Лепота Србије је и сад раскошна, бесрамно оскрнављена од злочинаца: не само градови и села, чија смо згаришта посетили, не само оштећени путеви и порушени мостови: оскрнављена је и морална лепота Србије, способне да води само витешки рат, а не прљав, не подмукли и терористички рат

За отаџбину све на коцку, отаџбину никада на коцку

Пише: Драган Недељковић

Лепота отаџбине опет тражи да јој потврдимо своју верност и да се жртвујемо. За отаџбину можемо ставити све на коцку, али не смемо ставити на коцку отаџбину. То познато упозорење односи се и на оне што владају и на оне што нестрпљиво власт прижељкују. После овог рата, који морално још нисмо изгубили, иако је пораз дипломатски и политички очигледан, ништа не би смело бити као пре трагедије; јер трагедија, подсетимо, има катарсу - наш народ ју је доживео. Том народу није сад добродошла борба за власт; јер власт више нема никаквог смисла ако није служење, а не владање и, још горе, злоупотреба власти. Министри би требало да су слуге народа, или не би требало ни да их буде. Ако ускоро дође до избора, а некима се очигледно жури, наш страдални народ би требало свима јасан одговор да да, свима који на стари начин замишљају власт: да изабере само оне који су спремни да служе, колико смерно толико и зналачки

Зар над том дивном земљом и тим благородним делом човечанства да небо буде затворено? Зар да не прими молитве тог честитог народа, који четврти пут, само у овом веку, рече одлучно НЕ „наоружаној неправди" што му је дошла на праг, угнездила му се у дом?

Сами под затвореним небом

Тешко смо се пробијали путевима, и због порушених мостова, и због густих збегова са Косова и Метохије. Ибарском магистралом крећу се или стоје колоне трактора са приколицама, камиони и коњске запреге, препуне сиротињских ствари, најнужнијих. А у поподневне и вечерње сате небеса су грмела, муње су севале, громови праскали, пљускови су се бесно изливали по људима, женама, дечици и стоци. Гледамо одакле су возила: Призрен, Пећ, Исток, Приштина, Урошевац, Косовска Митровица...Питамо понеке: "Зашто сте напустили огњиште?" „Тамо убијају, кољу„ - одговарају сви исто, и Срби и Роми. Погледи старијих жена - празни. Да ли празни, или су им очи остале тамо, у напуштеним кућама, остављеним баштама, њивама, воћњацима?

Полиција се труди да не буде груба, да не увреди, али немилосрдно зауставља колоне пред Краљевом и не да им даље. Ваљда их убеђују да се врате. Тек понеко се пробија ко зна с којим оправдањем и чијом дозволом. Зар средишња Србија, зар Београд да не виде и саучеснички не приме нове таласе избеглица? Питам се и питам: зашто се крије, заташкава, ограђује велика историјска несрећа нашег народа? Има сеоба, има смрти, а љубави нема довољно, ни саучешћа, ни солидарности. На путевима Србије прогнане и избегле породице са Косова и Метохије биле су саме, под затвореним небом.

М. Бичански - Молитва у Храму Светог Саве, 20. априла 1999. у Београду

Од Крушевца војска

У Крушевцу сретамо војску, која се враћа из Дечана и Пећи. Окупљају се око цркве Лазарице, где су се причешћивали цар-Лазареви витезови. Смерно улазе у цркву, крсте се и моле, можда захваљују Богу што су остали живи. Онда се упућују право ка Косовском великомученику, којега је оличио Небојша Митрић. С присним поштовањем грле споменик честотога Кнеза, збијају се око њега и сликају с њим. Млади капетан (памтим му име: Душко Ђекић), тмуран као Бановић Страхиња, с великом тугом у очима, помишљам на сокола сломљеног крила, седи на камену пред Лазарицом. Око њега седам свештеника. Тихо ми одговара да долазе из Дечана, да су у храму Дечанског и Силног остали калуђери са стотинак Срба и педесетак деце. Подижући замагљен плави поглед и још сасвим млади глас, чујем да каже: "Дошло ми је да бацим ову униформу и обучем црну монашку ризу... Не знам шта ми је било теже: да оставим Високе Дечане или да препустим судбини ове добре војнике.„ - Одговори: да су бомбардовања била непрестана, да још у себи осећају подрхтавања и тресак земље, да су многи погинули, али да се војници нису обрадовали наредби о повлачењу, о напуштању Метохије и Косова. Мислећи на пале јунаке што тамо остадоше, призивам полузаборављене речи Деспотовог записа на косовском стубу, упућене пролазнику, дошљаку или овдашњем: "... и као стег видећеш како посред Поља усправно стојимо.„

"Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине, и као што Данац воли море (...). Као yин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против непријатеља Срба. Зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која се играју. (...) Грана је пустила корење и, ако јој буде дозвољено да се развија, рашће смела као једно од првих краљевских дрвећа Европе. О овоме су певале српске дријаде док смо пловили, и док смо се одмарали на травном тепиху под застором њихових мирисавих и лепршавих коса.„
Х. К. Андерсен

Неки хитају да виде свечану дворану општине са Србиновићевим мозаицима. Зачарани полугласно читају стихове из Деспотовог "Слова љубве„: "Љубав све превасходи... Колико је у моћи, ми ипак песму плетемо.„

Тврђаве непријатеља

Заобилазним раскаљаним путевима једва стигосмо до величанствене и гостољубиве Студенице. Убрзо су за нама приспели аутобуси пуни полицајаца са Косова. Скренули су са Ибарске магистрале у Немањину задужбину. Намесник, отац Антоније, прима их у трпезарији Светога Саве: монаси их служе студеничком препеченицом; студенички лекар, др Раша Стојановић, говори им о Симеону Мироточивом, о Светом Сави, "почетку свих почетака„, о светом Краљу Првовенчаном... Полиција смерно слуша туробни докторов глас и упућује се ка великој Богородичиној цркви. Иако им отац Антоније каже да не одлажу оружје, сви се распасују и ненаоружани улазе у свети храм. Крсте се и моле, целивајући иконе. Излазе озарени. Тихо разговарам с појединцима: "НАТО пропаганда показује масовне гробнице Шиптара, говори о зверствима српске војске и полиције.? Да ли сте видели та зверства. Да ли их је неко од ваших, од наших, чинио? Да ли су, можда, дивљале паравојне формације?„ Младићи из Шапца, Мачве, Подриња и Поцерја одговарају ми исто: да у нашој природи није ни да чинимо злочине који нам се приписују, нити да силујемо жене; подсећају на Маркале: тако и сад сопствене злочине приписују Србима да би оправдали и замаглили свој велики злочин - убијање са недостижне висине, бомбардовање и војске и становништва, насеља и светих места. Терористи су убијали Шиптаре који им се нису покоравали, па су их све, с предумишљајем, сахрањивали у заједничке гробнице. - А запаљена и разрушена шиптарска села? Та су села била тврђаве непријатеља. Наши су их чистили од терориста; а рат је рат. Зато и јесте несрећа што се, из страшне нужде, руши и пали. Тако говоре сасвим млади наши људи, деца наша, која су учесници трагедије. Излазе из ње готово посвећени, чисти и преображени јер су доживели велику катарсу. Био сам утешен кад сам се осведочио да се у храмовима жичке и нишке епархије читају прозбе за наше христољубиво војинство.

Студеница, комплекс манастира, XИИ - XИВ век

Настојао сам да што више насамо разговарам с војницима и полицајцима, јер Србијом увелико круже приче о зверствима наших. Неуморни непријатељ не дрема, и даље нас демонизује; он протура страшне вести и грозне оптужбе; плаћа онима који их шире да их што ревносније и што више шире, као заразу. А лаж је јако заразна, па и неки наши честити људи подлежу епидемији, прихватају лажи као истине, постајући жртве огавне пропаганде, намењене особито "светој простоти„ многомилионског телевизијског гледалишта, на што је луцидно указао др Иринеј Буловић, епископ бачки: "Ми, додуше, нисмо ни издалека безгрешни - пише Владика - али најмање права да буду судије над нама имају они који су сами себи дали право да нам у исто време буду тужитељи, судије и - yелати. У њиховим компјутерима све је предвиђено и прорачунато осим Бога и правде Божје. - Ради нас и ради њих, не дозволимо да тако буде у нашим душама и савестима!„

Једном, верујем честитом, али наивном човеку, што ми ватрено збори о великом распону српских злочина, и помиње и злочине над Хрватима, због којих треба јавно да се кајемо и да све око себе молимо за опроштај, кажем прекидајући бујицу његових оптужби и самоосуда: "Реците ми само једну хрватску обитељ која је цела уништена. А ја вам одмах могу набројати бар десетак српских породица, које су истребљене. Ево малочас сам био код владике жичког, преосвећеног господина Стефана: његових блиских рођака убијено је или заклано двадесет осам. Често виђам свог бившег студента, песника Драгана Колунyију: тридесетдвоје Колунyија убијено је или заклано у последњим ратовима. Упознао сам сјајног лекара, светски познатог реуматолога, избеглог из Осека, др Милана Вујчића, који је одрастао у дому за сирочад, јер је у рату изгубио родитеље, а уз родитеље страдало је и двадесет шест Вујчића. На несрећу нашу, таквих примера је тушта и тма међу Србима, а ви ми реците један једини сличан међу Хрватима! Зато вас молим, драги наивни пријатељу мој, да више никад не говорите о српским злочинима, јер тиме понављате оптужбе непријатеља наших. "Латини су старе варалице„ - боље од мене памтите тај стих, као и онај његошевски: "Нико крупно к'о Турчин не лаже!„

Шта је Богу згрешио: разрушена кућа домаћина у селу Причевићи, 1999. године

Нови светски поредак се прерушава и уколико више злочина чини, утолико, оправдавајући те злочине, нас оцрњује и целу планету обмањује лажима. Ништа то ново није, само је сила зла сад већа, организованија, потпомогнута од моћне науке, срамотно злоупотребљене. Др Иринеј Буловић је савршено у праву кад каже да је нови светски поредак стар, стар колико и насиље, а насиље је старо колико и зло, то јест колико и грех.

Убијају један народ.
Где?
У Европи.
Има ли кога да то посведочи?
Сведок је један:
Цео свет.
Виктор Иго

Рекох да је лепота Србије, и сад раскошна, бесрамно оскрнављена од злочинаца: не само градови и села, чија смо згаришта посетили, не само оштећени путеви и порушени мостови: оскрнављена је и морална лепота Србије, способне да води само витешки рат, а не прљав, не подмукли и терористички рат. Сад нам ту оскрнављену лепоту ваља неговати с великом љубављу, украшавајући је новим делима градитељских и творачких руку да би опет заблистала, као Феникс, из рушевина и пепела. Лепоти се мора служити, за њу жртвовати; јер како Стендал рече "Лепота је само обећање среће„, а не готова и неизменлјива срећа!

Лепоти се мора служити

Лепота отаyбине опет тражи да јој потврдимо своју верност и да се жртвујемо. "За отаyбину можемо ставити све на коцку, али не смемо ставити на коцку отаyбину„. То познато упозорење односи се и на оне што владају и на оне што нестрпљиво власт прижељкују. После овог рата, који морално још нисмо изгубили, иако је пораз дипломатски и политички очигледан, ништа не би смело бити као пре трагедије; јер трагедија, подсетисмо, има катарсу - наш народ ју је доживео. Том народу није сад добродошла борба за власт; јер власт више нема никаквог смисла ако није служење, а не владање и, још горе, злоупотреба власти. Министри треба да су слуге народа, или не треба ни да их буде. Ако ускоро дође до избора, а некима се очигледно жури, наш страдални народ треба свима јасан одговор да дв, свима који на стари начин замишљају власт: да изабере само оне који су спремни да служе, колико смерно толико и зналачки.
Нека су проклети творци хаоса, а то су сви који су опијени влашћу или жудњом за њом. Па она је као Кирка из "Одисеје„: људе претвара знате у шта. Онај ко је на челу државе или полиса мора да је мудар и опрезан као Одисеј. Њега Кирка није успела да претвори у свињу!

Срби одлазе са Косова и Метохије, јун 1999. године

Смена, али генерацијска

Преживели смо не само промене него - катастрофу. То је прошло преко нас, и то нам и даље прети, као елементарна несрећа. Народ је одолео тој несрећи - ОН је херој; његова јуначка војска остала је непоражена. Поражени су политичари и дипломате. Енергију пробуђеног и уједињеног народа треба сачувати и на корист препорода употребити. Не сме се та енергија расипати у јаловим страначким распрама. Ово подручје је још јако трусно; а време је и даље претеће, смутно. Смена је, несумњиво, неопходна, али не да сјаши Курта не би ли узјашио Мурта, него смена суштинска. Без расипања времена и снаге у тражењу криваца. Кривац није један, нити су корени наше трагедије само у овом времену. Нека историчари копају, нека све друштвене науке утврде дијагнозе, узроке и последице, да бисмо сви извукли поуке. Понављам: велика смена је потребна, али не страначка, него генерацијска. Средње и особито младо поколење треба да преузме судбину, своју и земље, у своје руке. Стари и искусни нека саветују, ако имају знања и савести, и ако смеју то, после свега, да чине; после свих промашаја и тешких пораза памети, а памет нам се, зацело, показала застарелом и недораслом, не само у влади и у опозицији него и у академији, и на универзитету, и у цркви; дакле, колико у политици толико у науци и у областима духовним. Да, господо и пријатељи, треба бити смеран и скроман; не судити лакомислено и не осуђивати брзоплето само другога. Свак нека полази од самог себе и нека убудуће чини најбоље што може. Ако тако будемо поступали, Србија ће се брзо преобразити, јер ћемо пре ње бити преображени ми, сваки појединачно. Има о томе један диван, проницљив и обавезујући текст владике Николаја Велимировића, који треба што чешће читати. "Наш поглед је постао помућен од мизантропије; морамо се вежбати у љубави према људима и поглед свој избистрити... Језик наш постао је сувише брз у сипању клетви... Ми морамо скренути нашу пажњу са (министарстава) на нас саме, помиривши се с мишљу да будућа срећна отаyбина наша зависи делом од свакога од нас. Ми морамо стога сви постати министри унутрашњих дела, наших сопствених унутрашњих дела - полиција душе наше. Ми смо сви брзи да будемо туђа полиција, ми смо сви спори да будемо своје сопствена полиција. Ми много говоримо о другим људима, и много критикујемо друге, док о себи мало говоримо, и себе нимало не критикујемо. - Код нас, нажалост, нико не говори: ништа од нас не може бити зато што сам ја рђав човек, но свак виче: ништа од нас не може бити зато што су други рђави. Кад би пак свак од нас викнуо: Србија је несрећна зато што сам ја рђав човек и рђав њен грађанин - Србија би се препородила за три дана, и за три године била би срећна, и ми бисмо доживели срећу њену, заједно са децом нашом... Шта нам остаје друго до да пођемо, дакле, од себе, драга браћо?„

Ето, у том духу очекујте од мене беседу. Беседу под затвореним небом, коју као и претходне прожима препорука поменутог владике Николаја: "Љубите пријатеље своје!„ Ако још нисмо способни, ни толико јаки, да волимо и непријатеље, који нас не само мрзе него и тамане, морамо имати отворена и чиста срца за своје најближе, без обзира на разлике у пролазним политичким опредељењима. Над свим споровима треба да лебди спасоносно гесло: "Србин је Србину мио ма које идеологије био„. Јер ово је судњи час, ово је тренутак нашега бити или не бити, и ми све морамо подредити спасењу нашег народа, српских земаља и држава.

Борба за опстанак

Од Косовске битке 1389, српски народ се бори за опстанак. У вишевековној одбрани губици су били огромни. Сеобе су постале судбина Срба, а под тешким, често неподношљивим притисцима, најкобније су биле сеобе крви: претакање православних у ислам и у католике. Међу муслиманима широм Балкана, и међу Арбанасима, много је српских конвертита; међу Хрватима бар трећина данашњег хрватског народа пореклом су Срби, а и међу Мађарима је знатан број претопљених Словена, па и Срба. Сад су се сеобе наставиле на све континенте - Срби су се укоренили у деведесет једној земљи на планети. Колико ће их опстати?
Током борби за ослобођење и уједињење, за последња два столећа, Срби су покушавали да се поврате, али никад више нису постали онај и бројем велики народ који су, у средњем веку, били; јер осипање је било страшно: геноцид, покрштавања, етничка чишћења трајали су столећима, а на Косову и Метохији како у доба турске петвековне окупације, тако и у оба светска рата, а потом - све време Титове владавине. Сад парадоксално они који су нас, благо речено, "чистили„ оптужују Србе да су то чинили. Српска национална свест, ма колико јака, никад није била агресивна као искључиви национализми суседа. Срби су, ипак, били превасходно у дефанзиви да би им сад, на прагу трећег миленијума, били поништени плодови двовековних напора за ослобођење и уједињење.

Намењујући нам судбину да будемо нижи од земље и тиши од траве, НАТО и наши жестоки суседи, оптерећени више него национализмом - шовинизмом, оптуживали су нас за сва зла света, управо за она зла која су они нама чинили. Најтолерантнији народ на Балкану, Срби, парадоксално носе етикету највећих националиста, и онда кад им је национална свест била баш малаксала. Противници су се служили поступцима "Држ'те, лопова!„ и све своје грехе, мане, насиља приписивали би Србима, с циљем да нас оптерете комплексима кривице, да убију у нама самосвест и вољу за националним узнесењем.

Енглез о Србима

"Изгледа да не знамо, да недалеко од наше престонице (Лондона) - нека два дана путовања железницом - налази се још једна неразвијена земља, ванредно плодна и врло богата, чија је историја чудноватија од ма какве вилинске приче - бајке, а народ је јуначке расе и патриотски, који може једнога дана потрести целу Европу„.
Ова књига, коју је Херберт Вивијан написао о нашој отаyбини зове се "Србија: рај сиромашног човека„.
(Снимак из београдског листа
"Поглед„ за 1897)

Родољубље без мржње

Давно је запажено да је српско родољубље без мржње и да зато нема довољну ни одбрамбену моћ ни ударну снагу. Наши пријатељи су саветовали, у тренуцима кад је неправда тријумфовала, да поражени Срби, у Босни и Херцеговини, пређу на методе освете, атентата и терора, како су то чинили извесни Арапи, на пример. Ни наши пријатељи нису схватили да Срби не могу бити терористи: то није у српској природи. Србин води само витешки рат, што је трагично у временима која нису нимало витешка. Не разумевајући колико је мржња у несагласју са српским бићем, италијански песник Данунцио, у поеми "Србија„ из 1915, кад се наша војска повлачила преко завејаних албанских планина, славећи Србију, опомињао је Србе:

"Ако си гладан хлеба бијелога,
Мржњом се засити!
Ако си жедан вина рујнога,
Мржњом утоли жеђ!
Само те мржња може спасити...„

Мржња није осећање које влада Србима. Спремни да праштамо, одвећ често лакомислено заборављамо недела непријатеља наших. Оно што је теже појмити, у нас ни сад, кад је најнеопходнији, национални програм не постоји, а сви га око нас имају, чак и ако није дословно образложен и написан. Ту су нам најочигледнији пример Хрвати: циљ им је био и остао етнички и верски чиста Хрватска, коју су остварили патолошком мржњом према Србима. Они на све начине спречавају повратак прогнаних и избеглих Срба. Мало да сањамо: чак и ако би светска заједница притисла хрватску владу, ако би хрватска влада и искрено пожелела да реши српско питање, грађани Хрватске би то спречили, стварајући неподношљиве услове за повратнике. То они и сад стално чине. Србима не враћају преотете им куће и имања, него им, евентуално, допуштају да живе у свињцима, да би их што више понизили. Недавно је кроз Хрватску, због порушених мостова, за Београд путовао колима један познати чешки лекар: где год би, у Хрватској, запитао како да изиђе на ауто-пут за Београд, нигде не би добио одговор. Нико није хтео да зна да Београд постоји и да изусти ту реч. "Београд, шта је то?„ - чудили су се и просечени грађани суседне државе. Наравно, то понашање није узор и ми бисмо се стидели кад би то било тако код нас. Али ми треба сваког трена да знамо с ким и у каквом окружењу живимо; јер наша наивност је безгранична, скоро бесловесна.

Надмоћност лепоте

На нашим путевима су, природно, остале ознаке за Загреб. То су одмах приметила и деца, родом из Загреба, коју смо недавно, као рођаке, угостили: "А код нас, у Загребу, нигдје нема путоказа за Београд. Овдје су свагдје ознаке за Загреб„. Зашто да не кажемо да је то наша надмоћност, наша трезвеност, наша људска природа, очигледно племенита за разлику од оних који само умишљају да су културно супериорнији? И кад то, случајно, јесу, недостаје им култура срца; а ми се држимо Бетовеновог гесла: "Не признајем други знак надмоћности сем доброте„. То је - зашто да не кажемо како бисмо тога били свесни? - наш знак. Или у Америци, где је идеал био и остао, постати богат и славан, данас и најпростији, једва писмени човек сматра да су Американци апсолутни господари света, те да је њихово државно право и национални интерес да на свакој тачки планете потврђују своје господарство, намећући свој начин мишљења и свој стил живљења. Доиста гротескно: тај досад нечувени тоталитаризам није национализам, а наша одбрана заветног Косова и Метохије - јесте национализам, и то са шовинистичким призвуком?! Зато Коен може безочно да каже да ће Америка и даље водити ратове, с малим и великим земљама, не водећи нимало рачуна о фер понашању: може, силеyија, да чини што год хоће, рушећи све моралне норме, сва правила понашања, све законе. А како су богати, могу и све да оправдају: да плате и наруче прављење истине, уз претварање правих истина у лажи. Могу да одређују норме за демократију и за права човека по својој ћуди и у свом интересу, газећи демократију и изругујући се над људским правима. Све је то у супротности и са хришћанским и са хуманистичким моралом. Нигде више него овде и данас не важи јеванђеоска опомена, која као да је намењена америчком и западњачком осионом понашању: лакше је камили проћи кроз уши иглене него богаташу ући у царство небеско.

Гоноске Комаи

ЈАПАН СРБИЈИ

О ти земљо жеља узвишених
Твоја воља силна и огромна
Повија се чак до земље црне
Тражећ искру величине бајне.

Као бистри планински поточић,
Што извире у глечеру даљном
И вијуга кроз планинско жбуње
Журећ трудно самохраној дољи.

А у путу силе скупљајући
Постав тако силнијем таласом
Хита журно силном океану
Раван њему и силом и снагом.

"Југословенски дневник„
Суботица,
7. децембра 1930.

У тој чудовишној атмосфери, антихуманој и антихришћанској, допуштено је све што служи силнима. Тако ових дана, на првој страници париског, кажу "угледног„, листа Ле Монде албански писац, некад стегоноша соцреализма и заточник комунизма, а сад велики "демократа„, Исмаил Кадаре пише да су Срби канибали, који особито уживају док мљацкају месо албанских беба, печених на жару. Не бих се чудио ако би тај, већ вишегодишњи кандидат за Нобелову награду - после свега ту награду и добио. Зашто не Кадаре, ако је и Клинтон кандидат Нобела за мир, Клинтон знамо какве савести и каквих руку? Клинтон који заслужује да постане симбол, односно да реч клинтонизам - као неохитлеризам - уђе у речнике термина, у говорни жаргон и новинску употребу. Додуше, он је само један у низу оних који су се прославили разарањима и убијањем па и убијањем истине, због којих су густо насељена места претворена у пустиње, у дословном и преносном смислу. Због таквих је Паскал тврдио да на земљи нема места истини и да истина, непризната и унижена, лута међу људима, "то јест да је истина зато истина што она самом својом појавом претвара густо насељене градове у безљудне пустиње. Кад истина осени човека, он одмах осети да &qт;сви„, да "људи„ ... имају дар и моћ, која се ничим не да објаснити, да убијају истину. О томе са одвратношћу говори и Достојевски, а много пре њега Плотин. Лав Шестов, у том смислу, помиње, као врло карактеристичну, судбину Сократа: "Сократ није погинуо зато што је дошло до сукоба двеју идеологија, него зато што није умео, или није хтео, да држи језик за зубима. Људи се не боје толико ни нових ни старих истина, колико се боје проповедника истина. Јер истина нити кога дира, нити узнемирава, а проповедници су непријатан свет: нити сами знају за мир нити другима дају мира. Укратко, Сократ је, како сам признаје (у Платоновој одбрани он себе назива обадом), убијен само зато што је он Атињанима загорчавао живот, а да је будио само себе и своје пријатеље, опростили би му и чак би за њим поновили његове речи о истинском буђењу. Тако се у суштини и свршило: чим је Сократ умро, сви су га почели славити. Знали су да их он више неће гњавити - а неме истине нико се не боји„.

Кад је долар - Бог

Бог је љубав. Бог је мир. Бог је и истина. А људи се, врло често, клањају свему опречном. "Идоли су им понекад ближи и схватљивији него Бог. О томе се много говори у Светом писму. Чак и јеврејски народ, чија је мисија била да половини људског рода открије Бога, занели су идоли и само благодарећи по своме напору нечувеним позивима пророка, успео је да се уздигне на висину са које се откривају Вечне истине„.

Златно теле је, у једном одсеку времена, очаравало и изабрани народ, те није било лако Мојсију да озакони Десет Божијих заповести. Проблем је исконски и вечит. Сад је Златно теле потпуно овладало Западом, особито Америком, чији је бог - долар, због чијег се умножавања воде најбезумнији ратови и руше сви закони, божански и људски. Има и на Западу, па и у Америци, пророка; али ко сад њих слуша? (Да схватите злодух Америке - читајте пажљиво бар Ноама Чомског, преведен је код нас.) Владајућа идеологија је силеyијски клинтонизам, виши стадиј хитлеризма, обогаћен лицемерјем и у својој аморалности лишен и привидног витештва. У његовој служби је олбрајтизам, вештичја дипломатија, која заудара нечистоћом. Ти зли дуси, те нечисте силе владају данас нашом планетом. С њима смо се затекли суочени, ми усамљени, наивни и непокорни Срби, и читав чопор свемоћних, што свако противљење доживљавају као вирус, који се мора сурово казнити, па и уништити да не шири заразу.

Речено је: ђаво и Бог воде вечити рат. Срби су и нагонски и свесно стали на страну Бога и божанског начела. Јер човек се, па и народ, како пише Сергеј Булгаков, "појављује као сарадник Бога у стварању света, и то сарадник у духовној сфери„. Та замисао је дубоко укорењена у мислима великих спиритуалиста, па и хуманиста којима религија није туђа. Одавно сам упамтио опомену Ромена Ролана: "И Бог се бори„, па према томе човек, саздан по обличју Божјем, има дужност, ако је веран своме Творцу и духовноме начелу, да помаже Богу у претешкој борби за тријумф љубави и добра, истине, мира и правде. Данас је та борба огорчена и неизвесна, бар што се човечанства, тог само делића космоса, тиче, у коме је равнотежа нарушена и угрожена. На сцени су антибожанске силе, које се цинично односе према законима Божјим, подривајући мир и хармонију високих вредности и етичких врлина. Нашој Европи прети пропаст, као ишчезлој митској Атлантиди. "Треба само подићи очи да бисмо на претећем црном небу, које постаје све више претеће и све црње, небу наше друге Атлантиде - Европе прочитали ту реч написану огњеним словима: РАТ„ - читам упозорења Димитрија Мерешковског. У својим делима овај писац, можда одвећ страствено, "научнике и интелектуалце уопште назива дивљацима над дивљацима и нарочито се окомљује на техничка достигнућа, механику, помоћу које људи утичу на природу; делујући на њу споља, они разједају природу изнутра„. Наука јесте достигнуће којим се Европа, јалова кад су у питању религије, и с правом поноси. Америка је још више развила науку, али ју је - сведоци смо, нажалост - злоупотребила и обешчастила.

....