SRPSKO NASLEĐE
   ISTORIJSKE SVESKE
   BROJ 8AVGUST 1998.
SRPSKO NASLEDJE

Umrla je u Beču, poslednje od trinaestoro Vukove dece. Vredni i štedljivi Vuk; sposoban, ambiciozan i hrabar brat Dimitrije, sklon kocki, piću i dugovima; učeni muž, profesor Aleksa; sin jedinac Janko, dobrovoljac i duelant - svi su već bili mrtvi. Svi muškarci za koje je živela...

MININE SLIKE, MININA PISMA MININE TUGE

Piše:
Darko Spasić
Vilhelmini Mini Karadžić Vukomanović ne ide u zaslugu samo to što je bila kćer Vuka Karadžića niti što joj je od oca, to jest od "oca srpske pismenosti", ostalo u nasleđe to slavno srpsko prezime. Noseći ga s ponosom, dakako, ona je zadužila svoje otačastvo i sopstvenom izrazitom i raznorodnom darovitošću. Akoreka i leporeka, sa uspehom se ogleda i u stihu, i u pistolarnim i dnevničkim zapisima; kao poliglota prevodila je najviše sa očevog srpskog na maternji nemački, ali i na druge jezike; muzikom se bavila više zovom melosa i najviše mladalačke strasti; i, najzad, Mina je jedna od prvih žena slikarki u srpskoj likovnoj umetnosti, koja je slikarstvo učila i usavršila u tada najboljim bečkim ateljeima...

Dva su značajna povoda za podsećanje na znamenitu Vukovu kćer - stosedamdeseta godina od njenog rođenja i izlazak iz štampe knjige "Pisma Mine Karadžić Vukomanović" u izdanju "Rada" i KPZ Srbije, za koju je sačinio izbor i napisao nadahnut predgovor dr Golub Dobrašinović.

Mina Karadžić: Autoportret (Narodni muzej, Beograd). Vuk je želeo da kćeri pruži najbolje obrazovanje. Mina je odlično znala francuski i italijanski, tek u petnaestoj godini počela je prilježno da izučava očev, srpski jezik, sa 19. je naučila engleski. Očeva želja, da uči klavir kod najboljih bečkih učitelja nije se ispunila - nisu imali klavir

Sa te strane, iz pisama, evo tek sada prvi put izbliže upoznajemo tu Minu. Onu, koja je bila očeva miljenica, pa i miljenica njegovom saradniku Jerneju Kopitaru, ali sada se doznaje i zašto. Onu koja je ocu bila desna ruka, kao sekretar, prevodilac, duboki poznavalac njegovog dela, pa i pratilac na putovanjima, ali je sada jasnije i kolike su njene lične zasluge na tome poslu. Onu Minu koja je bila duša porodičnog salona u Beču, ali pisma otkrivaju i neuporedivo više - da je u domu svoga oca bila pravi stožer porodičnih odnosa...

Vukov dom u Beču bio je stecište u koje su navraćale najumnije a neretko i krunisane glave, dok su njegovi korespondenti bili najznačajnije ličnosti evropske kulture i umetnosti toga doba. U središtu svih tih odnosa je njegova kćer Mina bilo kao domaćica u salonu, bilo kao sekretar, prevodilac ili pratilac na putevima koje je preduzimao njen slavni otac.

U gostima kod Rankea i braće Grim

Sa puta u Berlin, odakle 2. marta 1849. godine upućuje pismo majci Ani Karadžić, Mina svedoči o susretima sa velikanima, kakvi su braća Grim i sa istoričarom Leopoldom Rankeom, koji su toliko zadužili i srpsku kulturu. I više od toga: ona odškrinjuje vrata njihovih domova, čije je gostoprimstvo upoznala, da bi iznela zanimljiva i dragocena zapažanja:

"Odatle idemo Grimovima. Oba brata su iznenađujuće ostarila. Videla sam i kćer Jakoba Grima: devojka od šesnaest godina najviše, a već prava naučnica. Ni o čemu drugom nije pričala sem o književnosti i estetici, a izuzetno je svrh toga ružna, a što se govora i ponašanja tiče - prava i severna Nemica.

Popodne smo otišli kod profesora Rankea, gde smo mogli da zapazimo nešto izuzetno ljupko. Njegova supruga, Engleskinja, u sebi je, izgleda, sjedinila u visokoj meri mnoge dragocene osobine. NJeno troje dece, od kojih me je najstarije - lep, jak dečko od četiri godine - oduševilo i tek kasno sam se vrlo nerado rastala od ove porodice, pošto su me uverili u obećanje da će u nedelju doći na čaj."

Crtež kredama (bela, crna, crvena) oca Vuka. Već sa trideset godina Mina je ušla kao slikar i pisac, u leksikon najpoznatijih Srba

Dva listića sa knez Miloševog duda

Na sasvim drugom putovanju, po Srbiji, juna 1858. godine, Mina je kao dvadesetogodišnja devojka uočavala štošta: od znamenitosti i istorijskih ličnosti, do rafiniranih zapažanja o hrani ili o nehigijeni.

"Najdivnija mesta, koja smo pohodili, bila su Topola i Kragujevac. U prvopomenutom razgledala sam ruševine Karađorđevog 'grada', dosta velikog, kao i malu starinsku crkvu u kojoj počivaju Karađorđeve mošti.

U Kragujevcu sam posetila pre svega negdašnji dvor, rezidenciju kneza Miloša i ocu, koji je tamo proveo tako značajne dane, u prilog šaljem dva lista sa onog istorijskog duda nadomak dvora: neka jedan da Danici (milosnici knez Miloševoj) koja je ovde još u živom sećanju. 'Šareni konak', gde je ona provodila srećne dane, razgledala sam sa zanimanjem i setom...

Sin Uzun-Mirkov pozvao nas je na večeru i u društvu još trojice ostalih oficira jeli smo kod jednog gazde ukusan gulaš, rezance sa sirom i pečene piliće. Sa konačištem smo imali manje sreće: ponuđena soba u gostionici, (...), bila je tako zastrašujuća da smo radije proveli noć u kolima."

Drž' se zubima za vetar

Koliko je dična Vukova kćer sve videla, zapažala i čula potvrđuje i poslovica - "drž' se zubima za vetar" - koju je dočula od nekog derana na putu i odmah je poslala ocu da je uvrsti u svoju knjigu onih "u običaj uzetih reči".

Najveći deo prepiske je porodičnog karaktera i pripada porodičnim odnosima doma u kojem je živeo i stvarao Vuk Karadžić. NJegova Minka, kako ju je od milošte zvao, ostavila je obilje podataka o Vukovom odnosu prema deci, o prilikama i neprilikama u kojima su živeli, o prijateljima, saradnicima i korespodentima, o ljudima i događajima koji su obeležili srpsku istoriju i kulturu prve polovine prošlog veka.


Noćas oko 11 sahata preminula je moja majka. Pored prevelike žalosti moje, snađe me i bijeda da sam bez novaca... da mater moju, koja je ovdje u Beču poznata i uvažena kao Vukova udovica, ako ne svečano kao što bi zaslužila, a ono bar dostojno sahraniti mogu. Ja sam prinuđena dosađivati Vam još* jednom sa molbom da mi barem 12 dukata izdate da mogu najnužnije troškove oko crnijeh haljina namiriti..."

(Minino pismo srpskom poslaniku u Beču)


Najviše nežnosti i najviše brige Mina je iskazivala prema bratu Dimitriju, rođenom u isti dan 12. jula kad i sestra mu Mina, ali osam godina posle nje. Kao da je i ta spona ovo dvoje Vukove dece njih posebno vezivala jedno za drugo, a možda i činjenica da su jedino oni, od ukupno trinaestoro braće i sestara, nadživeli roditelje. Tako brižna sestra Mina savetuje brata da joj piše samo na talijanskom, a ona će njemu odgovarati na nemačkom, njima maternjem jeziku, da bi ga vežbao i da ga ne bi zaboravio. "Najdražem Dimitriju" ona još piše i sledeće

"Veoma me raduje, kako saznajem iz tvog pisma od 5. marta, da si primio moj portret i da te raduje. Obesi ga na neko mesto gde ga najčešće možeš gledati i kad god tvoj pogled padne na njega, seti se da isto kao što je ova slika blizu tebe i moje su misli čvrsto uz tebe i niko te na ovoj zemlji ne može više voleti od mene!"

Mina Karadzić: Portret brata Dimitrija. Dimitrije je bio jedan od najškolovanijih srpskih oficira. Sklon kocki, piću i dugovima, upropastio očevo nasledstvo, otišao u Rusiju, odakle je - da se iskupi - došao u srpsko-turske ratove kao ruski dobrovoljac, u činu pukovnika.

U to doba je Dimitrije Karadžić kadet cesarsko-kraljevske Inženjerijske akademije u Klosterbruku kod Znaima. Posle četiri godine "Novine srbske" su u broju 25. od 3/15. marta 1855. godine donele zvaničnu vest da je knez svojim zvaničnim ukazom proizveo D. Karadžića u čin potporučnika, koji se sada nalazi u austrijskoj Akademiji u Klosterbruku.

Ne samo u roditeljskom domu nego su i u Srbiji polagane najveće nade u Vukovog sina, obrazovanog oficira i kulturnog čoveka, koji je svojim znanjem i mladošću trebalo da posluži otaybini svoga velikog oca. Sestra Mina o tome i govori u pismu od 25. juna 1857. godine:

"Upravo sam od oca primila priloženo pismo i hitam da ti isto otpremim sa željom, da te isto zateče još u Berlinu. Njegov sadržaj će te sigurno prijatno dirnuti, jer se iz njega vidi kakvo se poverenje u Srbiji polaže u tebe i šta nameravaju s tobom, kad se tamo vratiš bogat iskustvom i znanjem. Neka te Bog čuva i blagoslovi tvoja nastojanja!"

Sve ovo odnosi se na odluku Vlade Srbije da pošalje potporučnika Dimitrija Karadžića u Berlin radi usavršavanja u vojnim naukama, a zatim u Antverpen da bi izučavao građenje utvrđenja.

Međutim, naspram idiličnih okolnosti u porodici i velikih nada u Srbiji, postoji kod Dimitrija još nešto o čemu se nerado govori izvan porodičnog doma. Njegova sklonost ka raskalašnom životu, neumerenom trošenju novca i, izgleda već tada, sklonosti prema piću doveli su ga dotle da je zapao u dugove. Da nije reč o malom ni lako rešivom dugu vidi se iz Mininog pisma Dimitriju od 14. jula 1857. godine:

"Na žalost, savet i opomenu nisi uvažio i tražiš od mene, uprkos svake pomisli na oca, da prenesem tvoju molbu. To sam učinila. Koliko mi je bilo teško, to samo Bog zna, ali kakav je utisak ostavilo na jadnog oca, možeš dovoljno da predstaviš kad ti kažem da je on plakao!

(...) Njemu je dakle ovim saopštenjem zadat jedan tako težak bol, a da pri tome nije postignut željeni uspeh.

Nade i strepnje zbog brata Dimitrija

Mina Karadžić: Jakob Grim, u njen spomenar zapisaće aforizam "Mnogo je hrane u brazdama siromašnim"; misleći na Srbe koje je Evropa držala za kulturno siromašne. Zapanjen bogatstvom srpske poezije Grim, piše Mini kako je "lepo biti kći Vukova", oca joj nazivajući "ratarom" srpske kulture

On sad uopšte nije pri novcu, budući da je kupovina zemljišta u Loznici potpuno iscrpla njegovu kasu, a osim toga ta je kupovina izazvala da se zaduži na priličnu sumu. On žali što si ti njegovu opomenu - da su štedljivost i lišavanje one osobine bez kojih čovek u ovom svetu ne može pošteno da živi - tako malo uvažio. On ti je to rekao još u Akademiji, ali ti si mu tada na to dogovorio: ne može se biti Diogen! Ali sada vidiš kuda si dospeo sa svojim antidiogenskim idejama... Otac takođe žali što ti je dao prvih 55 talira, koje si tražio da navodno središ svoje poljuljane finansije. Umesto toga i ohrabren očevom dobrotom, uskoro si izašao sa novim, zamašnijim zahtevima, a kada su i ova bila zadovoljena, tražiš sad čak sumu od 100 dukata."

Vukov sin, komandant Dorćolskog krila

Iz prepiske se ne može doznati kako je prevaziđena ova skandalozna situacija. Verovatno je Dimitrije ipak uspeo da nađe poverioce da bi izmirio dug, oslanjajući se na prijatelje svog oca ili prijateljstva koja je već i sam sticao. Tek njegova karijera išla je uzlaznom linijom i on je 1862. godine već knjaževski srpski kapetan i profesor fortifikacije. Od 20. juna te godine je i pismo sestre Mine:

"Ova tvoja pisma od 15. i 16. ovog meseca, i to poslednje upravo sada, primila sam i zbog saopštenja o tvom iznenadnom odlasku na granicu zemlje tim više sam bila iznenađena, jer si mi ti u samo dan ranije u poslatom pismu napisao da si komandant desnog krila Dorćola sve do Dunava i da si se smestio sa svojim vojnicima duboko u turskoj četvrti i sasvimblizu tvrđave.

Sve ostalo što si mi još pisao već sam ranije saznala od oca, koji nije kako si ti mislio iz Beograda otputovao u banju, već neposredno u Beč, gde se nalazi već 8 dana. Takođe nam je ispričao tužnu epizodu s Turcima na policiji i mogu da zamislim kako je to moralo da bude za tebe potresno da gledaš kako pred tvojim očima ubijaju ljude koji su, tražeći zaštitu, tako reći tebi pobegli."


"Vaše blagorodstvo, slobodna sam Vas najponiznije moliti da objasnite slovoslagaču da u tužbalicama ne stavi refren svakog stiha u isti red sa stihom, već da ga doda zasebno, kako u rukopisu stoji, i kao što je otac to ranije štampao."

(Minino pismo Francu Miklošiču)


Poslednje Vukovo pismo: molba za povećanje penzije

Događaj o kome je reč bilo je tursko bombardovanje Beograda 1862. godine. Posle samo nešto više od dve godine umro je u Beču Vuk Karadžić. Neposredno posle njegove smrti obrazovan je odbor za objavljivanje Vukove zaostavštine u kojem su bili veoma umni ljudi i dobri poznavaoci njegovog dela. Međutim, sin Dimitrije je imao drugačiji plan sa štampanjem očeve zaostavštine. Hteo je, iz nekih njemu znanih razloga, da to bude u Beogradu. U nedatiranom pismu, verovatno iz 1864. godine, neposredno posle Vukove smrti, sestra ga odgovara od tog nerazumnog nauma:

"Ja sam ti o tome govorila prvih dana tvog boravka kod nas, koliko je dirnuo oca negativan odgovor u vezi s povišenjem njegove penzije. Već sam ti tada rekla da je otac od tog momenta na tom radio, da sa druge strane nabavi novac za plaćanje njegovih dugova i štampanja knjiga, zato je ponavljao: 'Ja ću od sada da prosim nek se zna da je Vuk siroma čovjek'. U tom smislu pisao je svojeručno jedno pismo Platonu Atanackoviću (na Tucindan) 2. februara sastavio je molbu na ovdašnju Carsku Akademiju Nauka, radi priloga od 800 forinti za štamparske troškove i diktirao je još 6. februara, zadnjeg dana svog života, jedno pismo na jednu visoku ličnost u Petrogradu, koje je i poslato. Na žalost, nije doživeo odgovor njegovih prijatelja!"


Na kolenima te molim, nemoj dalje da budeš svoj sopstveni neprijatelj, i budi drugi. Moj blagoslov i molitva će te pratiti i neka slutnja mi govori da ćeš tamo kuda nameravaš, naći ono što si dosad uzalud tra-žio"

(Minino pismo bratu Dimitriju, pred njegov odlazak u Rusiju)


Zanimljiva je činjenica, koju takođe doznajemo iz Mininog pisma, da je carsko-kraljevska Vlada u Beču, posle samo mesec dana od Vukove smrti dala nalog jednom umetniku da izradi bistu Vuka Karayića od mermera i da je pokloni omladini u Novom Sadu. Minu je, pak, o tom događaju prvi obavestio Feliks Filip Kanic, Vukov prijatelj i naučnik koji je svojim znamenitim knjigama o Srbiji mnogo zdužio i našu kulturu.

Ne lipši magarče do zelene trave knez Mihailove

"Kanic, kome mogu da zahvalim za prvu vest o izradi biste, sasvim se zauzeo za to da umetnik predstavi oca u kućnom ogrtaču u kome ga je često viđao i, kako me uverava, uvek ima pred očima. Ali pošto je to ogrtač koji je mati tebi dala, moram ti dosađivati molbom da pošalješ isti povoljnom prilikom... ali po mogućstvu što skorije jer će umetnik početi sa oblikovanjem što pre to radije."

Iako Vuku nije udovoljeno na molbu o povišetku penzije koju je početkom godine poslao iz bolesničke postelje, do kraja te 1864. godine mladi knez Mihailo se i lično založio da se pokojnikova penzija prenese na porodicu:

"Vest o Gavrilovićevom predlogu Društvu srpske slovesnosti u interesu majke prijatno nas je dirnula, iako nije bila nikakva novost, nego više, mogla bih reći, službena potvrda onog što smo već pre nekoliko dana saznale od Kanica, i skoro istovremeno pročitale u mnogim nemačkim novinama.

Prvo je doneo 'Istok i zapad', posle njega strani list 'Nova štampa' i (kao što sam čula od prijatelja, koji su došli da nam čestitaju) još i drugi listovi. Takođe penzija, koju je Njegova Svetlost iz svoje privatne blagajne odobrila majci, bila je predmet jedne beleške u ovdašnjim listovima, a obavezna čestitanja bila su u krajnjoj suprotnosti sa našom još uvek sasvim praznom kasom, pošto, kao što znaš, mi još nismo primile ni sa jedne strane ni krajcare, zbog čega je kod nas velika, štednja, a o lepim izgledima koje predočavaju 'naši ljudi', majci ne možemo da pružimo bolju utehu sem da joj kažemo našu karakterističnu izreku 'ne lipši magarče, dok trava naraste'!"

Dimitrije počinje rasprodaju očevog imanja

Mada se nije navršila ni godina od Vukove smrti, njegov sin Dimitrije namerio je da proda očevo imanje Lagator kod Loznice. Taj posed od 70 jutara kupio je Vuk na licitaciji za 1000 dukata i 1 cvancik, još 1857. godine. A konto tog imanja Dimitrije je pozajmio ni manje ni više nego čak 700 dukata. O tom za porodicu bolnom i ponižavajućem događaju pisala mu je sestra Mina iz Beča februara 1865. godine:

"Devetog ovog meseca bio je kod nas (dr Karlo) Pacek, i budući da je jedan deo njegovog razgovora isključivo imao tebe za predmet, smatram svojom dužnošću da ti ga opširno saopštim, tim više što je on od mene to i tražio.

Pošto me je upitao da li čitam beogradske 'Novine', a ja sam mu na to odrečno odgovorila, rekao mi je da si ti u njima nedavno objavio nameru da prodaš Lagator (putem javne dražbe) i time pozivaš eventualne kupce. Izvrgao je oštroj kritici tvoj postupak.

Upitao me je da li ja znam koliki ti prihod sada imaš, i kako sam i na to morala odrečno da odgovorim, jer ustvari ništa neznam,- rekao je da imaš oko ili preko 1900 florina u srebru, od čega bi mogao ne samo sam vrlo dobro da živiš, već i da nešto učiniš za svoju majku, a da se sam ničeg ne lišiš. Stoga je neodgovorno da sada bez ikakve potrebe prodaješ Lagator, koji je otac dobio na dar od kneza Miloša, da jednom ostane njegovom potomstvu kao zaveštanje, a neoprostivo što si ga već opteretio sa 700 dukata umesto da si se potrudio da napregneš sve svoje snage za njegovo održavanje. I sa njemu svojstvenim tonom i njemu karakterističnom strogošću rasvetlio je tvoj način života, koji stalno iscrpljuje tvoje finansije i koji će te dovesti do propasti. Na kraju se još jednom vratio na to da bi tvoja dužnost bila da Lagator, koji je, kako je on oštro opet naglasio, knez Miloš poklonio tvom ocu, zadržiš iz pijeteta prema obojici - tako nešto ne dobija se dvaput - nezavisno od svakog pijeteta bilo bi glupo i lakomisleno otuđiti ovaj posed, budući da će za kratko vreme, čim budu izgrađene pogranične željeznice, njegova vrednost morati ogromno da poraste, i zahtevao je od mene da ti o tom pišem, kako bi još jednom, dok ne bude prekasno, dobro promislio šta radiš."


"Molim Vas otidite svakako u Junkersko učilište pa ispitajte tamo potanko ko je primio iz ruke Jankove pisma i medalju za hrabrost što ju je zadobio vojujući protiv Turaka, pa ako je to na poštu predato, molim Vas na pošti pitajte, jer se ja strašno bojim, da se poslednji spo-men na moga sina izgubi! Molim Vas učinite mi to, blagoslov Božji će Vas pratiti!"

(Minino pismo Petru Ostojiću, posle smrti sina jedinca Janka)


Brat troši, sestra oskudeva

U istom podužem pismu Mina više savetuje nego što prekoreva brata, ali iznosi svoje mišljenje u kojem su i neke proročke reči u pogledu budućnosti brata Dimitrija:

"Sasvim nezavisno od onoga što radiš protiv očeve volje, ne mogu po svojoj savesti da odobrim to što prodaješ Lagator, i to radi tebe samog. Jer, po mom mišljenju, ovim izvlačiš samo sebi tlo ispod nogu, jer, kakvim sve iznenađenjima ne ide čovek u susret u svom životu! Lagator hrani u svim prilikama svog gazdu; ako ga otuđiš, izgubio svi svako uporište i time svaki ugled. Ti si doduše kupio sebi kuću u Beogradu, ali mala kuća nije spomena vredna, dok te je Lagator uzdigao do zemljoposednika i u svakom slučaju bio već nešto, što bi se jednoj ženi koja ima novaca, danas-sutra moglo ponuditi kao garantija. I ja verujem i sa sigurnošću mogu da prihvatim da su samo tvoje dobro i tvoja korist, mogli da plemenitog pokojnog oca navedu da u svojoj poslednjoj volji naredi u pogledu Lagatora da ga nikad ne smeš prodati. On je dovoljno upoznao tvoju lakomislenost u pogledu novčanih izdataka, on je predvideo do čega bi moglo da dođe ako ti nasleđe bezuslovno padne u ruke."

Mina Karadžić: Kompozicija u spomenaru Flora Ognjeva

Nasuprot Dimitriju, Mina sa sinom Jankom i bolesnom majkom živi u oskudici, ali se pismom javlja bratu da bi rado došla sa sinom u Beograd na svečanost u Vukovu čast. Ona zato kaže bratu u pismu:

"Ja, doduše, nemam novaca za put, ali verujem, da ovo neće biti razlog da me odvratiš od puta, ako si inače sa tim naumom saglasan. Troškovi nisu toliko veliki da mi ne bi mogao dati predujam, a ja bih ti u ratama vratila.

Ranko (Alimpić) mi je isto ponudio da s njim putujem. Naravno, odbila sam ga. Ja bih se radovala kad bih mu mogla reći da si me ti pozvao i da putujem o svom trošku".

Izbačen iz srpske vojske Dimitrije odlazi u Rusiju

Šta je dalje bilo sa Lagatorom, šta sa kućom Dimitrija Karadžića u Beogradu, šta sa njegovom oficirskom karijerom u Srbiji? Žalosne okolnosti u kojima je živeo i neumerenost u piću i kocki učinile su da je ovaj mladi oficir, jedan od najsvestranije obrazovanih srpskih oficira toga doba, bio prinuđen da napusti srpsku vojsku. Valjda jedino rešenje koje mu se ukazivalo on je i prihvatio. Pošao je u Rusiju da tamo služi kao oficir i da možda tamo potraži novu sreću. U pismu od 13. marta 1868. godine iz Beča sestra Mina kaže i sledeće:

"O tome šta se desilo i šta ima kao posledicu ovu katastrofu, ne kažem ništa, mada sve znam. Desilo se i ne može se menjati da si se pod takvim okolnostima namirio. Mogu samo da odobravam i ako si mislio ozbiljno svojim obećanjem da ćeš postati drugi čovek, možeš na putu, za koji si se sada odlučio, da kreneš u susret svojoj sreći! Ali ti bi morao da postaneš zaista drugi. Stare strasti koje su demonskom snagom vladale tobom i upropastile te, da ostaviš u staroj otaybini i u novu, u koju polaziš, pored nade koja ti oživljava srce, poneseš nove namere koje bi tamo ubrzo sazrele u dela koja bi ti pribavila noveradosti, a tvoje neprijatelje, na koje se žališ, razoružala.

Na kolenima te molim, nemoj dalje da budeš svoj sopstveni neprijatelj, i budi drugi. Moj blagoslov i molitva će te pratiti i neka slutnja mi govori da ćeš tamo kuda nameravaš, naći ono što si dosad uzalud tražio!"

Ni sva Minina velika ljubav ni usrdna sestrinska molitva nisu mogli pomoći njenom bratu Dimitriju. Odlazeći iz Srbije, u kojoj nije umeo da se skrasi, i napuštajući izglednu vojnu karijeru, koja mu nije pomogla da izmeni svoje "antiempedoklovske" i hazarderske navike, on je gotovo utekao u Rusiju, ali nije nažalost mogao uteći od sebe samog.

Vukov sin,pukovnik, ruski dobrovoljac u srpsko-turskom ratu

Svetla tačka njegove oficirske karijere bio je srpsko-turski rat 1876. godine u kojem se borio, zajedno sa još nekoliko hiljada ruskih oficira-dobrovoljaca, tada već u činu pukovnika. U tom ratu bio je dobrovoljac i Dimitrijev sestrić, a Minin sedamnaestogodišnji sin Janko Vukomanović, koji se s medaljom za hrabrost vratio s bojišta. Samo dve godine docnije umro je u Petrovgradu ili od bolesti ili od posledica dvoboja.

Tako je pored očevog i majčinog, nesrećna Vukova kćer sada obilazila i grob svog sina jedinca. Posle nekoliko godina, tačnije 1883. iz Rusije je primila tužnu vest o smrti i brata Dimitrija. Sumirajući ovaj žalosni životni račun Mine Karadžić Vukomanović, dr Golub Dobrašinović je, misleći na Dimitrija i Minu, ovako zaključio: "S njim se ugasila sveća, s njom - i loza Vukova." Dobrašinović dalje navodi:

Grob kraj šumne Dičine

"Umrla je kao poslednji izdanak nekad brojne porodice, u skromnom bečkom stanu, sama i samohrana, uz svakodnevnu tugu kraj grobova svojih najmilijih, u mukama uremije. Zahvalna Srbija ispunila joj je želju: o državnom trošku prenela je njene posmrtne ostatke u Beograd, u grob njenog supruga Alekse na Tašmajdanu da bi početkom ovog veka, prilikom prekopavanja starog beogradskog groblja njihove kosti, zajedno sa sinovljevim, bile pogrebne u kripti porodične crkve Vukomanovića, u Savincu nedaleko od Gornjeg Milanovca, pokraj divlje i šumne rečice Dičine."

I da najzad zaključimo u skladu s početkom ovoga teksta: Mina Karadžić Vukomanović (1828-1894) podigla je najtrajniji spomen sama sebi za života. Još kao tridesetogodišnjakinja ušla je u Kukuljevićev "Slovnik umjetnikah jugoslovenskih", nešto docnije i u Vurcbahov "Biografski leksikon", da bi, neposredno posle smrti, početkom ovog veka, njeno ime bilo zastupljeno među 216 znamenitih Srba. S koliko je opravdanih razloga sve to potvrđuju i danas njene slike, među kojima se ističe dvadesetak uglavnom portreta, objavljenih takođe u knjizi posvećenoj prepisci.


MINA I BRANKO

Odnos Mine Karadžić i Branka Radičevića profesor dr Miodrag Popović sažeto predstavlja kao "idealnu drugu i žuti list." Doduše, ni naš najbolji poznavalac srpskog romantizma ne spori da je pravi Branko i u romanu u stihovima "Bezimena", u kojem se šesnaestogodišnja kćerka i njena dobro držeća majka, obe Bečlijke, otimaju o srpskog studenta.

Idealizovan portret Branka Radičevića, urađen posle njegove smrti, u drvorezu, ("po nacrtu Mine Vukomanovićke i Stevana Todorovića )

I drugi proučavalac našeg romantizma, dr Vaso Milinčević, navodi više slutnje nego činjenice kad kaže i sledeće: "Iz Mininog kasnijeg idealizovanog likovnog i književnog portreta Brankovog, naslućuje se da su između njih postojale uzajamne simpatije, a o tome svedoči i Brankova prepisa s Daničićem. Međutim, siromašni student nije mogao ni pomisliti da se u nekoj obziljnoj nameri približi Vukovoj ćerki."

Dok su u šesnaestogodišnju lepoticu Minu zaljubljeni i Đuro Daničić i Ivan Tkalac, nju vere sa ruskim bogatim spahijom i lekarom Florom Ognjevim. Ali ni ta veridba nije bila krunisana brakom. Mina se udala tek znatno docnije, gotovo već kao prestarela devojka, u tridesetoj, za Aleksu Vukomanovića, osnivača katedre za srpski jezik, istoriju i književnost na beogradskom Liceju, koji je bio i bliski rođak kneginje Ljubice.

Ali da se vratimo odnosu Mine i Branka. U tu temu ušao je i Borislav Mihajlović Mihiz svojom knjigom "Autobiografija o drugima". Govoreći o drugima, dakle, Mihiz je predstavio svoju gimnazijsku profesorku književnosti Teodoru Petrović kao istraživača "zaverenički odanog". Ona je, kaže zatim, "sav svoj život posvetila dvema karlovačkim sasvim suprotnim tradicijama - Branku Radičeviću i mitropolitu Stevanu Stratimiroviću". Pomenuta profesorka, sa nadimkom Majica, "bila je i ostala naš najbolji poznavalac života mladog pesnika i matorog mitropolita", tvrdio je Mihiz. Ono što je dalje naveo u svojoj "Autobiografiji o drugima" svakako deluje kao svojevrsno otkriće ili bar kao golicljiv putokaz budućim istraživačima:

"Kasnih pedesetih godina u Biblioteci Matice srpske posetila me je Majica. Dugo se nismo bili videli... logikom teme brzo smo ušli u njen zabran, u razgovor o prvencu naše lirike, sada više ne jezikom profesora i đaka već argumentima stručnjaka, od kojih je, prećutno se podrazumevalo, jedan pravi, a onaj mlađi tek priučen i na putu da to eventualno jednoga dana i postane.

Baš smo bili u reči o pesmi 'Bezimena' ili 'Ludi' Branko'. Raspričao sam se, pomalo se razbacujući autoritetom prestoničkog kritičara, kako je nenadoknadiv gubitak što taj spev Branko nije dovršio i da bi ovaj ironičan, pa i pornografski opis života studenta, srpskog đakele u bidermajerskom Beču i njegovih švaleraja sa demimondom, kurvama i jednom majkom i ćerkom, taj začetak reralističkog romana u stihovima, taj pomalo skurilni naturalizam bio živo čudo srpske književnsoti - kad sam odjednom primetio da se moja stroga i patrijarhalna profesorka nekako čudno meškolji. Prekinula me je i, pocrvenevši pri tom kao devojčica, saopštila mi nešto od čega sam se zabezeknuo. Zabezeknut sam i danas.

Po nekim odlomcima Brankove prepiske sa Daničićem, po činjenici da Vuk retko spominje Branka (u svojoj beskrajnoj prepisci u kojoj svako značajnije srpsko ime pominje bezbroj puta o Branku piše samo kad mora u pismima, pesnikovom brižnom ujaku, vukovarskom trgovcu i prenumerantu Justinu Mihajloviću), po nekim aluzijama i vidnom i diskretnom prećutkivanju svedoka koji kao da nešto kriju, a naročito i baš po pesmi 'Ludi Branko', lako je moglo biti da Branko nije bio samo zaljubljen u Vukovu lepu i mladu ćerku Minu, no je - i danas vidim Majčine stidljivo oborene oči pod uveličavajućom dioptrijom naočara - no je nešto moglo biti i sa Vukovom ženom Anom, na čijim rukama je pesnik i izdahnuo.

Kakva priča! Brkati, namršteni, kostoboljno sakati genije, sredovečna Bečlijka koja besprestance rađa decu koja besprestance umiru, šesnaestogodišnja ćerka lepotica i pesnik vragolan 'koji žene ili uzdiže do zvezda ili ih obara u travu'. A oko njih trešti promenadna muzika Beča sredine jednog veka tek izašlog iz revolucije i mađarske bune i trešti rat za srpski jezik i pravopis. I moja provincijska profesorka, koja je život posvetila njima, u trenutku vidovitosti ili u zabludi blasfemije."


 
| vrh strane | sadržaj broja |  

PRVI BROJ SRPSKOG NASLEĐA IZAŠAO JE IZ ŠTAMPE NA BADNJI DAN LETA GOSPODNJEG 1998.


[ novi broj | arhiva | kontakt | promena jezika ]
webmaster@srpsko-nasledje.co.yu


Copyright © 1998. NIP „GLAS“