СРПСКО НАСЛЕЂЕ
   ИСТОРИЈСКЕ СВЕСКЕ
   БРОЈ 4АПРИЛ 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Напади на Српскуправославну цркву:
обезглављивање српског народа

ПОРУКЕ ЉУБАВИ, У ВРЕМЕНИМА МРЖЊЕ

Пише:
Василије
Крестић

Јавна иступања наших патријарха, у разним кризним и ратним годинама, својом људскошћу, толеранцијом и топлином, могу да послуже као пример и неким другим верским заједницама, које се не могу похвалити оваквим иступи масвојих челника. Ова иступања, од којих би се могла сачинити читава антологија, најбоље оповргавају све, на лажима и злоби засноване оптужбе антисрпских скутоноша, о агресивности, ратном хушкаштву и аморалности Српске православне цркве. Овом приликом, подсетићемо само на неколико примера

 

Академик Василије Крестић:
"Напади на Српску православнуцркву и њену хијерархијусамо су део смишљеногплана о националној деструкцији нашег друштва и наше државе. Они којиу земљи и ван ње раде наобезглављивањусрпског народа, не ударају само по Српскојправославној цркви, већи по Српској академији наука, Матици српској, Удружењу књижевника Србије, и по многим истакнутим појединцима. Ништашто је српско, њима није мило ни драго."

У прошлом броју "Српског наслеђа" читаоци су, укратко, обавештени о томе како се Српска православна црква са својим архијерејима, у дужем временском периоду, налази на удару разних клеветника, којима је циљ да их прикују на стуб срама, да их унизе, обезвреде и отуђе од народа. Напади на Српску православну цркву и њену јерархију само су део добро смишљеног плана о националној деструкцији нашег друштва и наше државе. Стога што је народом лакше управљати и држати га у покорности кад је обезглављен, они који раде на обезглављивању, а такви нису само изван наше земље већ и у њој, не ударају једино по Српској православној цркви већ и по Српској академији наука и уметности, Матици српској, Удружењу књижевника Србије и по многим истакнутим појединцима, који у нашој средини нешто значе и својим делом и моралном исправношћу могу да зраче.

На нашу жалост, досбро организована хајка из иностранства нашла је доста антисрпских скутоноша, посебно у нашем главном граду. Безобзирни, као и сви плаћеници, који имају обавезу да извршавају задатке, антисрпске скутоноше страних држава и различитих иностраних асоцијација неометано вршљају по нашој земљи. Материјално подржавани споља, они се, попут карцинома, шире на све стране, захватају медије, трују и разарају наше национално биће, наше друштво и нашу државу. Ништа што је српско њима није мило и драго. Напротив, све што је српско њима је мрско. Сви су им ближи и бољи од Срба. Због тога, о Србима не пишу и не говоре ништа што је добро, што би им ишло у прилог, што би их усправљало и крепило.


"Сваки треба своју цркву из свег срца да љуби, као највеће добро да цени, из свију сила да брани. Али зато, на брата свог мрзети, на њега викати и насртати, што он у другу цркву иде, што се оном истом једном Богу другим начином моли, то нити је лепо, нити христијански, нити је људима, нити Богу угодно! Спаситељ наш и искупитељ љубио је једнако људе, ма које вере они били: па зар ћемо ми против његове свете вере и науке и заповести мрзети и нападати на рођену браћу због њиове вере, због њиове цркве? Не, то не сме бити ни од Бога ни од људи. И зато Ја, као Патријарх и као Управитељ народа, најстроже забрањујем свако насртање на браћу нашу римске цркве, било речима, било делом, и заповедам као отац и власт свима, да браћу исту у љубави предусретате, да с њима у миру и љубави живите"


Кад је реч о Српској православној цркви и њеним архијерејима, противсрпске скутоноше измишљају оптужбе, шире неистине и по сваку цену желе да их учине одго-ворним за рат и страхоте које је он донео. Циљ им је да Српској пра-вославној цркви, српским архијерејима, и читавом српском народу набију комплекс одговорности и кривице за избијање рата и за све трагедије које су се у њему десиле. Тиме, свесно и перфидно, ослобађају одго-ворности и кривице све виновнике рата и страдања, како оне из ино-странства, тако и оне из бивше Југославије.

Званични органи власти и њихови медији на све то ћуте. Сами се не хватају укоштац са групацијама различитог соја и кова остр-вљених и острашћених мрзитеља српског народа, који га обезглављују, а не дозвољавају ни другима да против њих поведу битку. Престрављени од некаквог национализма, којим данас многи, поново, као некада, испирају уста, јер га бркају са шовинизмом, којег се сви морамо клонити и против њега се борити, званични медији и актуелни носиоци власти својим ћутањем и неопирањем антипатриотским, до-бро оганизованим, безобзирним и агресивним групама, свесно или не, гуше здрава патриотска осећања, доприносе разбијању духовног јединства српског народа, демора-лишу га и слабе његову одбрамбену моћ. О томе, на жалост, нико не води рачуна. Нико не брине о погубним последицама, које ће, неминовно, уследити. За носиоце власти најважније је да власт очувају а за опозицију да је освоји. За њих су важнији партијски од националних и државних интереса. О народу, о његовој моралној снази и мотивима за одбрану државе баш нико у нашој земљи не води рачуна. Док антипатриоти успешно обезглављују наш народ, па због тога из његове средине израњају неспособни, грамзиви, болесно амбициозни, бескру-пулозни, аморални, недовољно обра-зовани и примитивни прваци различитих странака и странчица, власт испољава немоћ и неспособност да изнађе средства и стане на пут свакој даљој националној и државној деструкцији.

Иначе, кад је реч о српским архијерејима, нападима на њих и њихово понашање, могла би се начинити антологија њиховог понашања достојног, хришћански узвишеног и људског иступања у разним кризним - ратним годинама. Та иступања уверљиво оповргавају све ружне, на лажима и злоби засноване оптужбе антисрпских скутоноша о агресивности и аморалности Српске православне цркве, њених архијереја и верника. Јавна иступања појединих наших патријарха, својом топлином, људскошћу и толеранцијом могу да послуже као узор и неким другим верским заједницама, које су се, на жалост, придруживале хајци против наше цркве, премда се не могу похвалити сличним иступима својих челника. Примера ради, навешћу неколико занимљивијих докумената наших црквених великодостојника.

Посланица патријарха Рајачића:
"КОСТИ ОНИХ КОЈИ МЕЂУ БРАЋОМ ПРАВОСЛАВЦИМА И КАТОЛИЦИМА РАЗДОР СЕЈУ, НЕЋЕ НИ У ГРОБУ МИРА ИМАТИ"

Кад је, у време револуције 1848/49. године, дошло до несрећног крвавог обрачуна између Мађара и Срба, да би стао на пут помаљајућим сукобима Хрвата и Срба, тадашњи српски патријарх Јосиф Рајачић следећим речима обратио се, 24. августа 1848, српском православном становништву на подручју Војводовине српске, Славоније и Хрватске: "Опечалило се срце Моје, кад сам разумео, да се синови православне цркве са браћом својом, који римској цркви припадају, свађају, раздиру и протерују. Опечалило се срце Моје, јер ако икада, то је заиста сад оно време, кад сва браћа једне крви, једног језика треба тако да мисле, тако да говоре, тако да раде, као да су једно тело, и као да у свима једна душа живи, а да ником ни на ум не падне запитати брата, у коју он цркву иде. Сваки треба своју цркву из свега срца да љуби, као највеће добро да цени, и из свију сила да брани: али зато на брата свога мрзити, на њега викати и насртати, што он у другу цркву иде, што се оном истом једном Богу другим начином моли, то нити је лепо, нити христијански, нити је људима, нити Богу угодно!

И зато се опечалило срце моје, кад сам разумео, да су се гдекоји између Моји православни нашли, који су Богу, цару и мени мрзко дело учинили, и на браћу своју западне цркве неприличним речма насртали. Спаситељ наш и искупитељ љубио је једнако људе, ма које вере они били; Спаситељ наш налаже нам светим својим речма, да љубимо и ми људе, ма које они вере били: па зар ћемо ми против свете његове науке и заповести мрзити и нападати на рођену браћу због њиове вере, због њиове цркве? Не, то не сме бити ни од Бога ни од људи. И зато Ја, као Патријарх и као Управитељ народа, најстрожије забрањујем свако насртање на браћу нашу римске цркве, било то речма, било делом, и заповедам као отац и власт свима, да браћу исту у љубави предусретате, да с њим у миру и слоги живите. Та није ли обшти душманин пред вратма куће наше? Не грози ли он и једном и другом пропашћу и убиј-ством? Сајединити треба силе, да га изпред куће одгонимо, а не раздирати; а ако се ми између себе цепамо, олакшавамо њему посао, и дајемо му нож у руке, да нас обе стране у срце прободе. Тежко нама и нашој деци, ако са неслоге зло по нас буде; кости они несрећника, који раздор сеју, неће ни у гробу мира имати, били они синови право-славне, били римокатоличке цркве, кад им деца и унуци клети стану, уздишући у окови бесног душманина, који им насветије благо, милу народност ногама гази, и спомену се њиови праотаца руга! Зато, чада, послушајте Мене, љубите браћу, а не нападајте на њи, тако ће вас Бог благословити, тако ће вас срећним успехом свете наше војне наградити, коју за слободу и благостање наше и наши праунука водимо!"


Јосиф Рајачић рођен је у Хрватској, у Лучанима, 1875. Школовао се у Карловцима, а философију студирао у Сегедину, а једно време и у Бечу. Замонашио се у најзападнијем нашем манастиру, у Гомирју, на Горским Котарима. Годину дана пошто се закалуђерио постао је игуман манастира Гомирје. 1822. постаје администратор Пакрачке епархије, да би, након пензионисања поунијаћеног епископа Венедикта Краљевића, посвећен за далматинског епископа. Енергично се борио против поунијаћивања, па је био премештен у Вршац, а 1842. изабран за карловачког митрополита. 1848. проглашен је од народа српским патријархом, и ставио се на чело српског покрета против Мађара. Био је не само црквени, него и политички, а понекад и вој-нички старешина.


Кад се рат између Срба и Мађара већ увелико разбуктао, кад је почео да односи и невине жртве, патријарх Јосиф Рајачић, који је у исто време био и управитељ народа Војво-довине српске, септембра 1848, обратио се Србима следећом про-кламацијом:

"Славни народе!

На ноге сад сваки, који јуначком мишицом роду помоћи може! На ноге сваки, који оружије носити може!

Ево већ три месеца прође, од како се беде пуна ова војна протеже. Устајмо сад сви сложно, па да што скорије извојујемо мир, који ће нам свима добро доћи.

Јошт једанпут да упнемо силе наше, али све, па ћемо с помоћу Божјом донети кућни мир и срећу.

Хрватска се листом диже, Сла-вонија тако исто, де нека и Војво-довина Србаска листом устане, па ће наскоро непријатељ или пасти или сваком своје дати!

У име Бога, и народа, у име среће и славе наше заклињем ја свакога, да на обрану народа и отечества похита!

Али заједно све и свакога живим Богом и његовим свевидећим оком заклињем, да војује као христјанин, и као човек.

Ја као слуга Бога свевишњега, као первосвештеник православне цркве, страшну ево изричем клетву на свакога србског и православног сина:

Проклет био, који без крајне нужде пали! Проклет био, који пустаиски роби и пљачка! Проклет био, који невину крв пролива, који жене, девојке и децу убија, коље и сече!

А благослов Божији на свакога, који против непријатеља као стена стоји, који плод труда и зноја суграђанина свога штеди, који невиност у женама и деци храни и брани!

Ако непријатељ пали и граби, оставите њему освету Бога и проклетство света! Ми треба делом да покажемо, да нисмо пустаије, као што непријатељ нас назива, него да смо храбри јунаци и поштени људи.

На ноге сви, и будите прави јунаци! Благослов Бога нека вас прати."

Апел Светог Синода са парастоса јасеновачким жртвама:
"ЗЛО И МРЖЊА РАЂАЈУ ЗЛО И МРЖЊУ, АКО БИ СЕ РАТ НАСТАВИО ИЗ ЊЕГА БИ САМО ЂАВО ИЗАШАО КАО ПОБЕДНИК"

У складу са оваквим узорним иступањем српског патријарха Јосифа Рајачића, иступали су и његови наследници, у злим временима, која нас, на жалост, често походе. У том погледу, у Српској православној цркви постоји једна вертикала, од које се не одступа, јер је она у бићу наше светосавске цркве и вере. Да је то тако, сведочи и апел са парастоса "старим и новим јасеновачким, славонским и свим жртвама нацифашизма у Другом светском рату", који је маја 1995, упутио јавности Свети архијерејски синод Српске православне цркве. У том документу је, између осталог, речено: "Апелујемо такође на разум, људску и хришћанску савест челника хрватског народа да зауставе лов на људске главе по шумама око Пакраца и по западној Славонији. Зло и мржња никоме добра донети неће. А свима нам ваља изаћи пред лице Божје и неумитни Суд Његов. Опет ћемо под истим сунцем заједно живети, истом Савом пловити и воде са ње пити, истом се Богу молити. Ни за кога није и неће бити добро старим омразама додавати нове ране и нове узроке мржње и братских крвопролића. Своје зло можемо сакрити једни од других и свет преварити пропагандом, али од Бога и правде Божје ништа се сакрити не може. Невино проливена братска крв остаће да вапи са земље небу вековима. То нам посведочује сва људска историја и непогрешиви закон Божји." /.../ "И на крају, још једном апелујемо на све заједно - Србе, Хрвате и Муслимане да престану са узајамним уништавањем и разарањем своје земље и добара. Зло и мржња рађају само ново зло и мржњу. Ако би се, не дај Боже ни најљућем непријатељу, рат наставио, из њега ће само ђаво и зло изаћи као победници, а никако људи и народи.

Нека ово буде позив са ове мученичке јасеновачке осматрачнице, са које се сагледава сва беда људског зла и мржње, и свима људима и народима да никад више не остварују своје циљеве на земљи злом и неправдом, него само добром и правдом."

Речи патријарха Павла:
"МОЛИЋЕМО СЕ ЗА НАШЕ НЕПРИЈАТЕЉЕ, КОЈИ МИСЛЕ ДА СУ ПОБЕДНИЦИ АКО СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ ПОНОВЕ"

Када је, 7. маја 1995, у Храму Светог Саве на Врачару, одржан молебан за невине жртве које су пале на тлу Хрватске и Славоније, патријарх Павле се обратио народу и том приликом је, између осталог, рекао: "/.../ Опојаћемо мртве, не да бисмо призивали на освету и мржњу, него да бисмо опоменули живе, оне од којих су скривани злочини или су хтели поверовати да их није било. Ми ћемо се и зато молити и за наше непријатеље који мисле да су победници, ако своје злочине понове. Молићемо се и за њих јер не знају шта раде и какве несреће сеју свом народу, који мира неће имати док братска крв виче са земље. Мржња ће потровати и изналазити људе, ако их божанска истина не изведе из мрака, не ослободи их нечистих сила чији су служитељи, не показују се искрено, не пред нама него пред Богом живим свевидећим.

Нека Васкрсли Господ спасе све нас и све људе добре воље, јер смо сви деца Божја, Христос васкрсе!"

Напади на цркву, напади на духовну вертикалу националног бића:

КАКО ДА ЛЕЧИМО ОБОЛЕЛИ
НАЦИОНАЛНИ ОРГАНИЗАМ

Да бих показао како су наступали и како наступају патријарси Српске православне цркве у ратним-страдалним годинама, навео сам само неке, случајно одабране њихове апеле, посланице и говоре. Када би сви ти документи били сабрани и објављени, чинили би најбољу апологију наших архијереја и цркве коју представљају. Тада би лако и брзо могла бити запушена уста свих клеветника, како оних из иностранства - тако и њихових скутоноша из земље, који ударају по Српској православној цркви, њеним патријарсима и епископима, не зато што су недостојни положаја и чина који носе, већ стога што су неодвојиви део српског народа, што тај народ не могу и неће да изневере, што се иден-тификују с њим, што осам стотина година с њима деле исту судбину. Непријатељи добро знају каква је и колико је значајна улога Српске православне цркве у историји српског народа те је стога, и нападају, руже и клеветају, јер нападајући цркву - нападају народ. Српски народ то мора да зна и не сме да подлегне подлостима, било које врсте, које се односе на цркву и архијереје.

Друштво у којем живимо пуно је свакаквих слабости и пропуста. Сигурно је да их има и у нашој цркви и међу нашим архијерејима. Међутим, дужни смо сви да слабости и мане отклањамо, да наш оболели национални организам лечимо и јачамо, да га не препуштамо судбини. Оне који чине супротно, који га трују и разарају, морамо разобличавати, и то правоверним чињеницама - истинама, без страсти и мржње, баш онако како су то чинили и како чине наши патријарси.

 
| врх стране | садржај броја |  

ПРВИ БРОЈ СРПСКОГ НАСЛЕЂА ИЗАШАО ЈЕ ИЗ ШТАМПЕ НА БАДЊИ ДАН ЛЕТА ГОСПОДЊЕГ 1998.


[ нови број | архива | контакт | промена језика ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. НИП „ГЛАС“