из Војне Границе; др Јован Суботић, рођен 1817; др Миша Полит, рођен 1835 у Н. Саду; Александар Вукашиновић, рођен 1833. у Вуковару; гроф Илија Деде-Јанковић из Задра, последњи мушки потомак прослављеног у песмама Јанковић Стојана; Лазар Костић, доктор права, проф. у новосадској гимназији; Крстић, представник друштва "Преоднице"; Живко Васиљевић, трговац из Земуна; Радак, адвокат из Вршца; Волић, имућан човек из Вршца; Спиро Билбија из Старога Задра; Андреја Синобад, трговац из Задра; Бабић, трговац из Шибеника; Милан А. Петронијевић, помоћник министра правде из Београда; М. Ђ. Милићевић, први секретар у министарству просвете у Београду; др Јанко Шафарик, библиотекар у Београду; Стеван Тодоровић, живописац и професор; Владан Ђорђевић; др Љ. Радивојевић из Каменице; Драгутин Петровић, адвокат из Београда; Јован Милинковић, адвокат из Београда; Ковачевић, трговац из Београда; Тома Павловић из Београда; Петар Вукотић и Илија Пламенац, црногорски изасланици који су стигли доцније и остали после свију у Москви."


Пријем код цара

"Десетог маја г. Петронијевић, г. Шафарик, ја, г. Ст. Тодоровић, г. М. Полит и г. Владан Ђорђевић, који се као ђак медицинске школе у Бечу, придружио к нама још из Беча, одосмо г. Стремоухову 'директору азискога департмента', јер се овде Србија броји међу земље азиске!! Г. Стремоухов је био више времена руски консул у Дубровнику, и ствари је српски добро познавао. Наша је намера била да се јавимо канцелару Царевине, кнезу Горчакову, те преко њега да молимо за аудијенцију у Њ. В. Цара Александра II."
Српски делегати закуцали су на права врата. Стремоухов их је лепо примио и одвео их је у кабинет кнезу Горчакову. Описујући Горчакова као човека "средњег раста, пуног, седог, обријаног, с наочарима, с косом оштром а очима светлим, шаљивим" - Милићевић је забележио његову поруку:

- Ви сад идете у Москву, а кад се отуд вратите, ја нећу бити овде; отићи ћу с Царем у Париз. И тако се више нећемо видети: разгледајте ме сада добро! И наново се осмехну, погледавши малко и преко наочара. Ваш је народ млад, наставља кнез - пун је живота, будућности, а ја сам стар, изнемогао. Али и кад не буде мене, ко год дође на моје место неће бити мањи пријатељ вашем народу.

Руски цар Александар II примио је, 14. маја, у Царском Селу представнике словенских народа. У салу за пријем увео их је дворски церемонијар кнез Ливен. "Депутати из слободне Србије, овде, на прво место", рекао је. Уредио их је, бележи Милићевић, "као војнике или као ђаке", одмах до врата на која ће ући цар. Затим је позвао Бугарина Богорова да се смести међу Србе.

"Богоров дође, стаде до нас, и прошапта:

- Баш ги хвала што ме турише при вас!

- Срећа и наша и ваша што вас не одвоје од нас, отшаптах му ја.

Кад је цар, са царицом, петоро њихове деце и целокупном дворском свитом, стигао до српских депутата, сваком појединачно обратио се са по неколико куртоазних речи. А када се потом упознао са Чесима и Србима из Аустро-Угарске, император се поново вратио Србима из Србије. Обратио им се речима:

- Кнез Михаило је био код нас, ми се са задовољством сећамо његовог боравка овде.

ЈАНКО ШАФАРИК (1814-1876) пореклом Словак; био је професор Лицеја у Београду, основао је Београдски музеј. Бавио се историјом, археологијом, нумизматиком и сакупљањем старих српских рукописа

За нас ова нова царева реч бејаше тако изненадна, да бисмо се могли збунити, да не бејаше Шафарика, који ухвати ту прилику, па развезе ону беседу коју је био раније спремио.

Цар, човек висок, саже се; наслони се на своју сабљу, и врло пажљиво саслуша беседника, па онда рече:

- Ја сам увек високо ценио то осећање које је према мени гајио српски народ, и настојао сам да вам помажем. То није моје лично дело; ја сам то добио у наследство од блажено почивших мојих родитеља. Дај Боже да се ваше жеље брзо испуне. А када сте ви допутовали?

Пошто Шафарик није разумео последње речи, прискочио му је упомоћ Милићевић одговором да је то било крајем априла. На то га је цар упитао:

- Да ли су Турци у то време већ били отишли?

- Отишли су заувек, захваљујући Вашем Величанству!

- Београд је сада чист? (слободан)

- Чист, Ваше Величанство!

- Он је сада ваш?

- Наш, Ваше Величанство!

- Ја сам урадио што сам могао, рече цар и слегну раменима...

Гране словенске липе

Депутати словенских земаља допутовали су из Петрограда у Москву, 16. маја, пред поноћ. "На станици нас", пише Милићевић, "дочека много света, да се умало не погушисмо. Од страшне вике: Ура !Слава! Живео! пролама се небо а нама већ беху уши заглухнуле". И опет разгледање знаменитости "пређашње столице руске царевине", посете словенофилима, позориштима и приредбама и - здравице..." После закуске (17 маја) бесмо у Изложби, рад које смо управо и дошли. Разгледасмо је сву. Српско одело још не беше обучено на манекене, него свака хаљина беше обешена да се види. И фотографске слике беху изложене гледању. Похођана (посетилаца) беше множина!...!

СТЕВАН ТОДОРОВИЋ (1832-1925), сликар, школовао се у Бечу и Минхену. У Београду је 1857. године основао сликарску и цртачку школу и позоришну трупу. Био је дугогодишњи председник Првог београдског певачког друштва. Бавио се спортом: основао је Прво српско друштво за гимнастику и борење, Београдско гимнастичко друштво "Соко" и Савез соколских друштава "Душан Силни".
Тодоровић је насликао око 300 портрета познатих савременика (К. Станковића, Ђ. Даничића, краљице Наталије). Запажене су његове композиције из српске историје у црквама у Неготину и Смедеревској Паланци. Био је члан Српске краљевске академије, Петроградске академије художества и Академије у Катанији (Италија).:

Док је српска делегација боравила у Москви, М. Ђ. Милићевић је више пута имао прилике да се сусретне и поразговара са водећим руским словенофилом Иваном Сергејевичем Аксаковом и са националним радницима Михаилом Никифоровичем Катковом и Павелом Михаиловичем Леонтијевом.

Заједно са Катковом Милићевић је био на ручку који је организовао Московски универзитет. Здравица је било много, али су и овде неки говорници понудили свим Словенима један, заједнички, руски језик - "за језик научни". Тада је, пише Милићевић, "устао јунак - беседник Чех др Владислав Ригер"... "У дужој, силној беседи, Ригер рече: - Пред нама су два пута - или пут кроз потпуну једнообразност, или пут кроз разнообразност у хармонији. Ја мислим, господо, да разноликост делова не искључује једнину; њу треба тражити у хармонији делова... Словенска липа не би била лепша, ако бисте јој окресали гране и оставили само стабло. Сваки стуб треба да се држи свога корена; дебло липи треба да је једно и цело, а венцу њеном припадају гране и огранци. У њима је живот, цвет, и лепота дрвету..."

Изасланик Чеха, Ригер, поново је својим говором привукао пажњу М. Ђ. Милићевића. Догодило се то у Соколницама, 21. маја, на ручку који је приредила московска општина. У сали овог имања сместило се око 600 званица, а напољу, око дворане, искупило се преко 10 хиљада радозналаца. Здравице су се ређале а после говора Аксакова, под заставу Ћирила и Методија, ступио је Ригер:

Кнез Михаило Обреновић: Док је трајала изложба, руски официри вршили су инспекцију српске војске, подносећи министру Блазнавцу предлоге шта се мора учинити да се Србија што пре оспособи за рат са Турцима. Књаз је рекао: "Верујте, ја никад нећу испуцати последњи метак из свог револвера, њега чувам за себе!"

- Браћо Словени! ... Мој много поштовани пријатељ, чије је име спојено са сваком словенском тежњом у Русији, г. Аксаков, говораше да је Русија Богом позвана да оствари словенско братство кроза слободу (Слава! Живео!). Ми сви који смо дошли међу вас, од свег срца, од све душе осећамо високи смисао тих речи; ми се сви надамо, као браћа, у радости чистој, благородној. Али на жалост, свака људска радост има у себи макар једну кап горчине!... Ја, господо, с тугом опажам, да су се из ове братске дружине издвојили једини Пољаци; они нису дошли к нама на братски састанак (Слава! Живео!). Ја мислим да тако што није могло бити без икаквог узрока. Када је у вас беснио последњи рат (реч је о пољском устанку 1863/64), и рат, на жалост, братски, тада се један земљак ваш обратио к беспристрасном мишљењу Чеха, јер у то доба сва Јевропа бејаше против Русије. Господо, мој пријатељ и мој таст Полоцки и ја... отворено казасмо онда да радњу Пољака сматрамо за несрећу (громогласно пљескање), и да оно што они пишу против самога рускога народа узимамо ми као велику кривду према брату рођеноме (Слава! Живео!) ... Но ми не можемо крити од себе да су и Пољаци грана западнога словенства, одвојити од народа рускога и језиком и историјом, и да они имају право на свој народни живот! ... Узајамна словенска љубав, господо, братство међу свим Словенима... биле би само празне речи, ако би саможивост једнога племена, како рече уважени г. Аксаков, хтела уздићи се нада сва друга племена, да не речем, прогутати их (велики жамор); права братска љубав међу нама, прави племенски панславизам, могу бити само тада када сви један другога признамо за рођена равноправна брата... некад су племена Полапских Словена заузимала половину Ђерманије, живећи једна с другим у омрази, и силом покоравајући једна друге. У тим братским бојевима, они су звали суседе своје Немце, непријатеље своје, и, на тај су начин, покоравајући један другога, редом сви потпали под туђ јарам и угинули су! (Тако је! Тако је! Живео) ... Ако се борба међу Русима и Пољацима продужи, ако ови последњи пођу на последњу борбу, на борбу за свој народни опстанак, ко ће нам јамчити да и Пољаци неће, у своје време, позвати себи у помоћ против Руса Немце, који су јаки својом војном силом?" (Велики жагор на разним местима)...

Илија Гарашанин, министар иностраних дела: "Црна Гора је наша, она често не слуша, али и ако не слуша ми имамо стрпљења, да је трпимо до краја" - рекао је испраћајући делегацију у Москву и Петроград

И сам М. Ђ. Милићевић, под утиском иступања Владислава Ригера, почео је да са извесним подозрењем гледа на ово словенско окупљање. Приметивши то, П. М. Леонтјев затражио је да му отворено каже шта му се то не допада. "Све ми се допада", одговорио је Милићевић, "само находим да је без цељи изјављивати жељу да сви Словени приме руски језик!" "Молим вас", рекао је Леонтјев, "има свуда људи претераних. Одвојте њихове изјаве од мишљења других паметних Руса..." Чувши тај разговор, кнез Черкаски додаде: "За бога, они који су козачке коње своје појили на Сени, ласно могу да претерају". "Честитам им ту славу коју су, несрећом, после московског пепела, стекли, али држим да је праведно тражити, да својом победом не вређају оне које зову браћом!" - приметио је Милићевић.

Захвалница Русима

Расположење писца успомена М.Ђ. Милићевића, током боравка у Москви, мењало се зависно од догађаја и сусрета са Русима и гостима из словенских земаља. Док је Милићевић, у друштву накнадно приспелих Црногораца, Петра Вукотића и Илије Пламенца, обилазио московске знаменитости, (26. маја) "стиже телеграм из Париза да је на Цара Александра пуцао некакав Пољак, али га, срећом, није погодио... Овај глас је врло несрећан био за оне који су мислили о неком измирењу с Пољацима. И положај самога Ригера у Москви, после тога гласа, био је незгодан... Цару у Париз посласмо честитку што је остао жив. Честитку је писао Палацки на чешком; Шафарик и ја превели смо је на руски, а Петронијевић, најпосле, на француски..."

Словенске делегације вратиле су се у Петроград, 28. маја. Дочекани су, поново, бурним овацијама. Клицало се и Ригеру који се, после оне здравице у Соколницама, вратио раније у Петроград. Ближио се дан растанка.

Опроштајна захвалница Русима упућена је 2. јуна 1867. године, а истог дана изасланици Српског ученог друштва оставили су Петроград и упутили се кући.

Накнадне успомене

Милан Ђ. Милићевић објавио је, готово двадесет година касније, своје сећање на боравак делегације Српског ученог друштва у Русији. Текст под насловом Етнографска изложба и Словенски састанак у Москви 1867. године прочитао је Милићевић, 12. септембра 1884. године, на састанку Одбора Чупићеве задужбине, а одбор је одлучио да успомене свога председника штампа у VII свесци Годишњице.

На пријему код руског цара, протокол је депутате "из слободне Србије" ставио на прво место, а император се посебно распитивао за Кнез Михаилово здравље. Али двадесетак година касније, кад је Милићевић решио да објави своје сећање на боравак у Русији, ствари су се промениле. Михаилов наследник Милан имао је да се чува завера подстицаних од Руса. Велика заштитница православља на Балкану, израчунала је како Бугарска има бити у центру њених интереса, и тако "гурнула" Србију у руке Аустроугарској. Време братских здравица, смењивано је временом "братских завера", то ће и касније бити одлика српско-руских односа.

Напредњак М.Ђ. Милићевић, у земљи у којој је тада на власти Напредњачка странка, иако није знао шта се све догађа иза кулиса тајне дипломатије, могао је наслутити откуда и куда "дувају ветрови". Србија је, наиме, већ била самостална, призната држава - од Берлинског конгреса 1878. године независна кнежевина, а од 1882. краљевина. Њен владалац Милан Обреновић, 28. јуна 1881. године, само десет дана после другог Тројецарског савеза између Немачке, Аустро-Угарске и Русије (којим су подељени интереси на Балкану), улеће у наручје Аустро-Угарској. Потписао је Тајну конвенцију (за коју су у Србији, изгледа, знала само још три човека: председник владе Милан Пироћанац, и министри Милутин Гарашанин и Чедомиљ Мијатовић). Овим тајним документом, потписаним на рок од десет година, Милан је Србију еономски и политички потчинио Двојној монархији. Заузврат, Милан је постао краљ, Србија краљевина, а Аустро-Угарска је усмерила свог малог суседа на ширење ка југу, али "да не дира Новопазарски Санyак".

Ситуација на Балкану сада је постала нешто јаснија: Аустро-Угарска је добила Босну и Херцеговину, Русија се преко фаворизоване Бугарске приближила Босфору, а Србија је остала ни тамо ни овамо - постала је подручје за даље одмеравање снага великих сила. Ни Русија се тако није одрекла свог утицаја у Србији; дипломатски је стишавала српске отпоре руској "савезници" Аустро-Угарској, подржавала је заверенике против краља Милана, остављајући довољно простора за активност својих словенофила који су српским крајевима ширили симпатије за велику заштитницу словенства и православља.

Тешко је данас закључити због чега је М. Ђ. Милићевић одлучио да своје успомене на боравак у Русији објави после готово две деценије, у тако тешком времену по Србију и остале српске земље. Да ли су, и колико, првобитне белешке накнадно редиговане? Да ли је у њему куцао притајени дамар словенофилства? Милићевић је тада био признати књижевни радник, политички угледник, али и зрелији аутор који је, с временске дистанце, могао да уравнотежено сагледа прошле догађаје. Можда је, на неки начин, у томе и вредност овог текста...


ИМПЕРАТОР СВЕРУСКИ АЛЕКСАНДАР II

Цар Александар II Николајевич Романов владао је Русијом од 1855. до 1881. године. На престо се попео усред тешког пораза који су у Кримском рату Русији нанеле удружене снаге Велике Британије, Француске, Турске и Пијемонта. Париским миром из 1856. године поништено је готово све што је Русија, у сталним покушајима да се домогне Цариграда, постигла још од времена Катарине Велике. Источна царевина не само да је изгубила право на заштиту хришћана у Турској и право на протекторат над Влашком, Молдавијом и Србијом - сада је те привилегије морала да подели са Аустријом, Пруском и кримским победницима.

До краја владавине, цар Александар II прво је освојио огромне територије у Средњој Азији и утврдио границе државе на Далеком Истоку, да би, током седамдесетих година, успео не само да врати руску флоту на Црно море, већ и да готово освоји Цариград. Британски бродови поново су, међутим, спречили враћање крста на куполу Свете Софије. Русија се, на Берлинском конгресу, 1878, задовољила стварањем марионетске Кнежевине Бугарске, из које су, ипак, њене трупе могле брзо стићи до цариградских зидина. У овој партији шаха, коју је са Британијом играла на подручју од Сахалина до Босне и Херцеговине, Србија је сада за Русију представљала само једну од мање важних фигура. Пут ка Цариграду није водио преко Србије, већ преко Бугарске. Отуда и промене у званичној руској политици према Србима.

Иако је, почетком шездесетих, Русију ослободио кметства, Александар II је био на сталној мети оних који су у овој царевини тражили још више слобода. После много покушаја, убијен је 1881. године од стране атентатора из редова народњака.


 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“